Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2011.

Гж 7836/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7836/10
Дана 06.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Гордане Тодоровић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адв., против туженог Предузећа "ББ", кога заступа БА адв., због дуга, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.бр.2612/07 од 28.01.2009. године, у седници већа одржаној дана 06.04.2011. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.бр.2162/07 од 28.01.2009. године у првом, другом и четвртом ставу изреке и предмет СЕ УСТУПА Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном, на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.бр.2162/07 од 28.01.2009. године, првим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се наложи туженом да му на име дуга исплати износ од 9.625,80 евра, са каматом по стопи коју обрачунава Европска централна банка почев од подношења тужбе до исплате, у динарској противвредности по најповољенијем курсу на дан исплате. Другим ставом изреке делимично је усвојен противтужбени захтев и наложено је тужиоцу да туженом по основу стицања без основа исплати износ од 9.906,46 евра, са каматом коју прописује Европска централна банка, почев од вештачења 28.05.2008. године до исплате, све у динарској противвредности на дан исплате. Трећим ставом изреке делимично је одбијен противтужбени захтев за износ од још 23,54 евра, преко досуђеног износа из става другог изреке, са каматом, као и за камату на износ од 9.930 евра за период од 01.12.2001. године до 28.05.2008. године. Четвртим ставом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Благовремено изјављеним жалбама странке побијају првостепену пресуду. Тужилац пресуду побија из свих законом прописаних разлога из чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку у првом, другом и четвртом ставу изреке, а тужени у четвртом ставу изреке, због погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из чл.372 ЗПП и оцени да је жалба основана.

Према стању у списима уговором о зајму, тужилац је као зајмодавац туженом као зајмопримцу дао на зајам износ од 25.000 ДЕМ, са уговореном каматом на месечном нивоу од 3,5% и роком враћања од 90 дана од закључења уговора. У поступку није било спорно да је тужени вршио исплате у периоду од 30.07.1999. године закључно са 25.08.2005. године. Тужилац тужбом од туженог потражује исплату главнице, тврдећи да се сва плаћања туженог односе на исплату доспеле уговорене камате. Вештачењем преко вештака економске струке дана 10.10.2008. године утврђено је да је тужени извршеним исплатама вратио главницу у целини закључно са 09.01.2002. године, тако да тужилац, по основу плаћања која су вршена после овог датума туженом дугује износ од 9.906,46 евра. У допунском налазу и мишљењу од 14.11.2008. године судски вештак је навео да је на дан 12.07.2002. године позајмица од 25.000 ДЕМ износила 12.782 евра, да је тужени тужиоцу закључно са овим датумом исплатио износ од 17.179 евра, да је у периоду од 24.06.1999. године до 12.07.2002. године платио више износ од 4.397 евра, а у периоду од 12.07.2002. године до 25.08.2005. године 6.946 евра и да је у периоду од 24.06.1999. године до 25.08.2005. године на име позајмице више исплатио тужиоцу 11.343 евра. Тужилац је имао примедбе на налаз вештака и предложио је извођење доказа преко другог судског вештака, које доказно средство је првостепени суд одбио са образложењем да су налази вештака потпуни и јасни, а да дата мишљења непротиврече налазима, због чега су оцењени као стручни и објективно дати.

Применом материјалног права, одредаба чл.557 у вези са чл.103 ст.1, 109 ст.1, 277 ст.1 и 399 ст.1 Закона о облигационим односима на утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев неоснован, а да је противтужбени захтев делимично основан, па је донео одлуку као у изреци побијане пресуде.

Чињенично – правни закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.

Закон о висини стопе затезне камате није одредио стопу по којој затезну камату плаћа дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе изражене у девизама. Према Одлуци о утврђивању камате коју овлашћена банка плаћа на девизне на девизним рачунима и девизним штедним улозима (Службени лист СРЈ бр.20/93) каматне стопе на девизе на девизним рачунима и девизним штедним улозима код овлашћених банака утврђују се на нивоу годишњих домицилних камата валута које су положене на девизне рачуне односно девизне штедне улоге и увећавају се највише за 2% поена на годишњем нивоу. Дакле ради се о домицилној камати земље порекла валуте. Висина највише дозвољене стопе уговорне камате на новчана потраживања изражена у страној валути није законом прописана па се у погледу највише дозвољене стопе уговорене камате примењују одредбе о затезној камати, домицилној камати. Евро је валута земаља чланица Монетарне уније, па се на валуту евро плаћа камата коју прописује Европска централна банка, као емисиона банка за валуту евро.
Према одредбама чл.313 ЗОО ако дужник поред главнице дугује и камате и трошкове, урачунавања се врше тако што се прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница.

У ситуацији када су странке уговориле камату по стопи од 3,5% на месечном нивоу на зајам у страној валути првостепени суд је применом чл.399 ст.1, 103 ст.1 и 107 ст.1 ЗОО пропустио да оцени да ли је стопа уговорене камате дозвољена, а потом применом чл.313 ЗОО да вештачењем преко вештака финансијске струке изврши урачунавање камате на нивоу годишње домицилне камате земље порекла валуте увећане за највише 2% поена на годишњем нивоу, како би поуздано утврдио да ли је извршеним исплатама у периоду од 30.07.1999. године до 25.08.2005. године тужени платио главницу и камате у целини, само камату и да ли постоји потраживање туженог према тужиоцу.

С обзиром на изложено, основани су наводи жалбе тужиоца да је побијана пресуда због погрешне примене материјалног права наведеног у овој одлуци за сада заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању, па је из тих разлога морала бити укинута.

Стога ће у поновном поступку првостепени суд оценом доказа које су странке у досадашњем току поступка предложиле и које имају право и дужност да предложе до закључења главне расправе у смислу чл.223 ЗПП утврдити чињенице које у досадашњем току поступка нису утврђене, на које је указао другостепени суд. При томе, првостепени суд ће имати у виду да га право странака да располажу чињеничном грађом и правилно о терету доказивања садржано у чл.223 ЗПП (на тужиоцу је терет постојања, а на туженом непостојања потраживања и постојања потраживања по противтужби) не ослобађају обавезе да се постављањем питања и на други целисходан начин стара да се утврде све важње чињенице за доношење правилне одлуке у поступку у смислу чл.295 ЗПП.

Пошто сагласно чл.384 ст.2 ЗПП расправи спорна питања и предузме парничне радње на које је указао другостепени суд, ценећи и остале жалбене наводе тужиоца, првостепени суд ће донети нову, правилну на закону засновану одлуку.

На основу изложеног, Апелациони суд је применом чл.377 ст.2 ЗПП донео одлуку као у изреци решења.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу чл.161 ст.3 ЗПП јер зависи од исхода спора.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)