Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.03.2010.

Гж 7542/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД
Гж 7542/10
Дана 25.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог УП „ББ“ А.Д. са седиштем _, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, вредност предмета спора 319.085,60 динара, одлучујући о жалбама тужиље и туженог изјављеним против пресуде Другог општинског суда у Београду ХХ П. бр. 7420/05 од 13.11.2008. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25.03.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване жалбе тужиље и туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду ХХ П. бр. 7420/05 од 13.11.2008. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду ХХ П. бр. 7420/05 од 13.11.2008. године, усваја се тужбени захтев тужиље АА, па се обавезује тужени УП „ББ“ А.Д. да тужиљи на име дуга исплати износ од 319.085,60 динара, са законском затезном каматом, почев од 13.11.2008. године као дана пресуђења, па до исплате, а у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка одлуке. Истом пресудом одбија се захтев тужиље да суд обавеже туженог да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка.

Против ове пресуде благовремено су изјавили жалбе тужени, побијајући исту у ставу првом изреке и тужиља, побијајући исту у ставу другом изреке, обоје из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. став 2. Закона о парничном поступку, па је нашао да изјављене жалбе нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалбама странака посебно указује. Такође, нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези чланова 2, 7, 8, 223. и 384. став 2. Закона о парничном поступку, на коју се у жалби туженог посебно указује, јер је првостепени суд правилно применио све наведене законске одредбе.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је, као улагач, са правним претходником туженог УП „ББ0“, закључила уговор о заједничком улагању бр.1945/90 дана 25.12.1990. године, којим су уговорне стране регулисале међусобна права и обавезе поводом уступања од стране предузећа улагачу пословне јединице, бистроа „ББ1“ у Београду, ул. _, основних средстава и инвентара, а у циљу стицања заједничке добити. Уговор је закључен на одређено време у трајању од две године, и то од 01.01.1991. године па закључно са 31.12.1992. године. Након истека уговореног рока уговор је међу странкама прећутно продужен тако што су наставиле испуњење својих уговорних обавеза. Чланом 7. тачка 13. уговора о заједничком улагању од 25.12.1990. године предвиђено је да ће у случају раскида уговора услед неизвршавања обавеза од стране улагача или протеком уговореног рока УП „ББ0“ задржати све елементе уграђеног ентеријера и екстеријера према записнику о изведеним радовима, док улагач задржава комплетну књиговодствену неевидентирану сопствену имовину, односно основна средства и инвентар, осим основних средстава која су тако уграђена у екстеријер и ентеријер, да се њихова демонтажа не може извршити без оштећења уграђене опреме, односно ентеријера и екстеријера коме би се том демонтажом нарушио спољни и унутрашњи изглед објекта. Саставни део овог уговора чини предрачун потребних средстава за адаптацију и опремање објекта, како је то предвиђено чланом 9. уговора. У овом премеру и предрачуну радова прецизно су наведени радови и материјал, као и вредност истих, а извршени радови које је по истом тужиља обавила, примљени су од стране комисије правног претходника туженог дана 23.04.1991. године. У записнику комисије наведене су вредности извршених радова, као и укупна вредност на дан пријема, а службеном белешком од 29.05.1991. године констатовано је да је вредност изведених радова већа од троструког износа депозита, и да средства положена у депозит треба вратити улагачу.

Дана 01.04.1993. године дошло је до поделе УП „ББ0“ на два нова предузећа-УП „ББ2“ и УП „ББ“. Између новооснованих предузећа закључен је уговор о подели имовине бр.297, којим је између осталог предвиђено да објекат „ББ1“ припада УП „ББ“. Након ове поделе, тужени је решењем бр.45 од 21.07.1993. године раскинуо уговор о заједничком улагању са тужиљом, са даном 01.08.1993. године, а истим решењем је формирана и посебна комисија ради пописа основних средстава, инвентара и инвестиционих улагања која су извршена од стране тужиље у периоду важења наведеног уговора. Одлуком органа туженог бр.274/1 од 11.11.1993. године одбијен је у целости захтев тужиље за обештећење по основу инвестиционих улагања у пословној јединици „ББ1“, с тим што је у образложењу ове одлуке наведено да је раднички савет предложио улагачу да прихвати реално обештећење по процени комисије од 2.133 ДЕМ у динарској противвредности или да све изведене радове и уграђену опрему демонтира и објекат врати у првобитно стање, што је тужиља одбила. Вредност улагања тужиље, односно вредност основних средстава која су настала овим улагањем и која су тако уграђена у ентеријер и екстеријер да су њихова демонтажа не може извршити без оштећења, утврђена је налазом и мишљењем вештака грађевинске струке у износу од 319.085,60 динара.

Уговором о подели заједничке имовине, који је закључен између туженог и УП „ББ2“ предвиђен је начин на који ће новонастала предузећа покрити евентуалне обавезе УП „ББ0“ које нису евидентиране на дан 31.03.1993. године, а које су настале из пословања овог предузећа.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану одлуку, а за исту је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Правилно првостепени суд оцењује истакнути приговор недостатка пасивне легитимације и неуредности тужбе на страни туженог. Уговором о подели имовине УП „ББ0“ новооснована предузећа су извршила поделу пословних објеката, па је између осталог, објекат „ББ1“ припао туженом, а улагања у туђа основна средства, грађевински објекти, опрема, ситан инвентар и амбалажа, осим истих средстава која се воде у заједничким тужбама, припадају оном новооснованом предузећу коме припада објекат у којима се ова средства налазе. Чланом 13. овог уговора обавеза према добављачима, обавезе за дате инструменте плаћања и друге обавезе из пословања, осим обавезе за зараду, порезе и доприносе на зараде, на дан 31.03.1993. године припадају у целости „ББ2“, а евентуалне обавезе УП „ББ0“ које нису евидентиране на дан 31.03.1993. године, уговорне стране ће покрити у сразмери 60% на терет „ББ2“, 40% на терет „ББ“, како је одређено чланом 21. уговора. Правилно првостепени суд закључује да потраживања тужиље према туженом не спадају у потраживања обухваћена чланом 21. поменутог уговор, јер је исто настало тек раскидом уговора о заједничком улагању, до кога је дошло решењем туженог у коме је констатовано да се са 01.08.1993. године раскида овај уговор.

Такође, правилно првостепени суд закључује да је намера уговорних страна из уговора о заједничком улагању била стицање заједничке добити, при чему је предузеће себи обезбеђивало сигурну месечну добит и запошљавање одређеног броја радника, а улагач могућност остваривања добити преостале након измирења обавеза према предузећу. Воља сауговарача је била такође, да након раскида уговора, предузеће задржи адаптиран и уређен објекат да би у њему наставило да послује, а да улагач преузме сва средства која је могуће однети без оштећења. Међутим, уговором није изричито предвиђено, нити се из текста уговора може закључити, да ће предузеће задржати без накнаде елементе уграђеног ентеријера и екстеријера, за шта је средства уложила тужиља. Према томе, правилно првостепени суд сматра да се у конкретном случају ради о институту стицања без основа из члана 210. Закона о облигационим односима, којим је прописано, да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема своју основу у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће-да накнади вредност постигнутих користи, те да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао. Према тексту уговора и намери уговорних страна, као и при чињеници да је тужени био спреман да тужиљи надокнади вредност основних средстава насталих улагањем, али се нису споразумели у погледу висине вредности, те имајући у виду и налаз и мишљење вештака грађевинске струке у погледу могућности скидања и одношења основних средстава која су настала улагањем тужиље, правилно је првостепени суд обавезао туженог да тужиљи накнади вредност уложених радова и материјала у објекат „ББ1“. У супротном, тужени би се за вредност улагања тужиље неосновано обогатио, а што би са становишта правног поретка било неоправдано и неправично. У том смислу тужени је дужан да тужиљи исплати и камату на досуђени износ, а у смислу члана 214. Закона о облигационим односима, којим је прописано да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева. Због свега наведеног жалба туженог је морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

Правилно је првостепени суд одлучио да одбије захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка, јер пуномоћник тужиље није определио трошкове за које тражи накнаду. Чланом 150. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци, узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. О томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова, одлучује суд ценећи све околности. Чланом 159. став 2. истог Закона прописано је да је странка дужна да у захтеву опредељено наведе трошкове за које тражи накнаду. Према томе, да би суд имао могућност да одлучи о томе који су трошкови били потребни ради вођења парнице, потребно је да странка у захтеву опредељено наведе трошкове за које тражи накнаду и то по врсти и висини. Трошкови парничног поступка обухватају трошкове за састав тужбе и за састав поднесака, за заступање на одржаним и неодржаним рочиштима, за вештачење, за таксу на тужбу и одлуку, као и друге трошкове настале у току поступка (трошкови сведока, приступа странке на рочиште на коме се изводи доказ саслушањем парничних странака и слично). Пошто пуномоћник тужиље није определио трошкове поступка на наведени начин, првостепени суд није био у могућности да одлучи о томе који су све трошкови били тужиљи потребни ради вођења парнице, па је правилно одбио захтев за трошкове поступка. Зато је жалба тужиље морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу другом изреке.

На правилност побијане пресуде у ставу првом изреке нису од утицаја наводи жалбе којима се указује на члан 21. уговора о подели имовине УП „ББ0“ од 31.03.1993. године, па у том смислу и на уредност тужбе и недостатак пасивне легитимације на страни туженог. У првостепеном поступку је утврђено да је тужени једини правни следбеник УП „ББ0“ у односу на објекат-бистро“ББ1“ у који је тужиља уложила своја средства, а да се потраживање тужиље не односи на обавезе УП „ББ0“ које нису евидентиране на дан 31.03.1993. године, о чему су већ наведени разлози. Околност да тужени више није власник овог локала, већ сасвим треће лице, такође не утиче на правилност побијане пресуде. У првостепеном поступку, а ни уз жалбу, тужени није доставио доказе на ову околност, а поред тога, чланом 198. Закона о парничном поступку прописано је да ако која странака отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши. Налазом и мишљењем вештака грађевинске струке је утврђено да се демонтажа металне надстрешнице не може извршити без оштећења и умањења вредности ове надстрешнице, па ни наводи жалбе које се односе на примедбе на налаз вештака у том смислу, не утичу на другачију одлуку.

На правилност побијане одлуке у ставу другом изреке не утичу наводи жалбе тужиље којима се указује да су трошкови поступка опредељени, а из већ наведених разлога.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу члана 375. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)