Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.03.2010.

Гж 793/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 793/12
Дана 08.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Маргите Стефановић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, ББ1, ББ2, ББ3 и ББ4, кога заступа пуномоћник БА4, адвокат, ради поништаја уговора, вредност предмета спора 700.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог ББ4 изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу П.бр. 66/2010 од 13.04.2011. године, исправљене решењем Основног суда у Пожаревцу П. бр. 66/10 од 16.11.2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 08.03.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог ББ4 и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу П.бр. 66/2010 од 13.04.2011. године, исправљена решењем Основног суда у Пожаревцу П. бр. 66/10 од 16.11.2011. године, у ставу првом и ставу трећем изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожаревцу П.бр. 66/2010 од 13.04.2011. године, ставом привм изреке, утврђује се према туженима ББ, ББ1, ББ2, ББ3 и ББ4, да је уговор о купопродаји закључен између ВВ, са једне стране као продавца и туженог ББ4, са друге стране, као купца, оверен пред Општинским судом у Пожаревцу под бројем Ов. бр.3234/04 од 25.03.2004. године ништав и да не производи правно дејство. Ставом другим изреке одбија се предлог тужиље АА, којим је тражила да се усвоји привремена мера којом би се забранило туженом ББ4 да на парцелама бр.аа и аа1, обе у КО _, зида било какве објекте или да постојеће објекте на парцели бр. аа КО _ преправља и адаптира до окончања поступка у овој парници. Ставом трећим изреке обавезује се тужени да тужиљи, на име трошкова поступка, исплати износ од 288.935,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Решењем Основног суда у Пожаревцу П.бр. 66/2010 од 16.11.2011. године исправља се пресуда овог суда 70П бр.66/10 од 13.04.2011. године, и то тако што у четвртом реду увода пресуде, у другом реду првог става изреке пресуде и образложењу пресуде на четвртој страни у првом и трећем реду трећег става уместо имена тужене: „ББ3_1“, треба да стоји име тужене „ББ3“, док у свему осталом пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио две жалбе, и то једну жалбу лично, а другу преко свог пуномоћника, побијајући пресуду у ставу првом и ставу трећем изреке из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Тужиља је поднела одговор на жалбе.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављене жалбе нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалбама посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. ВВ, чији су правни следбеници тужени ББ, ББ1, ББ2, и ББ3, закључила је, као прималац издржавања, уговор о доживотном издржавању са тужиљом, као даваоцем издржавања, а који је оверен пред Општинским судом у Пожаревцу под бројем Р. 996/97 дана 14.10.1997. године. Пошто је била незадовољна начином на који је тужиља издржавала, сада пок. ВВ је 20.11.2001. године поднела тужбу Општинском суду у Пожаревцу за раскид уговора, а у предмету П бр.1702/01, међутим, ову тужбу је повукла, па је уговор о доживотном издржавању остао на снази. До фебруара 2004. године тужиља је извршавала обавезе из наведеног уговора, када је сада пок. ВВ забранила тужиљи да код ње долази, сумњајући да је трује, да би 25.03.2004. године поднела нову тужбу за раскид уговора о доживотном издржавању, која је у Општинском суду у Пожаревцу заведена у предмету П. 621/04. Истог дана када је поднела тужбу за раскид уговора о доживотном издржавању, сада пок. ВВ је са туженим ББ4 закључила уговор о продаји непокретности које су представљале и предмет уговора о доживотном издржавању. Купопродајна цена је уговорена на износ од 700.000,00 динара, а сада пок. ВВ је за себе уговорила право да до своје смрти живи на непокретностима које су биле предмет купопродаје. Након закљученог уговора тужени није исплатио уговорену купопродајну цену продавцу, али је бринуо о пок. ВВ и помагао јој у пословима у њеном домаћинству, а по смрти је и сахранио. Тужени ББ4 је са пок. ВВ сачинио три признанице којима ВВ признаје да је примила новчане износе наведене у овим признаницама, а на име купопродајне цене за продату непокретност. Признанице су сачињене дана 25.03.2004. године на износ од 3.000 евра, 21.05.2004. године на износ од 1.500 евра и 11.06.2004. године на износ од 5.500 евра, а првостепеном суду су признанице први пут предочене и предате уз жалбу коју је тужени изјавио против пресуде Општинског суда у Пожаревцу од 27.11.2006. године која је донета у овој правној ствари. Приликом саслушавања парничних странака сада пок. ВВ, која је у току парнице преминула, изјавила је на рочишту од 27.01.2005. године да је од туженог ББ4 примила до тада нешто мање од половине купопродајне цене, с тим што се није изјаснила колико је тачно примила, а такође је на истом рочишту изјавила да се не сећа колика је купопродајна цена по којој је продала своје непокретности. Тужени ББ4 је на рочишту од 16.11.2004. године, када је саслушан као парнична странка, изјавио да је до тог дана ВВ исплатио одређени износ новца у динарима, али да не може ни приближно да се изјасни колики износ новца јој је исплатио. По закљученом уговору о купопродаји купац се укњижио у Служби за катастар непокретности у _ на непокретностима које су биле предмет уговора, а касније током трајања ове парнице те непокретности је поклонио свом сину, ББ5. Уговор о доживотном издржавању који је закључен између сада пок. ВВ и тужиље раскинут је делимичном пресудом Општинског суда у Пожаревцу П. 621/04 од 30.11.2004. године, а тужиља је у тој парници поднела противтужбу којом је тражила да јој сада пок. ВВ исплати вредност накнаде за пружене услуге по основу поменутог уговора.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану одлуку, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да је основ спорног уговора о купопродаји недопуштен, и да странке нису желеле да закључе уговор о купопродаји, већ су хтели да изиграју право тужиље на исплату вредности пружене накнаде сада пок. ВВ за време трајања уговора о доживотном издржавању, јер тужиља не би могла да оствари наплату из имовине сада пок. ВВ, коју је она фиктивно отуђила спорним уговором о купопродаји. Основ (кауза) је непосредни разлог за закључење уговора који у уговору може бити видно изражен или прикривен, али у сваком случају мора бити допуштен, у смислу члана 51. Закона о облигационим односима. Уколико се основ закључења уговора из самог уговора не види, или је он прикривен, ради оцене његове допуштености, треба установити основ закључења уговора, и то не само из садржине уговора, већ испитивањем околности које су довеле до закључења таквог уговора. При оцени да ли нека околност представља каузу, треба имати у виду и побуде, односно мотиве странака за закључење таквог уговора, сагласно члану 53. став 2. истог Закона. У том смислу, правилно је првостепени суд утврдио мотив сада пок. ВВ и туженог ББ4 за закључење спорног уговора, а како је то већ речено, и утврдио ништавост тог уговора.

Правилно је првостепени суд закључио да постојање признаница о наводној исплати купопродајне цене не упућује на поуздан закључак да је тужени ББ4 исплатио износе наведене у признаницама. Овакав закључак произлази из чињенице да се тужени ББ4 није позивао на наведене признанице, нити их је приложио у списе, како би исте биле прочитане као доказ, све до изјављивања жалбе против раније првостепене пресуде донете у овој правној ствари дана 14.09.2006. године, а тужба је поднета 07.04.2004. године. У поступку који се водио након укидања ове пресуде тужени ББ4 је изјавио да су признанице биле код његовог адвоката и да их због тога није одмах приложио, а ова тврдња туженог се доводи у сумњу чињеницом да се на признаницама налазе печати пуномоћника туженог ББ4, адвоката БА4, који је био присутан плаћању, па је нелогично да ове признанице пуномоћник не приложи уз пуномоћје које је достављено на рочишту 01.07.2004. године, а што све оправдава закључак првостепеног суда у вези праве воље сада пок. ВВ и туженог ББ4 приликом закључења спорног уговора о купопродаји, а што упућује и на недозвољен мотив за закључење спорног уговора, како је то првостепени суд правилно закључио, а овакав свој закључак образложио и више него довољним и јасним разлозима. Зато су жалбе туженог ББ4 морале бити одбијене, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе туженог поднете преко његовог пуномоћника којима се указује да тужена ББ2 није била уредно позвана на рочиште које је одржано 13.04.2011. године, па да у том смислу постоји битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7. Закона о парничном поступку. У списима постоји повратница као доказ да је тужена ББ2 примила обавештење о одлагању рочишта заказаног за 09.10.2011. године и заказивању наредног рочишта за 13.04.2011. године, с тим што је достава овог обавештења извршена супругу тужене ББ2, при чему су правилно примењене одредбе члана 135. и члана 136. Закона о парничном поступку. С тога нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 161. став 1. Закона о парничном поступку, а у вези члана 135. став 1, члана 137. и члана 144. став 1. Закона о парничном поступку на које се посебно указује у жалби, јер је првостепени суд правилно применио наведене законске одредбе. Такође, на правилност побијане пресуде не утичу наводи исте жалбе којима се указује да спорни уговор о купопродаји садржи све елементе којим се уређује ова врста уговора, као и наводи којима се указује на активну легитимацију тужиље и исказ саслушаног сведока СС. У првостепеном поступку је на поуздан начин утврђено да сада пок. ВВ и тужени ББ4 нису имали намеру да закључе уговор о купопродаји, већ да су тим уговором хтели да онемогуће тужиљу да наплати вредност накнаде за пружено издржавање сада пок. ВВ, а из вредности која би се остварила продајом непокретности коју је пок. ВВ отуђила у корист туженог ББ4. Признаница о исплати купопродајне цене су доведене у сумњу исказима уговорних страна и чињеницом да нису одмах приложене, а како је то већ речено.

На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе коју је тужени лично изјавио, а којима се указује на разлоге због којих сада пок. ВВ није, приликом њеног саслушања као парничне странке, пријавила да јој је исплаћена укупна купопродајна цена, јер је у првостепеном поступку утврђено да спорни уговор о купопродаји и није закључен, односно да уговорне стране нису имале намеру да закључе уговор о купопродаји, па због тога и није било разлога за исплату купопродајне цене. Тужиља јесте заинтересовано лице које може тражити поништај спорног уговора, без обзира што нема пресудом утврђено потраживање према сада пок. ВВ јер је тужиља издржавала сада пок. ВВ у периоду од закључења уговора о доживотном издржавању од 14.10.1997. године, а и раније, до раскида уговора, а најмање до фебруара 2004. године када је тужиљи забранила да код ње долази.

Апелациони суд је ценио и остале наводе изјављених жалби којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па исти нису посебно образложени.

Тужиља је у спору успела, трошкове поступка је тражила и определила, па је правилна одлука о трошковима поступка донета у смислу члана 149. и 150. Закона о парничном поступку, због чега је побијана пресуда потврђена у ставу трећем изреке.

Првостепена пресуда је у ставу другом изреке остала неизмењена, јер тужиља није изјавила жалбу којом би побијала пресуду у наведеном делу изреке.

Одлучујући о жалби, Апелациони суд у Београду је применио одредбе Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије“ број 125/04 и 111/09), а које се примењују у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије“ број 72/11).

Председник већа - судија
Весна Митровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)