Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.06.2011.

Гж 7911/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7911/10
17.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради раскида уговора, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Смедереву П 533/08 од 19.03.2009.године, у седници већа одржаној 17.06.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Смедереву П 533/08 од 19.03.2009. године у ставу првом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Општинског суда у Смедереву П 533/08 од 19.03.2009. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се раскине уговор о размени непокретности оверен 08.12.2004. године пред Општинским судом у Смедереву Ов.бр.8379/04. Ставом другом изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова овог поступка исплати 42.750,00 динара, у року од 15 дана.

  Против наведене пресуде у делу којим је одбијен тужбени захтев тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку.

  Апелациони суд у Београду је испитао првостепену пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 125/04 и 111/09) и оценио да је жалба тужиоца неоснована.
 
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог закона пази по службеној дужности. У првостепеном поступку није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку на коју тужилац указује наводима жалбе јер је изрека првостепене пресуде у побијаном делу јасна и разумљива, не противречи себи ни разлозима датим у њој, у пресуди је наведено довољно разлога о свим битним чињеницама који су сагласни изведеним доказима, па побијана пресуда у ставу првом изреке нема недостатака због којих се не би могла испитати.

  Према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужени су 08.12.2004.године закључили и оверили пред Општинским судом у Смедереву Ов 8379/04 уговор о размени непокретности. У уговору је констатовано да тужилац преноси туженом право својине на аа и аа1, обе у КО Суводол, а тужени преноси тужиоцу право својине на катастарској парцели аа2, чији је власник тужени на основу уговора о доживотном издржавању закљученог пред Општинским судом у Смедереву у предмету Р 146/76. У члану 2. уговора о размени је констатовано да су непокретности које су предмет размене исте вредности и уговорне стране гарантују једна другој да на непокретностима нема терета. Парничне странке у ушле у посед размењених непокретности. Према стању у земљишним књигама, власник аа2 је задруга ББ1 старешине ББ2. Пресудом Изабраног суда Среза подунавског бр.59/40 од 09.07.1940.године извршена је деоба заједничке имовине задруге ББ1 чији су чланови били браћа ББ3, ББ4 и ББ5 тако да аа2 припадне ББ5 (деди туженог). Према препису поседовног листа 149 од 13.07.2005.године држалац аа2 уписане у лист непокретности _ је ББ6, сада пок.отац туженог. Тужени, као давалац издржавања и његов сада пок.отац ББ6, као прималац издржавања, су 25.03.1976.године пред Општинским судом у Смедереву закључили уговор о доживотном издржавању, којим давалац издржавања примаоцу издржавања као накнаду за пружено издржавање, поред остале непокретне имовине, оставља у својину и аа2. Према препису поседовног листа _ од 03.10.2005.године држалац аа2 је тужилац.

  На овако утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право доносећи одлуку у ставу првом изреке побијане пресуде, за коју је дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

  Апелациони суд је ценио наводе жалбе тужиоца да је побијана одлука донета уз погрешну примену материјалног права и сматра да су исти неосновани.

  Наиме, тужилац је тужбом у овој парници тражио раскид уговора о размени непокретности из разлога што због промењених околности не може да оствари сврху овог уговора (члан 133. ЗОО). Тужилац у јавним књигама не може да упише своје право својине на спорној парцели, јер тужени према стању у земљишним књигама није власник те парцеле, а такође, не може да добије ни одобрење за градњу на тој парцели. Имајући у виду да према утврђеном чињеничном стању, у тренутку закључења спорног уговора о размени, тужени у земљишним књигама није био укњижен као власник спорне парцеле, која чињеница тужиоцу није могла остати непозната, јер је била уписана у јавној књизи, то у конкретном случају нису испуњени услови прописани одредбом члана 133. Закона о облигационим односима за раскид спорног уговора, јер околности (сазнање да се парцела води на задругу ББ1 и немогућност добијања грађевинске дозволе за градњу) на које се тужилац позива као разлог за раскид уговора о размени нису наступиле после закључења тог уговора.

  Сагласно члану 553. Закона о облигационим односима на уговор о размени примењују се правила из уговора о продаји. Према члану 460. истог закона, продаја туђе ствари обавезује уговораче, али купац који није знао или није морао знати да је ствар туђа, може, ако се услед тога не може остварити циљ уговора, раскинути уговор и тражити накнаду штете.

  Према одредбама члана 121. и члана 508. Закона о облигационим односима код уговора са накнадом, поред одговорности за материјалне недостатке ствари, сваки уговарач одговара и за правне недостатке испуњења и дужан је да штити другу страну од права и захтева трећих лица којима би њено право било искључено или сужено, те продавац одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује, умањује или ограничава купчево право, а о чијем постојању купац није обавештен, нити је пристао да узме ствар оптерећену тим правом.

  У конкретном случају, нису испуњени ни услови за примену одредаба чланова 508-515. Закона о облигационим односима, како то погрешно сматра тужилац у својој жалби.

  Наиме, имајући у виду да су земљишне књиге, односно катастар непокретности јавне књиге, те да је према утврђеном чињеничном стању тужени приликом закључења уговора о размени упознао тужиоца да се спорна парцела води на породичну задругу ББ1 и да је тужени у поседу ове парцеле на основу уговора о доживотном издржавању, односно да је тужилац је у тренутку закључења уговора био обавештен о земљишно-књижном стању спорне непокретности, те да је тужилац инсистирао на закључењу уговора, правилан је закључак првостепеног суда да чињеница да тужени није био уписан у земљишним књигама као власник спорне парцеле није била, нити могла бити непозната тужиоцу.

  Из наведених разлога, правилан је закључак првостепеног суда да нису испуњени законски услови за раскид уговора о размени закљученог између парничних странака.

  Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375. Закона о парничном поступку потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке и одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)