Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.06.2011.

Гж 74/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 74/11
Дана 30.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против туженог ББ, кога заступа адв. БА, ради дуга, одлучујући по жалби туженика изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П.1215/10 од 15.09.2010. године, у седници већа одржаној 30.06.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженика и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П.1215/10 од 15.09.2010. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом под ставим првим тужени је обавезан да тужиоцу плати 16.500 евра са домицилном каматом од 01.04.2008. године до исплате у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан плаћања. Под ставим другим тужени је обавезан да тужиоцу плати парничне трошкове у износу од 218.437,00 динара, а под ставовима трећим и четвртим је на предлог тужиоца одређена привремена мера забране отуђења и оптерећења удела од 583/11362 у кп.аа КО аа1 која ће се спровести уписом у јавну књигу.

Против ове пресуде тужилац је 16.12.2010. године благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних у чл.360 став 1 ЗПП. Образложење жалбе је дато у поднеску од 13.01.2011. године. Како је према стању у списима првостепена пресуда достављена тужиочевом пуномоћнику 01.12.2010. године, рок за изјављивање жалбе из чл.355 став 1 ЗПП је истекао 16.12.2010. године. Образложење жалбе је предато суду по протеку овог рока, тај поднесак је неблаговремен и због тога није разматран у другостепеном поступку.

Тужилац је поднео одговор на жалбу и захтевао трошкове другостепеног поступка.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП и нашао да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према правилно утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су у марту 2008. године закључили усмени уговор о куповини и продаји аутомобила по којем је тужени продао тужиоцу возило марке "аа2" регистарски број аа2 по оцени од 16.500 евра. Купац је део цене од 11.500 евра платио у новцу а на име остатка цене је продавцу предао своје путничко возило марке "аа3". У моменту закључења уговора саобраћајна дозвола за возило марке „аа2'' је гласила на ВВ кога је продавац означио као претходног власника возила и купцу је ова чињеница била позната. ВВ1 је 28.03.2008. године тужиоцу АА издао пуномоћје којим га је овластио да вози предметно возило, да га пререгиструје на себе или на друго лице и то пуномоћје је оверено код Општине Вождовац под Ов.16866/08. Пуномоћје није издато на основу правног посла закључног између тужиоца и ВВ већ је имало сврху да послужи као исправа која би тужиоцу као тужениковом купцу омогућила да изврши пререгистрацију возила на своје име. Тужилац је пуномоћје употребио управо у ову сврху и на основу тог пуномоћја је у Аутокући "ГГ'' у својству купца и истовремено у својству пуномоћника лица на које је тада гласила саобраћајна дозвола потписао уговор од 16.05.2008. године. На основу тог уговора надлежни орган управе је дозволио пререгистрацију и издао саобраћајну дозволу на тужиочево име 19.05.2008. године. Полиција је на основу чл.82 ЗКП, привремено одузела ово возило и саобраћајну дозволу од тужиоца 14.07.2009. године и тужиоцу је о томе издата потврда. Продавац је обавештен о одузимању возила и у вези са прометом истог је полицији 21.07.2009. године дао изјаву приложену у списе предмета. Из неспорних чињеница, исказа тужиоца, туженикове изјаве у полицији од 21.07.2009. године и садржине пуномоћја Ов.16866/08, првостепени суд је правилно нашао да су усмени купопродајни уговор закључили тужилац и тужени, да тужени у закључењу и извршењу уговора није иступао у име и за рачун ВВ већ у своје име и за свој рачун, па су наводи туженог да је иступао као пуномоћник ВВ1, правилно оцењени као неосновани.

На овако утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право и усвојио тужбени захтев. По одредби из чл.454 став 1 ЗОО, продавац се уговором о продаји обавезује да на купца пренесе право својине на продату ствар и да му је у ту сврху преда, а купац се обавезује да плати цену у новцу и преузме ствар. Предмет продаје је аутомобил као покретна ствар и стога писана форма није услов пуноважности уговора, па и усмени уговор производи правна дејства. Купац је плаћањем цене, предајом свог возила и преузимањем уговореног аутомобила, извршио уговор у целини. Уговорена ствар је одузета од купца због сумње у порекло возила, купац није пристао да купи ствар са таквим недостатком, о одузимању возила је обавестио продавца из чега следи да продавац није уредно извршио уговорну обавезу да купцу пренесе право својине на продатој ствари. Одузимањем возила од купца дошло је до раскида уговора у смислу чл.508 став 1 и чл.510 став 1 ЗОО. Раскидом уговора је отпао правни основ по коме је тужени примио уговорену цену и стога је првостепени суд правилном применом чл.132 став 2 и 5 ЗОО у вези чл.210 и 214 и 395 ЗОО, обавезао туженог да врати цену и плати камату од 01.04.2008. године до исплате.

Тужилац је своје новчано потраживање учинио вероватним, тужени услед предложене привремене мере обезбеђења не трпи штету и стога је првостепени суд правилном применом чл.299 и 300 став 1 тачка 2 ЗИП, усвојио предложену привремену меру.

Одлука о парничним трошковима је донета правилном применом чл.149 став 1 и 150 став 1 ЗПП. Одговор на жалбу не представља поднесак који је у смислу чл.150 став 1 ЗПП тужиоцу био неопходан за вођење другостепеног поступка и стога је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка одбијен.

Из наведених разлога на основу чл.375 и 161 став 1 ЗПП, је одлучено као у изреци пресуде.

Председник већа-судија,
Слађана Накић-Момировић

СМЂ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)