Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.05.2018.

Гж 7029/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7029/17
31.05.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Весне Мастиловић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије-Министарство унутрашњих послова - ПС Петроварадин, чији је законски заступник Државни правобранилац са седиштем у Београду, ул. Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 600.000,00 динара, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 37699/13 од 20.09.2017. године, у седници већа одржаној дана 31.05.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 37699/13 од 20.09.2017. године, у ставу другом и у ставу трећем изреке, и предмет враћа истом суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 37699/13 од 20.09.2017. године, ставом првим изреке, дозвољено је објективно преиначење тужбе учињено у поднеску од 15.05.2017. године. Ставом другим изреке одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да суд обавеже тужену Републику Србију-Министарство унутрашњих послова ПС Петроварадин да тужиоцу исплати и то: износ од 220.000,00 динара на име физичких болова и износ од 380.000,00 динара на име претрпљеног страха, све са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 40.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац, побијајући пресуду у ставу другом и у ставу трећем изреке, што произлази из образложења жалбе, из свих законских разлога, због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у границама овлашћења из члана 386. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр. 72/11 са изменама и допунама), па је оценио да је изјављена жалба основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку (“Сл. гласник РС” бр. 72/11 са изменама и допунама) на које другостепени суд пази по службеној дужности. Међутим, приликом доношења побијане пресуде учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става на коју се у жалби посебно указује, јер пресуда има недостатака због којих се не може испитати, с обзиром да у пресуди није наведено довољно разлога о битним чињеницама, а они разлози који су наведени су нејасни и противречни.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 10.09.2012. године тужилац је приступио у просторије ПУ у Новом Саду, ПИ Петроварадин, ради обављања информативног разговора поводом кривичног дела из члана 23. став 1. Закона о јавном реду и миру. Тужилац је вређао полицијске службенике, који су прекорачили своја овлашћења која се тичу употребе средстава принуде. Тужилац је том приликом задобио телесне повреде у виду нагњечења леве стране грудног коша и нагњечења леве стране врата и главе, које се квалификују као лака телесна повреда. Посматрајући свеукупно дејство трауматске силе она је поменутом приликом довела до настанка једне јединствене лаке телесне повреде. Тужилац је по повређивању трпео болове јаког интензитета у трајању од 12 часова, због нагњечења груди и врата. Након тог времена, под дејством терапије и мера лечења, трпео је болове средњег интензитета у укупном трајању од 4 дана, да би потом трпео болове слабог интензитета у укупном трајању од 7 дана. За то време је дошло до постепеног опоравка нагњеченог ткива врата и груди, са постепеним формирањем и сливањем модрица, те почетним фазама повлачења истих. Примарни страх приликом повређивања трајао је 1-2 минута и био је високог интензитета, секундарни страх средњег интензитета трајао је око 3 дана, а секундарни страх ниског интензитета је трајао око месец дана. Као последица овог догађаја, код тужиоца није дошло до умањења животне активности и наружености. Критичном приликом тужилац је прегледан у КЦВ УЦ, а којом приликом су му констатоване наведене повреде. Наведене повреде тужиоцу су нанела службена лица Полицијске управе у Новом Саду, ПИ Петроварадин, противправним нападом.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, према оцени првостепеног суда, интензитет и дужина трајања болова и страха које је тужилац претрпео, као и чињеница да је повреда коју је тужилац задобио квалификована као лака телесна повреда, не оправдава досуђивање новчане надокнаде тужиоцу за претрпљену нематеријалну штету, јер би досуђивање новчане накнаде нематеријалне штете довело до неоснованог обогаћења тужиоца, као оштећеног, с обзиром да то не би одговарало сврси ове грађанско-правне санкције, у смислу члана 200. Закона о облигационим односима и члана 232. Закона о парничном поступку. У прилог неоснованости тужбеног захтева, према мишљењу првостепеног суда, говори и чињеница да примарни страх није оставио трајне последице на тужиочево психичко стање. Имајући у виду све наведено, тужбени захтев је одбијен, као неоснован. Међутим, оваква одлука првостепеног суда се не може прихватити као правилна.

Чланом 200. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдавају, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству, док је ставом 2. истог члана прописано да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме та накнада служи, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. У том смислу, циљ накнаде нематеријалне штете је пружање одређеног задовољства оштећеном лицу због, између осталог, претрпљених физичких болова и због претрпљеног страха, да би се код оштећеног успоставила нарушена психичка равнотежа.

Накнада нематеријалне штете за претрпљене физичке болове може се досудити уколико дужина трајања болова и њихов интензитет оправдавају досуђивање накнаде по том основу. Оваква накнада се може досудити и када је оштећени претрпео само лаку телесну повреду и без обзира на околност што повреда није оставила трајније последице, ако су ти болови били јаког интензитета, без обзира на њихово трајање, или средњег интензитета и дужег трајања. Правична новчана накнада за страх може се досудити ако је страх био интензиван и дужег трајања, а ако је интезиван страх кратко трајао, накнада се може досудити ако је у дужем временском периоду нарушена психичка равнотежа оштећеног.

Имајући у виду наведено, као и чињеницу да је тужилац по повређивању трпео болове јаког интензитета у трајању од 12 часова, а након тога болове средњег интензитета у укупном трајању од 4 дана, док је примаран страх високог интензитета трајао 1-2 минута, а секундарни страх средњег интензитета око 3 дана, нејасан је закључак првостепеног суда да лака телесна повреда коју је тужилац претрпео, односно интензитет и трајање претрпљених физичких болова и страха не оправдавају досуђивање правичне новчане накнаде. При томе, чињеница да страх није оставио трајне последице на психичко здравље тужиоца без утицаја су на основ накнаде за овај вид штете, а како то погрешно закључује првостепени суд, будући да наведена чињеница може утицати евентуално само на остваривање накнаде штете по основу умањења животне активности, коју тужилац у конкретном случају и не потражује. Зато је жалба тужиоца усвојена, а побијана пресуда укинута у ставу другом изреке.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и отклонити битну повреду одредаба парничног поступка на коју је указано овим решењем, тако што ће имати у виду да интензитет физичких болова може бити јак, средњи и низак, односно да се страх може окарактерисати као примарни и секундарни, након чега ће поново ценити, правилном применом материјалног права, да ли претрпљени физички болови и страх оправдавају досуђивање правичне новчане накнаде. Пошто поступи по примедбама из овог решења, првостепени суд ће донети нову и на закону засновану одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке побијане пресуде, с обзиром да иста зависи од коначног исхода спора.

Из наведених разлога, применом члана 391. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци решења.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)