Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.01.2016.

Гж 7833/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7833/15
Дана 13.01.2016. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Миланке Вукчевић, председника већа и судија Весне Станковић и Весне Караџић Ристић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужених ББ, коју заступа адвокат БА и ББ1, ради опозива уговора о поклону, вредност спора 650.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене ББ изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П-174/15 од 14.09.2015. године у седници већа одржаној дана 13.01.2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене ББ из Панчева и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Панчеву П-174/15 од 14.09.2015. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужене ББ из Панчева за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е


Првим ставом изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев, па је у целости опозван уговор о поклону закључен између тужиоца АА, као поклонодавца и тужене ББ, као поклонопримца, оверен код Основног суда у Панчеву под бројем Ов3-1254/11 од 24.06.2011. године и уговор о поклону оверен од стране Основног суда у Панчеву под бројем Ов3-1258/11 од 24.06.2011. године у делу који се односи на тужену ББ, а због грубе неблагодарности, тако да исти не производе правно дејство, па се тужена ББ обавезује да наведено призна и трпи да се у катастру непокретности и другим јавним књигама изврши брисање извршене укњижбе на непокретностима које су предмет ових уговора и успостави пређашње стање власништва тужиоца АА. Другим ставом изреке обавезана је тужена ББ да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 256.100,00 динара.

Благовремено поднетом жалбом заснованом на свим разлозима прописаних чланом 373 став 1 ЗПП и допуном жалбе тужена ББ је првостепену пресуду побијала у целости.

Тужилац је одговорио на жалбу.

Испитујући правилност побијане одлуке сходно овлашћењима предвиђеним чланом 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11 ... 55/14), Апелациони суд је утврдио да жалба није основана.

Током првостепеног поступка нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 – 3, 5, 7, и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а изрека пресуде је јасна и у њеном образложењу су дати потпуни разлози о битним чињеницама који су сагласни са изведеним доказима, због чега се она неосновано побија и позивањем на одредбу члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је отац тужених, који је током вишедеценијског брака са ВВ у својину стекао непокретности које су предмет спорних уговора о поклону – две куће, помоћни објекат и два локала, саграђане на к.п.бр._ и уписане у лист непокретности _ КО _. Наведене непокретности у уделу од ½ идеалног дела власништва тужилац је наследио од свог оца, док је ½ на своје име купио од тетке, тече и њиховог сина уштеђевином своје супруге у висини од 40.000 ДЕМ и кредитом који је она подигла и у року од пет година отплатила у износу од 20.000 ДЕМ. У циљу регулисања имовинских односа између тужених, на инсистирање тужене ББ и уз посредовање своје супруге ВВ, тужилац је невољно пристао на закључење спорних уговора о поклону, којима је целокупном имовином стеченом у браку располагао у корист тужених, задржавши само право доживотног плодоуживања становањем у кући бр._ у Улици _ у _ Међутим, како је по закључењу уговора тужена ББ од своје сестре тужене ББ1 тражила да јој на име адаптиције стамбеног у два пословна простора, од којих је један тужилац поклонио ББ1, исплати половину износа од 12.000 евра – 18.000 евра, за који је тврдила да га је лично уложила у поменуту адаптацију, ББ1 је позвала вештака ради процене, сматрајући да је улагање, извршено од стране свих странака заједно, са ББ стране било знатно мање. Том приликом, дана 09.07.2011. године дошло је до вербалног сукоба ББ и њеног мужа са мајком тужених ВВ и до физичког насртања тужене НН на мајку, којом приликом је ББ муж истој рекао да ће заједно са тужиоцем, који томе није присуствовао, летети из куће, јер иначе ту ништа није њено, а ББ је мајку напала и нанела јој огреботине по рукама и шутирала је по цеваницама. После тог догађаја, тужена ББ је са родитељима прекинула комуникацију, није више код њих долазила нити им се икада извинила. Како је тужилац, рођен 1929. године, оболео од карцинома дебелог црева и лимфних жлезда и подвргаван хирушком лечењу, а његова супруга пати од ангине пекторис, Паркинсонове болести и хирушким путем јој је у два наврата уграђен вишеструки бајпас, потресен и разочаран оваквим односом тужене ББ, покренуо је ову парницу ради опозива уговора о поклону због неблагодарности тужене ББ и због сопственог осиромашења.

Ценећи осиромашење поклонодавца као разлог за опозив уговора о поклону предвиђен параграфом 567 Српског грађанског законика који се примењује на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 06.04.1941. године и за време непријатељске окупације, првостепени суд је утврдио да у конкретном случају исти није испуњен, јер тужилац прима пензију из Босне и Херцеговине у висини од 164,33 евра и из Србије у износу од 20.807,00 динара, а на име закупнине за издавање једног локала у Улици _ број _ месечно убира још 9.000,00 динара. Редовност и висина прихода, те чињеница да је у корист тужиоца и његове супруге укњижено право доживотног плодоуживања на непокретностима које су предмет уговора о поклону, искључује оправданост опозива једног спорног уговора у целости, односно другог делимично, у односу на тужену ББ.

Полазећи од одредби Српско-грађанског законика и ценећи садржану осталих параграфа од 561. до 569. у делу којим је опозив уговора о поклону заснован на неблагодарности, првостепени суд је утврдио да је прекидом сваке комуникације за оцем који пребивалиште има у истом месту, ускраћивањем елементарне пажње и свакодневне помоћи лицу позне животне доби и здравља озбиљно нарушеног тешком болешћу и оперативним лечењем, тужена ББ показала је грубу неблагодарност и непоштовање својих законских и моралних обавеза, која се не односе само на одсуству физичког угрожавања живота и телесног интегритета родитеља и његове имовине, већ представљају знатно шири појам солидарности и уважавања међу члановима породице као редовног квалитета њихових односа, а посебно у периодима болести и старости, која са собом носи немоћ и зависност од помоћи ближњих.

Налазећи да је тужилац као поклонодавац активно легитимисан за подношење тужбе за опозив уговора о поклону и да је, као заснована на прекиду комуникације са оцем после јула 2011. године, тужба поднета новембра 2011. године благовремена у смислу параграфа 937 СГЗ, којим је рок за тражење опозива уговора о поклону прописана на три године од настанка узрока због кога се он тражи, првостепени суд је тужбени захтев усвојио.

За своју одлуку првостепени суд је дао јасне и потпуне разлоге и детаљну правну аргументацију, коју Апелациони суд у целости прихвата и на исту упућује.

Неосновано се поднетом жалбом указује на одсуство активне легитимације тужиоца да у случају несугласица између његове супруге и тужене ББ и код изостанака поступака који угрожавају телесни и психички интегритет њега као поклонодавца, исти може тражити опозив уговора о поклону.

Из образложења побијане пресуде следи да првостепени суд своју одлуку није засновао на сукобу између тужиочеве супруге и његове ћерке, тужене ББ, већ на чињеници да је после сукоба са мајком и физичког насртаја на њу дана 09.07.2011. године тужена ББ и са оцем прекинула сваки контакт – није га звала телефоном, није га посећивала, а при случајним сусретима на улици заустављала се само на његов позив и иницијативу.

И по мишљењу Апелационог суда, овакво понашање тужене ББ не може се сматрати оправданим ни по ком основу нити због било каквог поступка тужиоца, као родитеља, чије постојање тужена није ни доказала, а због чега испољено непоштовање, незаинтересованост и небрига за оца рођеног _. године, чије је здравље до те мере болешћу нарушено да у обављању дневних активности у домаћинству и при задовољавању личних потреба зависи од помоћи трећих лица, представља грубо огрешење и занемаривање основних моралних обавеза детета према родитељу. Сама та чињеница довољна је да тужилац, који је као поклонодавац овлашћен на подношење тужбе за опозив уговора, успе у овој парници, јер нарушавање телесног и психичког интегритета није нужан, већ крајни, најочигледнији и најекстремнији облик егзистенцијалног угрожавања поклонодавца који закон предвиђа, а који у овој парници није истицан као разлог за опозив уговора о поклону.

Изложени облик занемаривања тужиоца као родитеља, који је присутан већ пет година, свакако не представља обичне породичне несугласице ни по свом садржају ни по дужини трајања, а изведеним доказима несумњиво је утврђено да није изазван поступцима тужиоца који приликом сукоба своје супруге и своје ћерке, тужене ББ дана 09.07.2011. године уопште није ни био присутан.

На правилност првостепене пресуде не утиче ни жалбени навод да тужена ББ родитеље управо помаже тиме што тужилац убира закупнину од локала који јој је поклонио и за који она плаћа порез, чиме га је поштедела тог издатка.

Чланом 6 уговора о поклону овереног код Основног суда у Панчеву дана 24.06.2011. године под бројем Ов3-1254/11, закљученог између тужиоца као поклонодавца и тужене ББ као поклонопримца, прописано је да на породичној стамбеној згради број _, породичној стамбеној згради број _ и помоћном објекту саграђеном на к.п.бр. _ и на самој к.п.бр._, површине _ ари, све уписане у лист непокретности број _ КО _ део _, тужилац и његова супруга ВВ имају право доживотног плодоуживања становањем.

Како је локал који се издаје у закуп настао по закључењу уговора адаптацијом стамбеног простора у пословни, то се право плодоуживање тужиоца односи и на убирање прихода издавањем накнадно насталог локала, а плаћањем пореза за непокретности на којима је укњижена као власница, тужена ББ не чини услугу тужиоцу већ извршава своју законску обавезу измирењем пореских принадлежности титулара стварног права на непокретностима.

Неосновано се жалбом тужене побија и утврђено чињенично стање, које је по њеном мишљењу последица погрешне оцене доказа, посебно постојања телесних повреда тужиочеве супруге које нису доказане медицинском документацијом.

Оцена доказа проводи се по начелу слободног судијског уверења и карактерише је одсуство законом утврђених правила о избору доказа, о њиховом рангирању сходно доказној снази и о начину испитивања сваког доказа појединачно. За закључак изведен сагласно члану 8 ЗПП на основу резултата целокупног доказног поступка, првостепени суд је дао потпуне и непротивречне разлоге чија се правилност неосновано и неаргументовано оспорава изјављеном жалбом.

Постојање повреда које је својим неприхватљивим понашањем својој мајци нанела тужена ББ, првостепени суд је поуздано утврдио саслушањем сведока и тужиоца као странке, који је као лекар свакако довољно стручан да процени природу и озбиљност повреда у виду огреботина на подлактицама и хематоме на потколеницама, због којих свакако није била неопходна интервенција неке здравствене установе.

Правилна је и одлука о трошковима поступка заснована на члану 153 став 1, члану 154 и члану 163 став 1 и 2 ЗПП, због чега се иста неосновано побија указивањем да је по повлачењу тужбе од стране ВВ исту требало обавезати на накнаду трошкова поступка туженој ББ.

Чланом 154 став 1 ЗПП прописано је да ће приликом одлучивања о томе који ће се трошкови надокнадити странци суд узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, а о томе који су трошкови потребни као и о износу трошкова, суд одлучује ценећи све околности.

Поводом захтева ВВ, којим је тражено утврђење делимичне ништавости уговора о поклону до висине њене брачне тековине од ½ идеалног дела на предмету поклона, током првостепеног поступка нису извођени докази нити је дошло до пролонгирања парнице, односно за тужену ББ нису настали додатни трошкови које би истој требало надокнадити, због чега је решење о трошковима парничног поступка садржано у другом ставу изреке побијане пресуде донето правилном применом процесног права.

На основу свега изложеног, сходно члану 390 ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке другостепене одлуке.

Како тужена ББ у другостепеном поступку није успела, то је сходно члану 165 став 1 у вези са чланом 153 став 1 ЗПП као неоснован одбијен њен захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Миланка Вукчевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)