Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.02.2013.

Гж 7697/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7697/12
06.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца Удружења осигуравача Србије , Гарантни фонд из Београда, Булевар Деспота Стефана бр. 68/б – мезанин II, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, ради регреса, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 3938/10 од 09.04.2012. године, у седници одржаној 06.02.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 3938/10 од 09.04.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 3938/10 од 09.04.2012. године одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му по основу регреса исплати износ од 492.120,00 динара са законском затезном каматом од 16.08.2005. године до исплате.

  Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 72/11) и нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП-а на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а жалбом тужиоца се не указује на друге повреде поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде.

У току првостeпеног поступка је утврђено да је пресудом Општинског суда у Новом Саду П 97/03 од 15.04.2005. године Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, овде тужилац, обавезан да ББ исплати на име накнаде нематеријалне штете укупан износ од 390.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 15.04.2005. године па до исплате, као и трошкове поступка у износу од 126.425,00 динара. Одговорност овде тужиоца за ову обавезу проистекла је из чињенице да је оштећени претрпео штету 11.10.2001. године у саобраћајном удесу од стране возила регистрованог у Хрватској, са уредним осигурањем у тој земљи, али које није било осигурано од аутоодговорности на територији тадашње СРЈ. Тужилац је 16.08.2005. године по наведеној пресуди исплатио износ од 533.928,41 динара. Тужени, који је по професији возач камиона у међународном транспорту, је возио наведено возило у тренутку удеса, а пресудом Општинском суда у Оџацима К 190/1 од 12.10.2001. године утврђена је његова кривица за настанак удеса.

  Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је закључио да у конкретном случају не постоји основ за остваривање регресног захтева од стране тужиоца према туженом јер тужилац није доказао да возило којим јс управљао тужени није било осигурано према правилима о пограничном осигурању које је морало да има када је прешло границу и ушло на територији бивше СРЈ.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациoни суд налази да је првостeпени суд имајући у виду утврђено чињенично стање правилно закључио да тужилац нема право на регресни захтев према туженом. Иако се основано жалбом тужиоца указује да не стоје разлози првостeпеног суда да тужилац није доказао да возило којим јс управљао тужени није било осигурано према Правилима о граничном осигурању приликом уласка у бившу СРЈ, будући да чињеница о томе произилази из пресуде којом је утврђена обавеза тужиоца да оштећеном у наведеном саобраћајном удесу накнади штету, Апелациoни суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да тужилац нема право регреса према туженом за исплаћени износ. Ово из разлога што је према члану 104. став 2. Закона о осигурању имовине и лица предвиђено да Гарантни фонд, који је према члану 99. став 1. основан ради економске заштите путника и трећих оштећених лица и чија средства се према ставу 2. наведене одредбе користе између осталог за накнаду штете проузроковане употребом моторног возила за који није био закључен уговор о обавезном осигурању, регресни захтев по исплати накнаде штете остварује од власника моторног возила који није закључио уговор о обавезном осигурању, а што у конкретном случају није тужени. Неосновано се жалбом наводи да се одговорност туженог према тужиоцу заснива на одредбама члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, с обзиром да је правноснажном кривичном пресудом оглашен кривим за настанак наведеног удеса, јер је том одредбом регулисан однос лица које је штету причинило (штетника) и оштећеног. Тужилац у конкретном случају није оштећено лице, већ свој регресни захтев заснива на члану 104. став 2. Закона о осигурању имовине и лица по коме тај захтев у висини исплаћеног износа накнаде штете, камате и трошкова остварује од власника моторног возила. Како из утврђеног чињеничног стања не произилази да је тужени, који је возио наведено возило у тренутку удеса и његов власник, правилно је одбијен регресни захтев у односу на њега, те је на основу члана 375. ЗПП-а одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)