Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.01.2013.

Гж 6745/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6745/11
24.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Сање Пејовић и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужилаца АА и "АА", чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији су пуномоћници адвокати БА и БА1, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 49010/10 од 25.10.2010. године у седници одржаној 24.01.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 49010/10 од 25.10.2010. године у ставу другом и четвртом изреке и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

ПОТВРЂУЈЕ СЕ решење садржано у ставу првом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 49010/10 од 25.10.2010. године, а жалба туженог ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 49010/10 од 25.10.2010. године, ставом првим изреке, дозвољено је субјективно преиначење из поднеска тужиоца од 14.03.2006. године. Ставом другим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи АА исплати износ од 443.100,00 динара са законском затезном каматом почев од 05.03.2002. године па до коначне исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужилац "АА" тражио да суд обавеже туженог да му исплати износ од 503.000,00 динара са законском затезном каматом, у делу у коме је тужиља АА тражила да суд обавеже туженог да јој исплати износ од 59.900,00 динара са траженом каматом, као и у делу којим је тужиља АА тражила камату на износ главног дуга почев од 29.03.2001. године па до 04.03.2002. године. Ставом четвртим изреке, тужени је обавезан да тужиљи АА накнади трошкове парничног поступка у износу од 262.100,00 динара. Ставом петим изреке, тужилац "АА" је обавезан да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 213.750,00 динара.

Против наведене пресуде у ставу првом, другом и четвртом изреке тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Апелациони суд је испитао пресуду у побијаном делу у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11) и нашао да је жалба туженог основана у делу који се побија одлука садржана у ставу другом и четвртом изреке, а неоснована у делу којим се побија став први изреке.

Према чињеницама утврђеним у првостепеном поступку, тужени је ангажовао тужиљу АА, која је по професији адвокат, ради пружања помоћи око куповине стана. Тужиља је за туженог тражила одговарајући стан и станове које је налазила показивала је туженом, при чему поводом тога нису закључили писмени уговор, нити су се договорили око висине провизије за означену услугу тужиље. Претходно је тужиља већ учествовала у куповини и продаји једног стана за туженог за који је добила накнаду. У циљу проналажења стана, тужиља је туженог довела у везу са продавцем непокретности у Београду, улица _, који је у том тренутку био у фази изградње, али није дошло до закључења купопродајног уговора. Након тога, тужиља и тужени су прекинули сарадњу, а тужени јој је исплатио износ од 2.000 ДЕМ у динарској противвредности, наводећи да овај новац даје за уложен труд око проналажења станова. Тужени и његова супруга су накнадно контактирали продавце и на име своје малолетне деце купили два стана у Београду, у улици _, за укупну купопродајну цену од 17.770.000,00 динара, при чему тужени није исплатио посредничку провизију тужиљи, нити трећем лицу. Такође је утврђено да уобичајена посредничка провизија за куповину стана износи 3% од вредности посредоване некретнине, коју плаћа купац.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужени, сходно члану 822. ЗОО, дужан да тужиљи исплати накнаду по основу уговора о посредовању који су закључили и то у висини од 3% купопродајне цене купљених непокретности, будући да је тужиља довела у везу туженог са продавцем предметне непокретности.

Основано се жалбом туженог указује да се овакво становиште првостепеног суда за сада не може прихватити као правилно. Пазећи по службеној дужности на погрешну примену материјалног права, Апелациони суд налази да је првостепени суд погрешно применио одредбе Закона о облигационим односима који се односе на уговор о посредовању (члан 813 – 826. овог закона). Наиме, чланом 813. предвиђено је да се уговором о посредовању обавезује посредник да настоји наћи и довести у везу са налогодавцем лице које би с њиме преговарало о закључењу одређеног уговора, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду, ако тај уговор буде закључен. Предмет уговора о посредовању јесте довођење у везу налогодавца са трећим лицем поводом закључења одређеног уговора. Према наведеној законској дефиницији, посредник не преговара о закључењу уговора. Имајући у виду специфичност предмета обавезе тужиље по уговору који је закључила са туженим, а то је проналажење одговарајућег стана за потребе туженог, спорно је да ли се њихов однос може подвести искључиво под уговор о посредништву, како је регулисан Законом о облигационим односима, због тога што је обавеза тужиље била и да провери да ли је стан одговарајући за туженог, те да провери исправност документације за потенцијални стан. Ово посебно стога што је тужиља по својој професији адвокат, чија је професионална делатност пре свега пружање правне помоћи. Тужиља је у складу са чланом 2. тада важећег Закона о адвокатури („Службени лист СРЈ“ број 24/98, 26/98, 11/02), између осталог била овлашћена да туженом пружа правну помоћ око купопродаје непокретности, да га заступа приликом закључења евентуалног уговора, те да обавља друге послове правне помоћи у његово име. Адвокат у овоме поступа као налогопримац по уговору о налогу који је предвиђен одредбама члана 749 – 770. Закона о облигационим односима, а чланом 749. став 1. је дефинисано да се уговором о налогу обавезује налогопримац према налогодавцу, да за његов рачун предузме одређене послове. Ова правна квалификација утиче пре свега на накнаду коју би тужиља имала право да потражује од туженог по основу њиховог уговорног односа. Право на накнаду код уговора о посредовању стиче се према члану 823. став 1. Закона о облигационим односима у часу закључења уговора за који је посредовано, док је код уговора о налогу накнада везана за труд налогопримца (члан 749. став 3. истог закона). Поред тога, адвокате у вршењу својих услуга обавезује Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката која је важила у време настанка спорног односа. Одредбом члана 1. став 2. Тарифе предвиђено је да се висина награде одређује бројем поена за поједине радње, процентуално од вредности предмета радње и паушално у одређеним случајевима, при чему је у члану 3. утврђено да адвокат и странка могу уговорити и награду у процентуалном износу, али највише до 30% од вредности предмета уговорене накнаде и према писменом споразуму.

Због погрешне примене материјалног права како је наведено, првостепени суд није утврдио битне чињенице које се односе на природу уговора између странака, а без чега се није могла утврдити висина накнаде.Такође, основано се жалбом указује да је првостепена пресуда у ожалбеном делу захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, јер су разлози пресуде о битним чињеницама нејасни и противречни. Наиме, из чињеничног стања произилази да је тужени тужиљи исплатио накнаду за учињени труд, коју исплату је она прихватила. Уколико је однос између странака био уговор о посредовању, тужиља не би имала право на ову накнаду, јер према цитираном члану 813. Закона о облигационим односима, посредник остварује право на накнаду само у случају закључења уговора за који посредује, а не пре тога. Првостепени суд је пропустио да оцени од каквог је значаја чињеница да је тужиља примила наведену накнаду за уговорени однос, као и да да јасне разлоге због чега је закључио да тужиљи припада накнада коју наплаћују лица која се професионално баве пословима промета непокретности, будући да је тужиља адвокат, а уобичајени проценат од 3% остварују Агенције за промет непокретности.
  
Због свега тога, пресуда у ожалбеном делу је морала бити укинута.

У поновном поступку који ће првостепени суд спровести по одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС “ број 72/11) у складу са
чланом 506. став 2. овог закона, првостепени суд ће утврдити у складу са претходно наведеним све релевантне чињенице везане за накнаду која би тужиљи припала по основу уговора закљученог са туженим, а чија висина првенствено зависи од правне квалификације уговорног односа између њих. Код оцене правне квалификације, нарочито ће имати у виду чињеницу да је тужиља примила од туженог износ од 2.000 ДЕМ у динарској противвредности као накнаду за свој труд и оцениће од каквог је значаја ова чињеница за уговорни однос између странака, како је претходно наведено, дајући о томе јасне и потпуне разлоге. Одлучујући о постављеном тужбеном захтеву, суд ће такође имати у виду да и по наводима саме тужиље, између парничних странака није уговорена висина накнаде, те да се уобичајени проценат од вредности купљене непокретности исплаћује Агенцијама за промет непокретности, које поред посредовања обављају све потребне правне радње поводом остварене куповине, као и то да тужиља није учествовала у поступку проналажења стана као власник Агенције, или као лице запослено у Агенцији, већ као адвокат. Уколико првостепени суд оцени да је правни однос између тужиље и туженог по својој правној природи уговор о налогу, примениће одредбе Закона о адвокатури и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, којима се императивно регулише остваривање накнаде адвокатима за пружање услуга правне помоћи, те ће нарочито узети у обзир да је за награду у процентуалном износу, коју тужиља потражује тужбеним захтевом, морао да постоји писмени споразум о томе. Тужиља би имала право на накнаду према предузетим радњама, у складу са вредношћу правног посла, с тим што је на њој терет доказивања које правне радње је предузимала за туженог. Уколико наведени однос квалификује као уговор о посредовању, имаће у виду да тужиља није регистровала Агенцију за купопродају непокретности, како би полагала право на уобичајени износ накнаде која се по овом основу исплаћује на територији града Београда, те ће утврдити накнаду сходно одредбама члана 822. став 2. и 3. Закона о облигационим односима које прописују да се висина накнаде код овог уговора одређује према посредниковом труду и учињеној услузи, а да се уговорена посредничка накнада може и снизити на захтев налогодавца, ако суд нађе да је претерано висока, с обзиром на посредников труд и учињену услугу. У сваком случају, приликом утврђења накнаде која тужиљи припада из уговорног односа са туженим, имаће у виду износ који је тужиља примила од туженог за извршене услуге, те ће након тога закључити да ли постоји и колики би био преостали дуг туженог према тужиљи за извршене услуге.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер зависи од коначне одлуке о главној ствари.

  Одлучујући о жалби туженог којом се побија решење првостепеног суда из става првог изреке побијане пресуде, Апелациони суд налази да је иста неоснована у означеном делу, јер је упуштањем у расправљање о главној ствари, тужени прихватио да у парницу ступи уз тужиљу нови тужилац ("АА").

Због свега наведеног, на основу члана 376. став 1., 377. став 2. и 387. тачка 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)