Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.06.2011.

Гж 7649/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7649/10
Дана 01. јуна 2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Сање Пејовић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиље АА и ББ, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ВВ, чији је пуномоћник ВА, адвокат, ради утврђења ништавости уговора и исељења, вредност предмета спора 300.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 10727/06 од 01. јула 2008. године, у седници већа одржаној дана 01. јуна 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 10727/06 од 01. јула 2008. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр. 10727/06 од 01. јула 2008. године, ставом првим изреке утврђено је да је ништав уговор о купопродаји непокретности закључен између туженог ВВ, као купца и ГГ, бившег из Борче, као продавца и правног претходника овде тужиља, оверен од стране Првог општинског суда у Београду под ІІ/1 Ов.бр. 2348/02 дана 25. јула 2002. године. Ставом другим изреке обавезан је тужени да се са свим лицима и стварима исели из непокретности-куће аа, постојећа на кат.парцели аа1, земљиште без куће, површине 6 ари21м2, уписана у зк.ул. аа2 КО аа3 и преда описану непокретност у посед тужиљама у року од 15 дана. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиљама на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 122.750,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ЗПП, а тужиље су доставиле одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је нашао да жалба није основана.

У спроведеном поступку нису учињене апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку између ГГ, као продавца и ВВ, туженог, као купца, дана 16. јула 2002. године закључен је, а оверен 25. јула 2002. године, уговор о купопродаји који је за предмет имао непокретности и то: кућу површине 40м2 која се налази у Борчи на кат.парцели аа1 као и пренос права коришћења дворишта у површини од 5ари и земљишта од 80м2 и 72,94 ара, за купопродајну цену од 90.000,00 динара. У уговору је констатовано да је цена на дан закључења и овере уговора исплаћена, продавац је задржао доживотно плодоуживање на непокретностима које су предмет уговора, као и да ће до краја живота убирати плодове са њива. Предвиђено је да се купац може убаштинити на непокретностима после смрти продавца, као и да ће купац о продавцу лично бринути и старати се након потписа и овере уговора, те помагати у његовом издржавању, пошто се продавац бринуо о купцу последњих десет година, а након смрти продавца, купац ће га сахранити и сносити све трошкове око и после сахране који захтевају обичаји. Сведок СС који је сачињавао предметни уговор, потврдио је да је покојни ГГ желео да закључи уговор о доживотном издржавању са туженим ВВ, али да су се због сложене процедуре одлучили за закључење уговора о купопродаји, а не уговора о доживотном издржавању. Такође, сведоци СС1 и СС2 су потврдили да је пок. ГГ за живота говорио да има закључен уговор о доживотном издржавању са туженим ВВ.

Одлучујући о тужбеном захтеву првостепени суд је пошао од одредбе чл. 99 и 101 Закона о облигационим односима, те је нашао да предметни уговор, који носи наслов уговор о купопродаји, има елементе уговора о доживотном издржавању, те да је права воља уговорних страна била да закључе уговор о доживотном издржавању, и да су само због избегавања сложене процедуре која је прописана за закључење уговора о доживотном издржавању, закључили уговор о купопродаји, те да, иако је у уговору наведено да је купопродајна цена исплаћена, првостепени суд нашао да је закључен привидан уговор о купопродаји и да не постоји доказ да је цена и исплаћена, при чему је из исказа сведока утврђено да пок. ГГ није имао новца код себе, тако да је овај елемент уговора унет само ради симуловања уговора о купопродаји. Првостепени суд је закључио да је права воља пок. ГГ била да закључи уговор о доживотном издржавању, а не уговор о купопродаји, те је применом одредбе чл. 66 Закона о облигационим односима нашао да је закључени уговор о купопродаји симуловани правни посао и као такав неважећи, као и да уговор о доживотном издржавању, који је прикриван овим уговором о купопродаји, такође не може производити правно дејство с обзиром да нису испуњени услови из чл. 195 Закона о наслеђивању којим предвиђено да уговор о доживотном издржавању мора бити закључен у писменом облику и оверен од стране судије, који је дужан да пре овере прочита странкама уговор и примаоца издржавања нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у његову заоставштину и да се њоме не могу намирити нужни наследници, те да је у супротном уговор ништав.

Стога, како је утврђено да је спорни уговор ништав, то је тужени у обавези да врати оно што је примио по основу тог уговора-кућу у аа, на основу одредбе чл. 104 ст. 1 ЗОО.

Неосновано се у жалби туженог указује да предметни уговор представља класичан уговор о купопродаји, те да тужени није желео да закључи уговор о доживотном издржавању са пок. ГГ, с обзиром да је већ имао уговор о доживотном издржавању закљученим са ДД, због чега би још један уговор о доживотном издржавању за њега представљало превелико оптерећење, а с обзиром да је пок. ГГ јако тешко живео, тужени је пристао да закључи уговор о купопродаји којим би стекао непокретност за нешто нижу цену, а ГГ до краја живота користио непокретност за становање, што је изричито и уговорено, а уједно стекао и одређена новчана средства за живот од купопродајне цене. Међутим, правилно је првостепени суд током поступка утврдио да је права воља ГГ била да закључи уговор о доживотном издржавању, што је потврдио и сведок СС који је сачинио предметни уговор, а по чијем предлогу није закључен уговор о доживотном издржавању, већ уговор о купопродаји, а из разлога, како је он то објаснио, због лакше процедуре закључења уговора. Из исказа сведока СС1 и СС2 утврђено је да је пок. ГГ веровао да је закључио уговор о доживотном издржавању, с обзиром да је за свога живота овим сведоцима говорио како са туженим има закључен уговор о доживотном издржавању. Тврдње туженог да већ има један закључен уговор о доживотном издржавању и да би још један уговор био превелико оптерећење за њега, не могу бити од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари, с обзиром да је од значаја и каква је била намера пок. ГГ приликом закључења предметног уговора, а у првостепеном поступку утврђено да је имао намеру да закључи уговор о доживотном издржавању.

Неосновани су жалбени наводи да је првостепени суд извео погрешан закључак да је уговорна одредба која се односи на цену унета само ради симуловања уговора о купопродаји, а с обзиром да не постоји никакав доказ да је цена исплаћена, те да је у самом уговору констатовано да је на дан закључења и овере уговора цена и исплаћена, а чињеница да није сачињена посебна признаница никако не може довести у питање пуноважност предметног уговора, с обзиром да уговор има све елементе предвиђене законом. Чињеница да је тужени одређена новчана средства дао пок. ГГ и то ради подмиривања трошкова неплаћених рачуна за утрошену електричну енергију (20.000,00 динара), није од утицаја на правилан закључак првостепеног суда да предметни уговор фактички представља уговор о доживотном издржавању, с обзиром да је и код овакве врсте уговора могуће да давалац издржавања примаоцу издржавања на име своје обавезе исплаћује одређена новчана средства поред осталих обавеза.

На основу изложеног а применом одредбе чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци, с тим што је потврђена и одлука о трошковима парничног поступка, јер је заснована на правилној примени одредбе чл. 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)