Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.03.2017.

Гж 7222/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7222/17
14.03.2018. године
Београд


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА14, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Града Београда, чији је законски заступник Градско правобранилаштво, Београд, Тиршова 3, ради чинидбе, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П 1056/14 од 05.05.2017. године, у седници већа одржаној 14.03.2018. године, донео је  


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 1056/14 од 05.05.2017.

  ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка. 


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П 1056/14 од 05.05.2017. године, од става првог до четрнаестог изреке пресуде, одбијен је тужбени захтев тужилаца АА1 до АА14 којим је тражено да се тужени Град Београд обавеже да са тужиоцима закључи анекс уговора о купопродаји стана, ближе описан наведеним ставовима.

Ставом петнаестим изреке, обавезани су тужиоци да туженом солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 131.250,00 динара.

Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбу тужиоци због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући првостепену пресуду у границама овлашћења прописаним одредбом члана 386. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр. 72/11...55/14), Апелациони суд је оценио да жалба тужилаца није основана. 
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута, а није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, јер побијана пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама, а не постоји противречност између онога што је у њеном образложењу наведено о садржини исправа и самих тих исправа, односно изведених доказа.
Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су са туженим, свако понаособ, закључили уговоре о купопродаји стана којима су обухваћени сви битни елементи продаје предметних станова, односно цена, начин и рок отплате, предаја у државину, сагласност за упис права купаца у јавне књиге, а све ближе опредељено уговорима.
Из извештаја о процени производне цене квадратног метра стана који се односи на предметну локацију, сачињеног дана 11.12.2014. године од стране проценитеља ПП1 до ПП4 произилази да производна цена м2 у предметном објекту, без исказаног ПДВ-а, износи 916 евра. Записником комисије за утврђивање цене квадратног метра стана, гараже и пословног простора у предметном стамбено-пословном објекту констатовано је да коначна вредност м2 износи 108.574,91 динара за стамбени простор, износ од 97.055,77 динара за гаражу и износ од 147.031,18 динара за пословни простор. Закључком градоначелника града Београда од 06.12.2011. године усвојен је записник комисије за утврђивање цене квадратног метра стана, гараже и пословног простора у предметном стамбено-пословном  објекту у Војвођанској улици на Новом Београду. Одлуком града Београда  о условима продаје 2.000 социјално непрофитних станова у Београду, тужени се обавезао да тужиоцима, као лицима која су успела на конкурсу, предметне станове прода по производним ценама.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да сходно одредбама члана 1, 2 став 2 и члана 3 став 1 и 2 Одлуке о условима продаје 2.000 социјално непрофитних станова у Београду (“Сл. лист Града Београда” бр. 07/05 и др.) и члана 10, 17 став 1 и 26  Закона о облигационим односима, тужбени захтев тужилаца којим је тражено да се тужени обавеже да закључи анекс уговора о купопродаји (којим би се утврдила нижа цена стана према нижој стварној производној цени) није основан. Наиме, како је обавезе  туженог установљена подзаконским актом, односно одлуком туженог, иста је по оцени првостепеног суда исцрпљена закључењем предметних уговора, при чему је тужени станове тужиоцима продао по цени изградње коју је обрачунала комисија туженог, на основу релевантих обрачунских параметара у време сачињаваља обрачуна, те је по оцени првостепеног суда тужени у потпуности поступио сагласно одреби члана 17. ЗОО и са тужиоцима закључио уговоре о продаји станова.

Закључењем предметних уговора, првостепени суд је оценио да су се тужиоци сагласили са битним елементима уговора у шта спада и цена стана, односно начин њеног обрачуна који је у складу са раније донетом одлуком, односно закључком, понудио тужени. Предметни уговори закључени су у писаној форми и оверени су од стране суда, те представљају извор обавезе за уговорне стране, а измена уговорних одредби спада у домен аутономије воље парничних странака, па сходно наведеном, према закључку првостeпеног суда, тужиоци не могу тражити од туженог измену одредби предметних уговора, па самим тим ни закључење анекса уговора уколико тужени на то не жели да пристане. Супротно овакавој одлуци, суд би поступао супротно начелу аутономије воље странака из члана 10. ЗОО, па како облигациони однос опстаје до момента док постоји сагласност воља уговорних страна у вези са тим облигационим односом, према мишљењу првостeпеног суда ниједна уговорна страна не може се приморати, нити може од суда тражити да обавеже другу уговорну страну да закључи анекс уговора, уколики то не жели.

Сходно наведеном ирелеватна је аргументација тужилаца да је предметне станове било могуће изградити и по евентуално нижим ценама, али уколико би се прихватио овај аргумент, првостепени суд указује на чињеницу да је обавеза туженог била да тужиоцима прода станове по трошковима изградње које је тужени заиста и сносио.

Првостепени суд је одбио предлог да се изведе доказ вештачењем од стране судског вештака грађевинске струке на околност утврђивања цене изградње станова на предметној локацији, нашавши да је иста без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари из истих разлога из којих је тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци, дајући за своју одлуку јасне и довољне разлоге које прихвата и Апелациони суд.

Неосновано се жалбом тужилаца указује да је првостeпени суд без образложења одбио предлог тужилаца за извођење доказа вештачењем на околност висине утврђене производне цене станова из предментих уговора. Наиме, код утврђеног да су се закључењем уговора тужиоци сагласили са битним елементима предметних уговора које је понудио тужени, правилно је првостeпени суд закључио, и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и овај суд, да анексом уговора само  уговорне стране својевољно могу мењати поједине одредбе уговора и сагласношћу воља прецизирати и мењати права и обавезе већ утврђене уговором, односно поново регулисати свој уговорни однос. У конкретном случају уговорне стране сагласиле су се о битним састојцима предметних уговора, а у које спада и цена изградње предметних станова. Анкес представља саставни део уговора, и као и основни уговор мора да изражава сагласност воља уговорних страна. На диспозицији странака је како ће регулисати свој уговорни однос и суд не може да утиче на садржину уговора и намеће начин уговорања, па стога ни да наложи било којој уговорној страни закључење анекса, у конкретном случају туженом. У противном анекс не би представљао споразум уговорних страна о битним елементима уговора, већ одлуку суда којом се странама намеће начин регулисања одређеног односа, што би било притивно слободи парничних странака да слободном вољом уреде своје односе. 

  Правилно првостепени суд у смислу одредбе члана 199. став 2. ЗПП није дозволио преиначење тужбе поднеском од 26.09.2016. године и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и овај суд, обзиром да је преиначење извршено након достављања тужбе туженом који се оваквом преиначењу противио, а у ситуацији када преиначење није било целисходно за коначно решење спора, јер би поступак по преиначеној тужби знатно продужило трајање парнице.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је иста донета правилном применом чланова 153. и 154. Закона о парничном поступку, а висина досуђених трошкова одмерена је према успеху странака у спору и важећој Адвокатској тарифи.

  На основу члана 390. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

Како је жалба тужилаца одбијена као неоснована, то је одбијен и захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)