Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.04.2018.

Гж 7057/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7057/17
18.04.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Ђаковић, председник већа, др Драгице Попеску и Светлане Павић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених ББ1 и ББ2, чији је пуномоћник адвокат АБ1, ради утврђења, одлучујући о жалби туженог Горана Васовића, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 26269/13 од 24.10.2016. године, у седници већа одржаној дана 18.04.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог ББ2 и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 26269/13 од 24.10.2016. године, у ставу другом и трећем изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог ББ2 за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 26269/13 од 24.10.2016. године, ставом првим изреке, одбијен је предлог тужених за прекид поступка. Ставом другим изреке, утврђено је да је ништав уговор о купопродаји закључен дана 10.12.2007. године, између ББ1, као продавца и ББ2, као купца, оверен дана 12.12.2007. године, пред Другим општинским судом у Београду, под Ов бр. 20222/2007. Ставом трећим изреке, обавезани су тужени да тужиљи солидарно надокнаде трошкове парничног поступка у укупном износу од 142.300,00 динара.

Благовременом жалбом друготужени ББ2, побијао је ову пресуду, у ставу другом и трећем изреке, из свих законом прописаних разлога.

Апелациони суд у Београду испитао је ожалбену пресуду, у смислу члана 386. Закона о парничном поступку (ЗПП) и нашао да је жалба друготуженог ББ2, неоснована.

У поступку пред првостепеним судом, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које повреде овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, нити друге повреде поступка које би биле од битног утицаја на њену правилност или законитост. Супротно наводима жалбе друготуженог, ожалбена пресуда је јасна и садржи разлоге о битним чињеницама, те постоји сагласност између изнетих разлога у образложењу побијане пресуде и садржине исправа, чију доказну снагу је ценио и првостепени суд, те побијана пресуда није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиља и првотужени су у време закључења спорног уговора били сувласници бесправно саграђеног објекта аа, са по 1/2 идеалних делова, на основу решења О бр. 1740/02 од 09.10.2002. године, које је постало правноснажно дана 20.03.2003. године. Пресудом Првог основног суда у Београду П 20662/13 од 17.02.2016. године, утврђено је да је тужиља власник 3/4 идеалних делова предметне куће, са окућницом. Уговором о купопродаји непокретности закљученим дана 10.12.2007. године, а овереним дана 12.12.2007. године, првотужени ББ1 је продао двоипособан стан, који се налази на првом спрату наведене породичне стамбене зграде, друготуженом ББ2. Првотужени је поднео захтев за легализацију наведеног објекта дана 03.11.2003. године, а дана 31.10.2011. године, тужиља је такође поднела захтев за признавање својства странке у предметном поступку легализације објекта, које јој је признато на основу закључка од 28.11.2011. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев тужиље основан, па је применом одредбе члана 103. ЗОО, чл. 14, 15, 16. став 4. ЗОСПО, одлучио као у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

Оцењујући наводе жалбе друготуженог, Апелациони суд у Београду је нашао да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, правилно применио наведене одредбе материјалног права, када је донео одлуку као у ставу другом изреке побијане пресуде.

Наиме, одредбом члана 103. ЗОО, у ставу 1. прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

Одредбом члана 14. став 1. ЗОСПО, прописано је да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласници, сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника. Сходно ставу 2 истог закона сувласник може располагати својим делом без сагласности осталих сувласника. У случају продаје сувласничког дела, остали сувласници имају право прече куповине, само ако је то законом одређено (став 3.).

Одредбом члана 15. став 1. ЗОСПО, прописано је да сувласници имају право да заједнички управљају стварју. За предузимање послова редовног управљања потребна је сагласност сувласника, чији делови заједно чине више од половине вредности ствари. За предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање цели ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и слично), потребна је сагласност свих сувласника.

У конкретном случају, из изведених доказа несумњиво произлази да физичка деоба предметне непокретности није извршена, на који закључак упућује одредба члана 16. став 4. ЗОСПО, којом је предвиђено да сувласници споразумно одређују начин деобе ствари, а случају да се не може постићи споразум, одлучује суд. У спорном случају није постојала сагласност о деоби, а што је утврђено из исказа тужиље и сведока СС1 до СС3, који су у својим исказима потврдили да се првотужени никада није обратио тужиљи са било каквим захтевом усмереним у циљу развргавања сувласничке заједнице, односно са захтевом за деобу предметне непокретности, нити је тужиља своју сагласност за деобу дала на други начин. Осим тога, тужиља и првотужени су постали сувласници на основу оставинског решења донетог у поступку расправљања заоставштина иза пок. ПП, а пре његове смрти и након тога, у стану на горњем спрату, поред првотуженог, живеле су још и његове полусестре, кћерке пок. ПП и тужиље, СС1 и СС2, од којих је свака имала по собу, што такође упућује да физичка деоба куће није извршена на такав начин који су током поступка истицали тужени, који на ту околност нису доставили доказе, а на њима је био терет доказивања наведене чињенице, сходно правилима о терету доказивања из члана 231. ЗПП.

Поред тога, правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П 20662/13 од 17.02.2016. године, утврђено је да је тужиља АА, ванкњижни власник на 3/4 идеалних делова куће у Београду, аа, у којој се налази предметни стан и то на 1/2 делова по основу брачне тековине, као и на 1/4 делова на име наслеђа иза покојног супруга ПП. Стога, ова чињеница упућује на закључак, да је продавац, овде првотужени, приликом закључења спорног уговора овереног дана 12.12.2007. године, на друготуженог пренео више права него што је имао у тренутку закључења, а што је противно одредбама Закона о основама својинскоправних односа, који се односе на стицање на основу правног посла, као деривативног начина стицања својине.

Неосновани су жалбени наводи друготуженог, у вези са оценом доказа, јер је првостепени суд правилно применио одредбу члана 8. ЗПП, према којој суд по свом уверењу, а на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које ће чињенице узети као доказане, с тим да су у образложењу побијане пресуде, дати су јасни и потпуни разлози о чињеницама битним за одлуку у овом спору.

Код овако утврђеног чињеничног стања, неосновани су и наводи жалбе друготуженог да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање, када је нашао да физичка деоба предметне непокретности никада није извршена и да је самим тим уговор о купопродаји стана противан принудним прописима, а који наводи су били и предмет оцене првостепеног суда који их је и оценио као неосноване, а које разлоге у свему прихвата и овај суд, као правилне, будући да није од утицаја интерна деоба непокретности за живота пок. ПП, који је са тужиљом живео у стану у приземљу, а првотужени са полусестрама у спорном стану на спрату, јер је сувласнички однос тужиље и првотуженог настао у моменту смрти пок. ПП, када су га наследили, са по 1/2, те претходни интерни договор о коришћењу делова куће нису од значаја, те да би касније тужиља утврдила у спору да је сувласник са 3/4 спорног објекта. Стога првотужени није могао да отуђи њен удео, без обзира на фактичко коришћење стана на спрату, заједно са ћеркама тужиље.

Како се ни осталим наводима жалбе друготуженог не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде у побијаном делу, применом члана 390. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка из става трећег изреке ожалбене пресуде, с обзиром на то да је донета правилном применом одредби из члана 150, 153, 154. и 163. ЗПП, а у складу са успехом странака у спору и важећој АТ и ТТ.

Како друготужени није успео са овом жалбом, то је одбијен и његов захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка као неоснован.

Председник већа-судија
Зорица Ђаковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)