Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2011.

Гж 8449/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8449/10
15.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и АА2, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П.бр.3501/06 од 04.02.2009.године, у седници већа одржаној 15.09.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.бр.3501/06 од 04.02.2009.године у делу става првог изреке којим је обавезан тужени ББ да тужиоцима АА, АА1 и АА2, за период од 01.12.2006.године до 30.11.2008.године, исплати на име стицања без основа сваком по 1/6 закупнине у појединачним износима наведеним од броја 115 до броја 138 у том ставу изреке, са затезном каматом, почев од датума наведених за те износе, па до исплате, и жалба туженог се у том делу одбија, као неоснована.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.бр.3501/06 од 04.02.2009.године у преосталом делу става првог изреке тако што се одбија тужбени захтев тужилаца АА, АА1 и АА2 којим су тражили да се обавеже тужени ББ да тужиоцима, за период од 01.06.1997.године до 30.11.2006.године, исплати на име стицања без основа сваком по 1/6 закупнине у појединачним износима наведеним од броја 1 до броја 115 у том ставу, са затезном каматом, почев од датума наведених за те износе, па до исплате, као и у ставу другом изреке тако што се одбија тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да им на име закупнине убудуће почев од 01.12.2008.године, исплаћује сваког 01-ог у месецу за тај месец, све до дана исељења из куће са лицима и стварима, сваком од тужилаца износ од по 20,00 евра, са каматом за тај месец, коју банке у месту извршења дају на депозите на евро по виђењу, почев од првог дана у том месецу, па до дана коначне исплате, све у динарској противвредности по продајном курсу Народне банке Србије на дан исплате, као неоснован.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка, садржано у ставу трећем изреке пресуде Петог општинског суда у Београду П.бр.3501/06 од 04.02.2009.године, тако што се обавезује тужени ББ да тужиоцима АА, АА1 и АА2 на име трошкова целог парничног поступка исплати износ од 57.880,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа ове пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Петог општинског суда у Београду П.бр.3501/06 од 04.02.2009.године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима исплати на име неоснованог обогаћења сваком по 1/6 закупнине за период од 01.06.1997. до 30.11.2008.године, у појединачним месечним износима наведеним у том ставу од броја 115 до 138, са затезном каматом, почев од датума доспелости сваког износа до исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име закупнине убудуће, почев од 01.12.2008.године, исплати сваког првог у месецу за тај месец, до дана исељења из куће са лицима и стварима, сваком тужиоцу износ од 20 евра, са каматом за тај месец који банке у месецу извршења дају на депозит на евро по виђењу, почев од првог дана у том месецу до исплате, у динарској противвредности по продајном курсу НБС на дан исплате. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 222.647,00 динара.

  Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних одредбом члана 360. Закона о парничном поступку.

  Тужиоци су одговорили на жалбу туженог.

  Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца делимично основана.

  У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу одредбе чл.372. ст.2. истог Закона. Изрека првостепене пресуде је јасна и разумљива, не противречи разлозима датим у пресуди о битним чињеницама, који су такође јасни и сагласни изведеним доказима, а пресуда нема ни других недостатака због којих се не би могла испитати, па се неосновано њена правилност у делу у коме је потврђена побија указивањем на битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку.

  Правилном оценом изведених доказа, првостепени суд је поуздано и у потпуности утврдио чињенично стање релеватно за доношење одлуке у овој парници и то да је ВВ био ванкњижни власник стамбеног објекта аа. ВВ преминуо је _.године, а иза његове смрти код Петог општинског суда у Београду вођен је парнични поступак у коме је правноснажном делимичном пресудом П.бр.1955/03 од 08.11.2004.године усвојен тужбени захтев тужилаца АА, АА1 и АА2 и АА4 и поништено усмено завештање ВВ дато 23.05.1997.године пред сведоцима ГГ, ГГ1 и ГГ2 и утврђено да не производи правно дејство. Правноснажним решењем Петог општинског суда у Београду О.бр.1509/05 од 08.09.2005.године за наследнике, између осталог, и на наведеној непокретности, иза смрти ВВ оглашени су тужиоци АА, АА1 и АА2, свако са по 1/6 идеалних делова заоставштине, као и ДД, ДД1 и ДД2 са истим уделима од по 1/6 дела заоставштине. ДД, ДД1 и ДД2 су своје идеалне уделе на заоставштини стеченој наслеђем, уговором о поклону непокретности, пренели на туженог ББ, који је на тај начин од јануара 2006.године стекао право сувласништва на једној половини наведене куће, док су тужиоци остали сувласници са по 1/6 идеалних делова, а целу непокретност за становање је користио искључиво тужени. Отац туженог ДД је одмах после смрти ВВ заменио браву на вратима куће, заснивајући то на усменом завештању ВВ које је поништено правноснажном одлуком првостепеног суда, и од тада, односно најкасније од 01.06.1997.године тужиоци немају приступ предметној непокретности. Тужиоци су предлагали туженом и његовом оцу да се кућа изда у закуп или да тужени за становање у њој плаћа закупнину, што је тужени одбио. На основу налаза и мишљења судског вештака за грађевинску област од 05.12.2008.године првостепени суд је утврдио висину тржишне закупнине за 1/6 дела куће аа, за спорни период и то од 01.06.1997.године до 31.12.2006.године у укупном износу од 165.110,00 динара, а почев од 01.12.2006.године до дана давања налаза и мишљења вештака у укупном износу од 34.251,21 динар, што је у појединчаним месечним износима наведено у ставу првом изреке побијане пресуде. Тужба у овој парници поднета је 08.12.2006.године, а тужени је истакао приговор застарелости потраживања.

  На овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је обавезао туженог да сваком тужиоцу за период од 01.12.2006. до 30.11.2008.године исплати појединачне месечне износе наведене у ставу првом изреке за тај период на име коришћења наведене куће. Ово из разлога јер је тужени у том периоду употребљавао целу кућу, па и делове који су сувласништво тужилаца, због чега је дужан да им у складу са одредбом члана 219. Закона о облигационим односима накнади користи које је имао од те употребе, а у висини сразмерној делу закупнине која би се добила издавањем те непокретности. На постигнуте користи тужени дугује затезну камату у складу са одредбом члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, па је првостепени суд правилно одлучио када је обавезао туженог да тужиоцима на досуђене износе исплати законску затезну камату, почев од доспелости сваког појединачног износа, па до исплате. За своју одлуку у овом делу првостепени суд је дао јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд као правилне.

  Правни основ досуђеног потраживања у конкретном случају је стицање без основа, односно одредба члана 219. Закона о облигационим односима, према којој кад неко туђу ствар употреби у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе, а потраживање тужиоца за период од 01.12.2006. до 30.11.2008.године по тужби поднетој 08.12.2006. није застарело, па се неосновано наводима жалбе туженог оспорава основ досуђеног потраживања и истицањем приговора застарелости побија правилност првостепене пресуде у овом делу.

  Како се наводима жалбе туженог не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде у овом делу, то ју је Апелациони суд у Београду применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и 375. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, бр.125/04 и 111/09), потврдио и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

  Међутим, првостепени суд је одлучујући о делу захтева тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да им на име стицања без основа за период од 01.06.1997.године до 30.11.2006.године исплати по 1/6 вредности закупнине, са затезном каматом, као и да им почев од 01.12.2008.године па убудуће, сваког 01-ог у месецу исплаћује сваком тужиоцу износ од 20,00 евра са каматом, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право, те извео погрешан закључак да је тужбени захтев тужилаца и у овом делу основан. Ово стога што тужиоци као сувласници непокретности коју у целини користи тужени, пре подношења тужбе у овој парници 08.12.2006. године, нису покретали поступке ради деобе те непокретности или уређења начина њеног коришћења, па тужени због таквог њиховог пасивног понашања у периоду пре подношења тужбе у овој парници није дужан да им накнади користи које је имао од употребе непокретности и у деловима у којима су тужиоци сувласници, због чега је њихов тужбени захтев у овом делу неоснован.

  Такође, неоснован је и захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да им на закупнине убудуће, почев од 01.12.2008.године. исплаћује сваког 01-ог у месецу за тај месец до исељења из куће, сваком тужиоцу износ од 20,00 евра, са каматом, с обзиром да ове чинидбе нису доспеле до закључења главне расправе, а према члану 331. Закона о парничном поступку, ставу 1. суд може да наложи туженом да изврши одређену чинидбу само ако је она доспела до закључења главне расправе, а према ставу 2. ако суд усвоји захтев за издржавање, накнаду штете у виду ренте због изгубљене зараде или других прихода по основу рада или због изгубљеног издржавања, може наложити туженом и чинидбе које нису доспеле, те како тужиоци потражују исплату износа будуће закупнине, то је њихов тужбени захтев и у овом делу неоснован.

  Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је првостепену пресуду у овим деловима преиначио и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 5. и 380. тачка 4. Закона о парничном поступку.
 
  Како је Апелациони суд првостепену пресуду делимично преиначио и тужбени захтев тужилаца у том делу одбио као неоснован, то је у смислу одредбе члана 161. став 2. Закона о парничном поступку одлучио о трошковима целог поступка и применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку обавезао туженог да тужиоцима накнади трошкове поступка, које чине потребни издаци тужилаца за вођење ове парнице, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, важећој у време доношења првостепене пресуде и Таксене тарифе из Закона о судским таксама, сразмерно успеху тужилаца у овој парници, а у укупном износу од 57.888,00 динара.

  Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 387. тачка 3. Закона о парничном поступку преиначио одлуку о накнади трошкова парничног поступка, садржану у ставу трећем изреке побијане пресуде, и одлучио као у ставу трећем изреке ове пресуде.

Председник већа – судија
Споменка Зарић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)