Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.12.2012.

Гж 8255/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8255/12
Дана 14.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Маргите Стефановић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, против тужених ББ и ББ1, ради побијања дужникових правних радњи, вредност предмета спора 58.000,00 динара, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Бору П.бр.484/11 од 12.09.2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 14.12.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Бору П.бр.484/11 од 12.09.2012. године у делу става првог и делу става другог изреке, а у односу на туженог ББ.

Иста пресуда се у преосталом делу става првог и преосталом делу става другог изреке ПРЕИНАЧУЈЕ тако што се:

а) ОДБИЈА, као неоснован, тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се и у односу на туженог ББ1 побијају правне радње које су предузете закључењем уговора о поклону овереног пред Општинским судом у Бору под бројем Ов.3.бр.94/2010 дана 10.09.2010. године, којим је тужени ББ1 поклонио туженом ББ путничко возило „_“ тип „_“, рег. ознаке _, те да тај уговор не производи правно дејство према тужиоцу;

б) ОДБИЈА, као неоснован, захтев тужиоца АА да се тужени ББ1 обавеже да тужиоцу заједно са туженим ББ, накнади трошкове парничног поступка у износу од 33.660,00 динара, а у року од 15 дана по пријему пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Бору П.бр.484/11 од 12.09.2012. године, ставом првим изреке, усваја се тужбени захтев тужиоца АА, против туженика ББ и ББ1, па се побијају правне радње које су предузете закључењем уговора о поклону, којим је тужени ББ1 поклонио ББ путничко возило „_“ тип „_“ са бројем шасије и бројем мотора ближе наведеним у изреци пресуде, рег.ознаке _, који уговор је оверен код Основног суда у Бору под бројем Ов.3 бр.94/2010 дана 10.09.2010. године и тај уговор не производи правно дејство према тужиоцу АА, тако да то путничко возило може бити предмет извршења у предмету Основног суда у Бору И.1373/2010 ради наплате новчаног потраживања тужиоца АА од туженика ББ1 у износу у висини како је то одређено решењем о извршењу Основног суда у Бору И.1373/2010 од 02.09.2010. године и свих трошкова тог извршног поступка. Ставом другим изреке обавезују се тужени да тужиоцу надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 33.660,00 динара, у року од 15 дана под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени су благовремено изјавили жалбе, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да жалба туженог ББ није основана, док је жалба туженог ББ1 основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у наводима изјављених жалби посебно указује.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Бору П.1276/06 од 04.02.2008. године обавезан је тужени ББ1 да тужиоцу АА, по основу дуга, исплати износ од 57.283,00 динара са законском затезном каматом почев од 06.02.2008. године, па до исплате, у року од 8 дана под претњом извршења, као и да тужени тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 30.174,00 динара, у року од 8 дана под претњом извршења. Решењем о извршењу Основног суда у Бору И.1373/10 од 02.09.2010. године одређено је извршење на основу наведене пресуде према извршном дужнику ББ1, а на предлог извршног повериоца АА, ради наплате поменутих износа, као и ради исплате трошкова извршног поступка, пописом, проценом и продајом путничког моторног возила регистарских ознака _ марке „_“ тип „_“ са бројем шасије и бројем мотора ближе наведеним у решењу, те да се износ добијен продајом возила уплати на жиро рачун извршног повериоца ближе наведеном у изреци решења. Наведено возило је први пут регистровано у ПУ Бор дана 05.06.2008. године на име туженог ББ1, а промена власника возила извршена је 01.10.2010. године на новог власника, туженог ББ, а касније је возило регистровано у ПС Бољевац на име трећег лица, ТТ. Тужени ББ1 је, као поклонодавац, предметно возило отуђио свом сину, туженом ББ, као поклонопримцу, уговором о поклону који је оверен пред Основним судом у Бору дана 10.09.2010. године под бројем Ов.3.бр.94/2010.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, усвајајући тужбени захтев против туженог ББ, као стицаоца, односно лица у чију је корист предузета правна радња која се побија, у смислу члана 283. став 1. Закона о облигационим односима. Наиме, правилно је првостепени суд закључио да је спорни уговор о поклону закључен на штету тужиоца, као повериоца, због чега тужени ББ1 нема довољно средстава за испуњење тужиочевог потраживања из правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Бору П.1276/06 од 06.02.2008. године, а да је у време располагања тужени ББ1 знао да предузетим располагањем наноси штету тужиоцу, као свом повериоцу, те да је туженом ББ, са којим је тужени ББ1 закључио уговор, то било познато или могло бити познато, све у смислу члана 280. и члана 281. Закона о облигационим односима. Зато је жалба туженог ББ морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у делу става првог изреке у односу на тог туженог.

На правилност побијане пресуде у односу на туженог ББ не утичу наводи његове жалбе којима се указује да је спорни аутомобил купљен његовим новцем, а да је због његовог одсуства аутомобил преузео и регистровао на своје име његов отац, тужени ББ1. У првостепеном поступку је поуздано утврђено да је од 2008. до 2010. године аутомобил био регистрован на име туженог ББ1, а тужени ББ није доказао да је аутомобил купљен његовим новцем, нити је предложио доказе на околност због чега је аутомобил тек 2010. године, након покретања извршног поступка тужиоца против туженог ББ1 закључен уговор о поклону којим је тужени ББ1 пренео право својине на том аутомобилу на туженог ББ.

Апелациони суд је ценио и остале наводе жалбе туженог ББ којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде у односу на овог туженог, па исти нису посебно образложени.

Међутим, првостепени суд није правилно применио материјално право, доносећи побијану пресуду у односу на туженог ББ1, јер тужени ББ1 није пасивно легитимисан у овој правној ствари, имајући у виду члан 283. став 2. Закона о облигационим односима, којим је прописано да се тужба за побијање подноси против трећег лица с којим је или у чију је корист предузета правна радња која се побија, односно против његових универзалних правних следбеника. На недостатак пасивне легитимације посредно је у првостепеном поступку указао тужени ББ1 истичући да је аутомобил увек био својина туженог ББ, а да се на њега водио из формалних разлога, које је навео у првостепеном поступку, а на ову чињеницу тужени ББ1 указује и у жалби. Како суд током целог поступка води рачуна о пасивној легитимацији странака, у смислу правилне примене материјалног права, па с тога и приговор недостатка пасивне легитимације представља приговор материјалног права, жалба туженог ББ1 је морала бити усвојена, а побијана пресуда преиначена у делу става првог изреке у односу на тог туженог.

Тужилац је успео у спору према туженом ББ, па је у односу на тог туженог правилна одлука о трошковима поступка, у смислу члана 149. и 150. Закона о парничном поступку, због чега је побијана пресуда потврђена у делу става другог изреке у односу на ББ. Тужилац у односу на туженог ББ1 није успео у спору, али овај тужени није тражио трошкове поступка, због чега је побијана пресуда у делу става другог изреке у односу на овог туженог преиначена и одбијен захтев тужиоца према туженом ББ1 за накнаду трошкова поступка.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 375, члана 387. став 1. тачка 4. и члана 387. став 1. тачка 3. Закона о парничном поступку.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије“ број 125/04 и 111/09), примењују се у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије“ број 72/11).

Председник већа – судија
Весна Митровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)