Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.02.2014.

Гж 6970/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6970/12
Дана 13.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Ивана Негића, председника већа, Миленка Тодоровића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у правној ствари тужиоца AA, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог "Банка" A.Д. из Београда, чији је пуномоћник адв. БА, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.38701/10 од 28.03.2012.године, у седници већа одржаној дана 13.02.2014.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене “Банке” А.Д. из Београда и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.38701/10 од 28.03.2012.године, у ставу трећем, четвртом и петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.38701/10 од 28.03.2012. године, ставом првим изреке, одбачена је тужба тужиоца AA, против тужене "Банке", а.д. из Београда, у делу у коме је тражио да суд утврди да је тужена у уговорном односу са тужиоцем по Уговору о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20, неосновано обрачунавала камату мењањем фиксног дела каматне стопе у периоду од 01.01.2009. године, до 01.01.2012. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца AA, којим је тражио да суд наложи туженој "Банци", а.д. из Београда, да убудуће ануитете у погледу преостале главнице и преостале камате усклади са иницијалном каматном стопом по Уговору о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20. Ставом трећим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца AA, против тужене "Банке", а.д. из Београда, па је утврђено да је апсолутно ништава одредба члана 4. став 7. Уговора о стамбеном кредиту бр. 1624-3-29973/20 у делу који нормира да се висина каматне стопе усклађује са променама аката пословне политике банке. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена "Банка", а.д. из Београда да тужиоцу AA исплати 6.349,67 CHF са домицилном каматом на CHF од 01.12.2011. године, па до исплате све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате у року до 15 дана од пријема преписа пресуде. Ставом петим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу до 181.600,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу против става трећег, четвртог и петог изреке из свих разлога прописаних одредбом члана 360. ЗПП.

Испитујући правилност пресуде, у смислу одредбе члана 372. ЗПП, који се у овој правној ствари примењује на основу одредбе члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је нашао да жалба тужене није основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд, као другостепени суд, пази по службеној дужности, а због којих би се пресуда морала укинути.

Жалбеним наводима тужена указује да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. ЗПП, пошто није применио одредбу става 1. члан 3. ЗПП, јер је одлучујући о тужбеном захтеву којим се тражи утврђење апсолутне ништавости одредбе члана 4. став 6. предметног уговора, утврдио да је апсолутно ништава одредба члана 4. став 7. предметног уговора, чиме је првостепени суд прекорачио тужбени захтев тужиоца.

Овакви жалбени наводи тужене нису основани, имајући у виду да се из реферата тужбе, садржине поднеска којим је прецизиран тужбени захтев од 27.02.2012.године, као и из налаза и мишљења вештака, утврђује да се ради о члану 4. став 7. уговора, а на који се односи и изрека и образложење побијане пресуде, а да је у питању грешка у прецизираном тужбеном захтеву тужиоца у означавању става 6, уместо става 7 члана 4 уговора, јер се у евентуалном тужбеном захтеву тражи да се утврди да је апсолутно ништава одредба члана 4. став 6. Уговора о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20 од 16.04.2007. године, у делу који нормира да се висина каматне стопе усклађује са променама акта пословне политике банке, који је по својој садржини саставни део става 7. спорног члана 4. закљученог уговора.

Неосновано се жалбеним наводима указује да је првостепени суд учинио апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7. ЗПП, јер је туженој ускратио могућност расправљања. Наведена битна повреда поступка се по жалби туженог огледа у томе што је суд решење са записника о главној расправи дозволио преиначење тужбе и одмах закључио расправу и тако онемогућио тужену да расправља пред судом о преиначењу тужбе. Апелациoни суд налази да се овакво поступање првостeпеног суда не може подвести под наведену битну повреду поступка, обзиром да је тужилац поднеском од 28.02.2013. године преиначио тужбу, да је наведени поднесак достављен пуномоћнику тужене адвокату БА 09.03.2012. године, која је поднеском од 27.03.2012. године, која је на расправи предала суду и пуномоћнику тужиоца, обавестила суд да не прихвата преиначење тужбе, након чега је првостeпени суд решењем дозволио преиначење тужбе.

Овакво поступање суда није захваћено битном повредом поступка, из члана 361 став 2 тачка 7 ЗПП, јер је првостeпени суд достављањем предлога тужиоца за преиначење тужбе, омогућио туженој да се о предлогу пре доношења одлуке изјасни.

Неосновани су жалбени наводи тужене да побијана пресуда садржи битне повреде одредаба парничног постука из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер у њој нису наведени разлози о битним чињеницама. Ово са разлога што је приликом доношења побијане првостeпене пресуде, суд о свим битним чињеницама дао јасне, основане и потпуне разлоге, које у целости прихвата и овај суд.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су закључиле Уговор о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20 од 16.04.2007. године, о дугорочном кредиту на износ од 116.395,30 CHF. Чланом 4. став 1. наведеног уговора предвиђено је да се корисник кредита обавезује да на дуговани износ главнице почев од дана пуштања кредита на коришћење па до коначне отплате кредита плаћа банци камату по стопи која износи шестомесечни ЛИБОР за CHF ( који је објављен на дан који два радна дана претходи почетку наредног шестомесечног обрачунског периода за који се утврђује каматна стопа), заокружен на горњу четвртину плус 2,5% на годишњем нивоу (каматна стопа). У ставу другом наведеног члана је предвиђено да ће банка каматну стопу усклађивати са променама ЛИБОРА за CHF најмање два пута годишње и то 30.06. и 31.12. у години. Ставом 7. истог члана, предвиђено је да је корисник кредита сагласан и својим потписом на уговору прихвата без права приговора да се висина каматне стопе као и начин обрачунавања и наплата аутоматски усклађује са променама ЛИБОРА, изменама законских прописа и аката пословне политике банке, без обавеза уговорних страна да закључују посебан анекс овог уговора с тим што је банка дужна да пре почетка примене каматне стопе о томе писмено обавести корисника кредита. Дописом од 14.01.2009. године, тужена је обавестила тужиоца да је дошло до измене каматне стопе по закљученом Уговору о кредиту, тако да нова ефективна каматна стопа износи 6,16% (шестомесечни ЛИБОР + 4,5%). Обрачун по новој каматној стопи се примењује од 01.01.2009. године. Према налазу и мишљењу вештака економско-финасијске струке ВВ од 11.04.2011. године, корисник кредита је отплату отпочео 31.05.2007. године, по ануитетном плану и плаћајући камату од 4,75% (2,25% на име шестомесечног ЛИБОРА + 2,5%). Ефективна каматна стопа је обухватала и све трошкове кредита и износила је 5,36 %. Према налазу вештака, шестомесечни либор је у 2006.години износио 2,25% у 2007. години, 3%, у 2008. години, 3% и 1% у 2009. години, 0,75% и 0,50% у 2010. години 0,25%. Извршни одбор банке на својој седници одржаној 30.12.2008. године, је донео одлуку да се за стамбене кредите без учешећа стандардни каталог камата мења са 2,5% на 4,5% плус шестомесечни ЛИБОР, што укупно износи 5,5%. Банка је обавестила тужиоца о повећању каматне стопе, али са закашњењем од 14 дана. Додатним изјашењем од 28.12.2011. године, вештак је извршио обрачун разлике каматне стопе када се каматна стопа обрачунава на начин на који је тужена извршила обрачун у складу са пословном политиком банке и обрачун у складу са одредбама из члана 4. уговора, где је уговорена каматна стопа шестомесечни ЛИБОР за CHF + 2,5 % на годишњем нивоу и утврдио да разлика по том основу износи 6.349,67 CHF. То је разлика између уговорене каматне стопе плус шестомесечни ЛИБОР + 2,5% до обрачунате каматне стопе 4,5% + шестомесечни ЛИБОР.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом чланова 11, 12, 15, 21,46, 99, 100, 101, 103, 104, 105, 1065. и 1066. Закона о облигационим односима, у ставу трећем и четвртом изреке, утврдио да је апсолутно ништава одредба члана 4 става 7 уговора о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20, у делу којим се нормира да се висина каматне стопе усклађује са променама аката пословне политике банке, и обавезана је тужена да тужиоцу исплати 6.349,67 СНF, са домицилном каматом на СНF од 01.12.2011. године, па до исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, закључивши да је наведена одредба уговора ништава, јер је противна општим начелима Закона о облигационим односима, те да је тужена повећањем фиксног дела каматне стопе нарушила начело равноправности странака у облигационом односу и начело добрих пословних обичаја, којима се обезбеђује фер однос, према кориснику кредита.

За своју одлуку, у ставу трећем и четвртом изреке, првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге које прихвата и овај суд у поступку жалбене контроле.

Чланом 12. Закона о облигационим односима, регулисано је да у заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа, стране дужне да се придржавају начела савесности и поштења. Начело еквивалентности међусобних престација, предвиђено је чланом 15. истог закона, који указује да је у заснивању двостраних уговора неопходно да стране уговорнице полазе од начела једнаке вредности узајамних давања, те да нарушавање тог начела повлачи правне последице у законом одређеним случајевима.

Одредбом чланом 46. ставом 2. истог закона, прописано је да уговорна обавеза мора бити одређена, односно одредива. Према члану 47. истог закона, прописано је када је предмет обавезе неодређен и неодредив, уговор је ништав. Чланом 99. истог закона, прописано је да се одредбе уговора примењују онако како гласе и да се при тумачењу спорних одредби не треба држати дословног значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу тако разумети како то одговара начелима облигационог права, утврђеним овим законом. Чланом 100. истог закона предвиђено је да у случају када је уговор закључен према унапред одштампаном садржају, или ако је уговор био на други начин припремљен и предложен од стране уговорне стране, нејасне одредбе се тумаче у корист друге стране. Члан 101. предвиђа да се у теретном уговору одредбе тумаче у смислу у којем се остварује правичан однос узајамних давања. Чланом 103. Закона о облигационим односима, предвиђено је да уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију и ако закон у одређеном случају не прописује што друго. Чланом 105. истог закона, прописано је да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост из самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе и ако она није била ни услов уговора, ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Уговор ће остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора, када је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе, важио без ње. Одредбом члана 1065. истог закона, прописано је да је уговор о кредиту такав двострани обавезани уговор, у коме банка има обавезу да кориснику кредита стави на располагање одређени новчани износ на одређено време или на неодређено време, док корисник кредита има обавезу да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором.

Полазећи од одредбе члана 15. став 2. Закона о облигационим односима, иста упућује на законом одређене случајеве у којима нарушавање начела једнаке вредности давања повлачи правне последице. Наиме, начело једнаке вредности давања представља принцип према коме у двострано обавезном уговору, престација сваке стране треба да стоји у одређеном вредносном односу, према престацији друге стране. Начело еквивалентности узајамних давања, прожето је духом правичности (члан 169), равноправности учесника у облигационом односу (члан 11), као и општим начелом савесности и поштења (члан 12 ЗОО). Начело еквивалентности у нашем закону, предвиђено је у објективном смислу. Повреда начела једнаке вредности узајамних престација у двостраним уговорима у одређеним случајевима предвиђеним законом повлачи за собом правне последице. У таквим случајевима у зависности од тежине конкретне повреде, закон предвиђа одговарајуће инструменте за успостављање поремећене уговорне равнотеже, у виду реституције, ревизије, поништења или раскида нееквивалентог уговорног односа. Начело једнаке вредности давања има карактер правне претпоставке и обориве претпоставке. То значи да заинтересовано лице може доказивати да не постоји једнакост у вредности давања.

У конкретном случају, парничне странке су закључиле уговор о дугорочном наменском стамбеном кредиту, у коме је у спорном члану 4. одређена обавеза тужиоца на исплату каматне стопе која је одређена у износу шестомесечног ЛИБОР-а за CHF+ 2,5% на годишњем нивоу, док је у ставу 2. истог члана констатовано на који начин ће се усклађивати промена ЛИБОР-а, док је делом спорног става 7. наведеног члана, одређено да се висина каматне стопе, као и начин обрачунавања и наплате аутоматски усклађује са актима пословне политике банке. Тужилац је отплату кредита отпочео 31.05.2007. године, по ануитетном плану и плаћајући камату од 4,75%, што је представљало 2,25% на име шестомесечног ЛИБОР-а + 2,5 % на име марже банке. Ефективна каматна стопа је обухватила и све трошкове кредита и износила је 5,36%. ЛИБОР се, као варијабилна каматна стопа мењао током 2006.године, 2007. и 2008. године, тако што је у 2006. години износио 2,25% у 2007. години, 3%, у 2008. години, 3% и 1% у 2009. години, 0,75% и 0,50% у 2010. години 0,25%.

Полазећи од наведеног, тужена је на овај начин услед промене референтне каматне стопе, односно ЛИБОР-а, током 2007. и 2008.године,сама користећи свој положај јаче уговорне стране променила уговорену каматну стопу са 2,5% на 4,5% плус шестомесечни ЛИБОР, што је укупно износило 5,5%, што је супротно ономе што је закљученим теретним уговором између парничних странака било првобитно уговорено.

С тим у вези, услед наступања оваквих промењених околности, а који се са једне стране тичу уговорене варијабилне каматне стопе, која зависи од промене одређених фактора, као што су референтна каматна стопа, у конкретном случају ЛИБОР, услед чега се висина каматне стопе код ових кредита може мењати и која представља један део варијабилне каматне стопе, и чија промена може утицати на промену висине укупне каматне стопе, и са друге стране маржа банке-фиксни део камате, који је у конкретном случају одређен на 2,5%, на годишњем нивоу, и који као такав остаје непроменљив за сво време трајања периода отплате кредита, и то само као део камате, указује да је тужилац све наведене околности узимао у обзир приликом закључења уговора, односно што је и очекивао, када је закључивао такву врсту уговора. Са друге стране то указује да тужена овакво своје понашање, не може да подведе под ризике пословања, због позајмљене суме новца на име кредита, где камата покрива употребну цену позајмљеног новца и ризике евентуалног невраћања кредитне суме од стране клијента, како се то неосновано у жалби тужене указује. Ово са разлога што тужена, с обзиром на то шта очекује, из такве врсте закљученог уговора, треба да предузима оне мере, које су у њеној области могуће, да се одређени догађај избегне или савлада, као и да се уздржи од одређених поступака, уколико исти нису предвиђени закљученим уговором, и уколико их друга страна из уговорног односа не очекује. То и налаже начело савесности у промету. У супротном странка у уговору не би требала да ужива правну заштиту.

ЛИБОР, као варијабилни део каматне стопе, у буквалном смислу, представља дневну референтну каматну стопу по којој банке једна другој нуде новац за посуђивање на Лондонском међубанкарском тржишту, и на тај начин свакодневно ствара промене на међународном тржишту. Камата је цена која се плаћа за коришћење средстава банке, уколико је изражена у процентима, реч је о каматној стопи. Висина каматне стопе зависи од врсте кредита, рока на који се средства уступају, средстава обезбеђења наплате потраживања, услова на тржишту, конкуренције, стопе инфлације, кредитног рејтинга земље.

С тим у вези, супротно жалбеним наводима тужене, имајући у виду напред наведено, овакво поступање банке, услед промене варијабилног дела каматне стопе на међународном нивоу, током 2007. и 2008.године, када је и донета одлука тужене да се фиксни део каматне стопе повећа на 4,5%, а такво поступање подведе под члан 4. дела става 7. спорног уговора, према налажењу овог суда, не може прдстављати непредвиђену околност, која ће утицати на промену висине каматне стопе од стране банке, којој је између осталог посао одобравање кредита. Због тога је овакво поступање банке, приликом промене висине каматне стопе у одобреном стамбеном кредиту, супротно ономе што је уговорено и што једна страна у уговору очекује,чиме је доведена у неравноправан положај у односу на другу уговорну страну. Такво поступање се не може правдати пословном политиком банке, и пословањем насталим услед промене варијабилног дела каматне стопе ЛИБОР-а, како се то неосновано у жалби тужене указује,пошто се каматна стопа може мењати само у оном делу који прати кретање ЛИБОРА.

Полазећи од наведеног и цитираних законских одредаба, произилази као правилан закључак првостeпеног суда да је одредба закљученог уговора о кредиту члан 4. став 7. уговора о стамбеном кредиту бр.1624-3-29973/20 у делу који нормира да се висина каматне стопе усклађује са променама акта пословне политике банке, апсолутно ништавна, из ког разлога је тужена дужна да тужиоцу исплати износ од 6.349,67 CHF са домицилном каматом на CHF од 01.12.2011. године, па до исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, на начин како је то определио судски вештак финансијске струке, као разлику каматне стопе,настале тако када се каматна стопа обрачунава на начин на који је тужени применио и уговорене каматне стопе, која је износила шестомесечни ЛИБОР за CHF + 2,5% на годишњем нивоу. Ради се о апсолутој ништавости у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, о којој је суд дужан да води рачуна по службеној дужности, с тим што, у смислу члана 105. истог закона, ништавост поједине одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора, ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Наиме, према налажењу овог суда, из природе уговора, његове садржине, као и услова конкретног уговора, произилази да ништавост овог дела уговора, конкретно члана 4. дела става 7., којим се нормира да се висина каматне стопе усклађује са променом акта пословне политике банке, не повлачи са собом и ништавост целог уговора, и као таква није битан елемент уговора,па уговор и без такве одредбе може да егзистира. Тумачење тог дела уговора, од стране тужене, на начин како је она поступила својим актом од 30.12.2008. године, повећавши фиксни део каматне стопе на штету тужиоца, указује да тужилац са своје стране такву околност није очекивао.Овим актом тужене дошло је до нарушења начела једнаке вредности узајамних давања, и овај акт је, према налажењу овог суда, супротан начелу савесности и поштења,па је као такав морао бити адекватно санкционисан.

Другостепени суд је ценио и остале жалбене наводе тужене, али налази да су исти ирелевантни за другачије пресуђење у овој правној ствари.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је иста донета правилном применом одредаба члана 149 и 150 ЗПП.

Са свега наведеног, на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
ИВАН НЕГИЋ, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)