Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.04.2011.

Гж 7519/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7519/10
Дана 20.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Петог општинског суда у Београду П.бр. 258/08 од 19.02.2009. године, у седници већа одржаној 20.04.2011. године, донео је


ПРЕСУДУ


ОДБИЈАЈУ СЕ жалба тужиоца и жалба тужене, као неосноване, и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.бр. 258/08 од 19.02.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му исплати новчани износ од 10.950 евра у динарској противвредности са каматом по есконтној стопи коју одређује Европска централна банка почев од 15.06.2002. године до коначне исплате. Ставом другим, обавезана је тужена да новчани износ од 10.950 евра исплати Општини Гроцка са каматом у висини есконтне стопе коју одређује Европска централна банка почев од 19.02.2009. године до исплате, све у динарској противвредности према средњем курсу који одређује Народна банка Србије на дан исплате. Ставом трећим, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Благовремено поднетим жалбама странке побијају првостепену пресуду из свих разлога предвиђених одредбом чл. 360 став 1 ЗПП, тако што тужилац првостепену пресуду побија у целости а тужена првостепену пресуду побија у ставовима другом и трећем изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде у оквиру овлашћења из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да жалбе нису основане.

У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута.

Првостепена пресуда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о чињеницама важним за пресуђење, који нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Изрека пресуде је јасна и непротивречна разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке тако и примењене прописе. Стога пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати па неосновано тужилац у жалби указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Није почињена ни битна повреда одредаба парничног поступка предвиђена одредбом чл. 361 став 2 у вези са чл. 384 став 2 ЗПП, на коју тужена у жалби указује. И сама тужена у жалби наводи да се није одазивала позивима суда због тешке болести те је првостепени суд правилно ценио да је изостанак тужене оправдан и коначно одустао од извођења овог доказа те је битне чињенице утврдио из осталих предложених доказа тако да саслушање тужене, у смислу одредбе чл. 262 став 2 ЗПП није било неопходно. Из резултата проведеног доказног поступка несумњиво произилази да из истог разлога није било неопходно извођење доказа саслушањем брата тужене ВВ, у смислу чл. 263 ЗПП. Околност да је брат тужене баштован те да није јасно на основу чега је првостепени суд закључио да је исти могао да обезбеди четири визе, како се у жалби тужене наводи, може да буде од утицаја за квалификацију кривичног дела у кривичном поступку и утврђивање кривичне одговорности, али није од значаја за одлуку о тужбеном захтеву у парничном поступку.

На основу проведеног доказног поступка утврђено је да је тужилац током 2001. године са туженом постигао договор да му тужена преко свог брата који је запослен у Аустралијској амбасади и кога је тужилац лично упознао на слави код тужене, обезбеди четири породичне исељеничке визе за Аустралију и након доласка у Аустралију аустралијске пасоше и то две исељеничке визе и пасоше за тужиоца и његову супругу и две исељеничке визе и пасоше за тужиочевог шурака и његову супругу. За извршење овог посла тужена је тражила од тужиоца укупан износ од 11.550 евра. Током 2001. године и 2002. године тужилац је исплатио туженој новчани износ од 11.500 евра а тужена није тужиоцу обезбедила исељеничке визе те је супруг тужене 12.03.2003. године вратио тужиоцу износ од 600 евра.

На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да су странке закључиле усмени уговор о налогу којим се тужена обавезала да за његов рачун обезбеди исељеничке визе за Аустралију за породице тужиоца и његовог шурака а тужилац се обавезао да унапред налогопримцу – туженој исплати 11.550 евра. Како тужена није извршила своју уговорну обавезу првостепени суд је закључио да је за износ од 10.950 евра увећана њена имовина с обзиром на основ који је касније отпао, односно није се остварио, те је тужена у обавези да овај новчани износ врати тужиоцу применом одредбе чл. 210 Закона о облигационим односима. Обзиром да је наведени уговор противан принудним прописима сагласно чл. 103 став 1 наведеног Закона, то је првостепени суд закључио да у конкретној правној ситуацији је оправдано да последице ништавости трпе обе уговорне стране тако што је одбио тужбени захтев и обавезао тужену да остварену накнаду за уговор о налогу преда општини на чијој територији има пребивалиште, сагласно чл. 104 став 2 и 3 истог Закона.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано и оно логично и недвосмислено произилази из доказа у спису које је првостепени суд правилно ценио у смислу одредбе чл. 8 ЗПП. Жалбеним наводима странака се утврђено чињенично стање не може довести у сумњу.

Оценом садржине доказа у спису и жалбених навода странака, према закључку Апелационог суда, произилази да је правни однос странака заснован на уговору о налогу који је противан принудним прописима, јавном поректу и добрим обичајима сагласно чл. 103 став 1 Закона о облигационим односима.

Жалбеним наводима тужиоца се не може довести у сумњу садржина материјално-правног односа странака и чињенични закључак да су се обавезале на испуњење уговора чији је циљ онемогућавање примене принудних одредби домаће и стране државе о праву на исељеничку визу.

Оценом исказа тужиоца на рочиштима која су одржана 29.09.2006. године и 11.12.2008. године, његове супруге ГГ на рочишту које је одржано 15.11.2006. године, зета тужиоца ДД на рочишту које је одржано 01.12.2006. године, таште тужиоца ЂЂ на рочишту које је одржано 11.12.2008. године, произилази несумњив чињенични закључак да је тужилац хтео да ступи у правни однос са туженом ради остваривања права на исељеничку визу за себе, своју породицу и породицу брата своје супруге, мада је знао да је то супротно принудним прописима.

Као накнаду за учињену услугу тужилац је исплатио туженој уговорени новчани износ. Овако утврђене чињенице се не могу довести у сумњу паушалним оспоравањем истих од стране тужене и то поднесцима током проведеног доказног поступка и жалбеним наводима којима се указује на погрешну оцену доказа јер нема признанице о извршеној исплати као и да тужилац у својим исказима наводи да је новац предао туженој током 2002. године у немачким маркама, када та валута више није била у оптицају. Ово стога јер су искази свих саслушаних сведока посебно и у међусобној вези у сагласности са исказом тужиоца на околности које се односе на време, место и висину новчаног износа који је тужилац исплатио туженој. Имајући у виду све изложене чињенице које су садржане у наведеним доказним средствима на наведене околности, очигледно да је тужилац омашком изјавио да је своју обавезу према туженој делимично измирио у немачким маркама. Из исказа тужиоца на рочишту које је одржано 29.09.2006. године произилази да је од почетка преговора са туженом, на летњој слави па до коначног договора прошло скоро годину дана. Наведени део исказа тужиоца у складу је са исказом сведока ЕЕ који је дала на рочишту које је одржано 11.12.2008. године наводећи да је у пролеће 2002. године туженој исплаћен предметни новац. Из наведеног произилази да је тужилац несумњиво ступио у преговоре са туженом током 2001. године а до реализације правног посла је дошла током 2002. године.

На основу утврђеног чињеничног стања о садржини материјално-правног односа странака, правилно је првостепени суд применио материјално право. Ово стога јер у случају ништавости, у смислу чл. 103 став 1 Закона о облигационим односима, свака уговорна страна дужна је, сагласно чл. 104 став 1 истог Закона, да врати другој оно што је примила по основу таквог уговора, односно одговарајућу накнаду у новцу. Међутим, ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, суд, сагласно чл. 104 став 2 наведеног Закона, може одбити, у целини захтев несавесне стране за враћање онога што је другој страни дала. У конкретној правној ситуацији правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев пошто је претходно правилно закључио да су обе уговорне стране несавесне јер је њихов правни однос противан принудним прописима, у смислу чл. 103 наведеног Закона, те да је као такав апсолутно ништав, и одлучио да друга страна – тужена, оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији има пребивалиште. Стога, правилно је првостепени суд применио одредбу чл. 104 ставове 2 и 3 наведеног Закона, и закључио да ниједна страна наведеног материјално-правног односа не може да ужива судску заштиту те је у суштини правилно обавезао странке да новчани износ који представља корист остварену извршењем забрањеног уговора, предају општини. У оваквој правној ситуацији ускраћена је правна заштита несавесним странкама одбијањем тужбеног захтева за враћање оног што је другој страни дала, односно обавезивањем странке која је нешто примила на основу забрањеног правног посла, да примљено преда општини на чијој територији има пребивалиште.

На основу изложеног, Апелациони суд је одбио жалбе странака као неосноване и потврдио првостепену пресуду у ставовима првом и другом изреке, применом одредбе чл. 375 ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима спора, садржана у трећем ставу изреке, применом одредбе чл. 387 тачка 2 ЗПП јер је заснована на правилној примени чл. 149 истог Закона.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)