Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.10.2011.

Гж 6512/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6512/10
06.10.2011.године
БЕОГРАД

 

У ИМЕ НАРОДА


  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Mилице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиоца банке "АА", чији је пуномоћник АБ, адвокат из Београда, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Петровцу на Млави П 182/08 од 03.12.2008.године, у седници одржаној 06.10,2011.донео је


П Р Е С У Д У


  ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Петровцу на Млави П 182/2008 од 03.12.2008.године у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиоцу исплати износ од 34.065 CHF на име дуга по основу невраћеног зајма из уговора о зајму са банком "АА" и на име дуга износ од 3.866 CHF увећан за 16,48% уговорене камате годишње почев од 20.07.1993.године и ставу другом изреке и жалба туженог у наведеном делу одбија, као неоснована.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Петровцу на Млави П.182/2008 од 03.12.2008.године у делу става првог изреке тако што се обавезује тужени да тужиоцу на износ од 34.065 CHF исплати камату у висини од 12% годишње почев од 01.01.1997.године до исплате, док се у преосталом делу захтева за исплату камате за 4,50% годишње до тражених 16,50% годишње на износ 34.065 CHF тужбени захтев одбија, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

   Пресудом Општинског суда у Петровцу на Млави П 182/08 од 03.12.2008. године ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу исплати

на име дуга износ од 34.065 CHF увећан за уговорену камату од 16,50% почев од 01.01.1997.године по основу невраћеног зајма из уговора о зајму са банком "АА" и да тужиоцу исплати дуг у висини од 3.866 CHF увећан за 16,48% уговорене камате годишње почев од 20.07.1993.године, све у року од 15 дана. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 343.500,00 динара у року од 15 дана.

  Тужени је против наведене првостепене пресуде благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Тужилац је одговорио на жалбу.

  Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку и оценио да је жалба туженог делимично основана.

  У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане чланом 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку на коју се указује наводима жалбе туженог, јер је у побијаној пресуди наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

  Према утврђеном чињеничном стању, 27.11.1991. године између банком "АА" и тужиоца закључен је уговор о зајму којим је ова банка дала туженом на зајам 24.000 CHF. Тужени се обавезао да ће вратити овај новчани износ као и 10.065 CHF који се односе на 16,50% камате и административне трошкове, без посебног захтева, у 60 континуираних месечних рата, с тим да свака рата износи 567,70CHF, да рате доспевају 1-ог у месецу почев од 01.01.1992. године. У случају закашњења отплате на неплаћени капитал рачуна се затезна камата од 12% годишње. Према члану 8. уговора прималац зајма се обавезује да банку обавести о промени адресе, а уколико место боравка премести у иностранство, дужан је да у потпуности врати позајмљени новац пре него што отпутује. Уговор подлеже швајцарском праву и за примаоце зајма са местом боравка у иностранству, место судске надлежности је у месту седишта банке, а осим тога банка има право да примаоца зајма тужи и код било ког другог надлежног суда. Тужени као купац и "ББ" као продавац су 14.06.1993. године закључили уговор о куповини аутомобила-


марке „Ford sierra L 2,0“ на отплату уз задржавање права својине и туженом је одобрен кредит у износу од 3.866,40 CHF и са каматом од 16,48% годишње, на 24 месечне рате, стим да је прва рата доспевала 20.07.1993.године. Уговором је предвиђено да продавац уступа банци банци "ВВ" сва права на објекту куповине, а нарочито право задржавања права својине, те да купац даје изричиту сагласност на ово уступање и обавезује се да све рате уплати искључиво овој банци. У овом уговору странке нису изабрале меродавно право. "ВВ" је 31.12.1998. године све своје послове у вези потрошачких кредита и лизинг послова са 01.01.1999. године уступила банци "АА", овде тужиоцу. Према извештају надлежне швајцарске службе за принудну наплату од 29.11.1993. године, принудну наплату према туженом није могуће спровести, с обзиром да се тужени вратио у Југославију, а да се није одјавио у Служби за пријаву и одјаву, што је била његова обавеза. Тужени до закључења главне расправе није пружио доказ за своју тврдњу да је испунио своје обавезе по закљученим уговорима и да је спорно возило задржано, односно одузето од њега на граници у Швајцарској.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд побијаном пресудом обавезао туженог да тужиоцу плати износ од 34.065 CHF, као и износ од 3.866 CHF- увећан за 16,48% уговорене камате годишње почев од 20.07.1993.године до исплате, јер је правилном оценом изведених доказа утврдио да је тужени обавезан да правном претходнику тужиоца по основу наведених уговора о зајму и уговора о купопродаји исплати спорне новчане износе, које није вратио пре него што се иселио из Швајцарске, а што је био дужан да учини. Разлоге и правни закључак првостепеног суда у свему прихвата и овај суд у наведеном делу.

  Према члану 19. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља прописано је да је за уговор меродавно право које су изабрале уговорне стране, ако њиховим законом или међународним уговором није другчије одређено, а одредбом члана 20. став 1. тачка 1. истог закона, прописано је да ако није изабрано меродавно право и ако посебне околности случаја упућују на друго право, као меродавно право, примењује се за уговор о продаји покретних ствари право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште продавца. Имајући у виду наведено, као и да је уговором о зајму предвиђена примена швајцарског права, правилно је првостепени суд у конкретном случају побијану пресуду донео применом материјалног права Швајцарске.

  Неоснован је жалбени навод туженог да тужиоцу недостаје активна легитимација за потраживање износа од 3.866 CHF, с обзиром да нема доказа да је ово потраживање пренето на тужиоца са правног лица са којим је тужени закључио уговор о куповини возила. Наиме, из садржине уговора о купопродаји спорног возила произилази да продавац задржава право својине на објекту куповине, те да ово право уступа банци која је правни претходник тужиоца, а тужени као купац даје изричиту сагласност на ово уступање и обавезује се да све рате уплати искључиво овој банци, која је правни претходник тужиоца. Према члану 164. став 1. Основног швајцарског цивилног закона, прописано је да поверилац може да уступи своје потраживање неком другом и без сагласности дужника, све док то не стоји насупрот закона, уговора или привредно-правног односа. Према утврђеном чињеничном стању, банка "ВВ" је 31.12.1998. године све своје послове у вези потрошачких кредита и лизинг послова са 01.01.1999. године уступила банци "АА", овде тужиоцу.

  Неосновано тужени у жалби наводи је првостепени суд пропустио да утврди ли је тужени уопште примио зајам и да ли је отплатио било коју рату дуга, с обзиром да према садржини овереног превода писмена од 27.11.1991.године правни претходник тужиоца је исплатио туженом износ који је узет на зајам, а у погледу исплата дугованих рата, тужени, на коме је терет доказивања ових чињеница, није у току парнице пружио ниједан доказ (члан 223. ЗПП). Околност да је потраживање тужиоца било осигурано није од утицаја на обавезу туженог као учесника материјалноправног односа по основу уговора о зајму и уговора о купопродаји да врати дуговане новчане износе.

  Такође, неосновано тужени у жалби сматра да је потраживање тужиоца делимично застарело, с обзиром да је тужилац поднео тужбу 26.04.2001.године, а да је исплата рата доспевала почев од 01.01.1992.године. Наиме, правилно је првостепени суд применом одредаба члана 134. став 1. тачка 6. Закона о облигационим односима Швајцарске, утврдио да је у конкретном случају дошло до застоја застарелости, јер је тужени у 1993.години напустио Швајцарску, а при томе није испунио своју доспелу обавезу по уговору о зајму и уговору о купопродаји, нити је обавестио своје повериоце о промени боравишта односно пребивалишта. Наиме, према одредби 127. Закона о облигационим односима Швајцарске општи рок застарелости је 10 година и примењује се увек осим када грађанско право за посебне случајеве прописују дуже или краће рокове. Захтев зајмодавца за повраћај износа зајма застарева за 10 година. Члан 128. став 1. тачка 1. наведеног закона предвиђа изузетак од општег рока застарелости и прописује да потраживања за камате за зајам и камате на основни износ, као и друге периодичне уплате застаревају по истеку рока од 5 година. Анутитети, односно укупне рате које су константне за време трајања зајма, а којима се истовремено плаћа основни износ и на који се обрачунавају камате, третирају се као посебни случајеви периодичних уплата у смислу члана 128. тачка 1. наведеног закона и застаревају у року од 5 година након доспелости. Застаревање почиње да тече сагласно члану 130. став 2. истог закона доспевањем потраживања односно дуга. Чланом 134. став 1. тачка 6. овог закона предвиђено је да застаревање, уколико је почело, мирује све док потраживање пред швајцарским судом није важеће. Претпоставка из члана 134. став 1. тачка 6. Закона о облигационим односима испуњена је када је поверилац спречен да услед објективних околности, које нису лично условљене, поднесе тужбу у Швајцарској, а нарочито када надлежност суда у Швајцарској недостаје. Уколико тужени има или промени пребивалиште, односно уобичајени боравак у иностранству, сматра се да тада надлежност суда у Швајцарској недостаје и примењује се члан 134. став 1. тачка 6. Закона о облигационим односима, тако што застаревање не почиње да тече, односно мирује уколико је већ почело. Застој или мировање застаревања има за последицу да је рок застаревања продужен за период у којем застаревање није текло. Уколико се препрека отклони, застаревање почиње да тече, односно наставља се. Према утврђеном чињеничном стању, тужени је 1993. године напустио Швајцарску, а да ту чињеницу није пријавио надлежним органима у Швајцарској и од тада више никада није боравио у Швајцарској. Према утврђеном чињеничном стању, спорне месечне рате почеле су да доспевају 01.01.1992. године (по уговору о кредиту), односно 20.07.1993.године (по уговору о купопродаји возила), а тужени је већ у 1993.години напустио Швајцарску, без одјаве, што значи да је од тада био недоступан швајцарском суду, односно моментом напуштања Швајцарске без одјаве, наступио је застој застаревања спорног потраживања, да би застарелост наставила да тече када је тужени постао доступан, како то правилно закључује првостепени суд.

  Погрешно тужени у жалби сматра да је првостепени суд могао да досуди само динарску противредност стране валуте, јер је поступак вођен по правилима ЗПП. Наиме, питање у којој валути се досуђује спорно потраживање није питање процесног права, већ материјалног, па је правилно првостепени суд у конкретном случају применио одредбе чланова 312.-318 Швајцарског грађанског закона, који се односе на зајам и досудио тужиоцу, као страном правном лицу спорне новчане износе у валути (CHF) у којој је и гласила новчана обавеза туженог.

  Међутим, основано тужени у жалби указује да материјално право у погледу досуђене камате на главни дуг од 34.065 CHF није правилно примењено. Наиме, према утврђеном чињеничном стању у случају закашњења отплате по уговору о зајму који је закључен 27.11.1991. године затезна камата је 12% годишње, што значи да након падања дужника у доцњу камата на неплаћени дуг у висини од 34.065 CHF износи 12% годишње, те је ваљало побијану пресуду преиначити у погледу досуђене камате на главни дуг од 34.065 CHF, како је то наведено у ставу другом изреке ове пресуде.

  Одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке побијане пресуде, донета је правилном применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку. По оцени Апелационог суда извршено преиначење првостепене пресуде у делу одлуке и камати није од утицаја на доношење другачије одлуке о трошковима парничног поступка.

  Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је применом члана 375. и 380. тачка 4. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Споменка Зарић,ср.

МШ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)