Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.12.2013.

Гж 8510/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8510/12
Дана 16.12.2013.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Драгане Бољевић и Снежане Живковић, чланова већа, у парници тужиоца "АА” д.о.о, из _, против туженог ББ, кога заступа БА, адвокат, ради исплате дуга по тужби и накнаде штете по противтужби, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.36198/10 од 14.09.2012. године, у седници већа одржаној дана 16.12.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба туженог као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.36198/10 од 14.09.2012. године у делу става првог изреке којим је одлучено о главном дугу и у ставовима другом и трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.36198/10 од 14.09.2012. године у делу става првог изреке којим је одлучено о камати, тако што се обавезује тужени ББ, да тужиоцу "АА” д.о.о, из Београда, на износ главног дуга од 2.704,37 евра плати камату по стопи коју прописује Европска централна банка почев од 02.10.2008. године до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године до исплате, по стопи прописаној Законом о затезној камати, све у динарској противвредности по најповољнијем курсу Народне банке Србије на дан исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења, док се захтев за исплату камате по стопи коју прописује Европска централна банка на износ од 2.704,37 евра за период од 28.07.2008. године до 01.10.2008. године, као и за камату на износ од 2.704,37 евра почев од 02.10.2008. године до исплате по стопи вишој од досуђене, ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАН.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу по основу лизинг накнаде исплати износ од 2.704,37 евра са каматом по стопи коју прописује Европска централна банка почев од 28.07.2008. године до исплате, у динарској противвредности по продајном курсу НБС на дан исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев туженог за накнаду штете. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнади трошкове парничног поступка у износу од 34.020,00 динара.

Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је из свих разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужилац је одговорио на жалбу туженог.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 372. ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.72/2011), Апелациони суд је оценио да је жалба туженог делимично основана.

У првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су 18.04.2005. године закључиле уговор о лизингу бр.9-7/ИМ/05 на рок од 60 месеци и то тужилац у својству даваоца лизинга, а тужени у својству корисника лизинга. Предмет уговора био је трактор аа. Уговорен је укупан износ лизинг накнаде од 12.542,61 евра и износ и динамика плаћања месечног износа лизинг накнаде. Страке су се сагласиле да ће тужени током трајања уговора о лизингу предмет лизинга (трактор) користити са пажњом доброг привредника и да ће уредно испуњавати уговорене обавезе. Уговором је предвиђено и право тужиоца на раскид уговор у случају да тужени повреди било коју обавезу утврђену овим уговором. Тужилац је своју уговорну обавезу испунио - од испоручиоца је купио предмет лизинга - трактор и 24.05.2005. године предао га примаоцу лизинга – туженом. Тужени није благовремено плаћао уговорене накнаде за коришћење предмета лизинга, иако се судским поравнањем од 02.09.2005. године обавезао да тужиоцу преда трактор у случају да закасни са плаћањем рата, па је тужилац раскинуо уговор 23.07.2008. године, обавестивши о томе туженог и преузимајући од њега трактор истог дана када је уговор раскинут. На основу налаза и мишљења судског вештака економске струке од 05.05.2009. године који је суд прихватио, утврђено је да је тужени остао у обавези према тужиоцу да плати 2.704,37 евра на име лизинг накнада које су по предметном уговору доспеле до дана раскида уговора (23.07.2008. године). Одлучујући о основаности противтужбеног захтева којим је тужени тражио да тужилац буде обавезан да му накнади штету коју је он претрпео одузимањем трактора пред сезону пољопривредних радова и на име изнајмљивања другог трактора ради обраде свог имања, правилно је првостепени суд закључио да овај захтев није основан, јер је тужени поступао у складу са законом и уговором, који прописују обавезу враћања предмета лизинга у случају раскида уговора о лизингу.

Првостепени суд је изведеним доказима, које је правилно оценио применом члана 8. ЗПП, утврдио битне чињенице од значаја за доношење одлуке. Разлоге које је за своју одлуку дао првостепени суд у свему као правилне и довољне прихвата другостепени суд.

На утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев.

Пошто тужени није плаћао доспеле лизинг накнаде за трактор преузет од тужиоца, правилно је првостепени суд обавезао туженог да тужиоцу плати износ од 2.704,37 евра на име лизинг накнаде која је по предметном уговору доспеле до дана раскида уговора, а за време за које је трактор био код њега у државини.

Наводи о погрешној примени материјалног права због непримењивања одредаба члана 65. Закона о облигационим односима због чега првостепени суд наводно, није утврђивао да ли је туженом испоручен стари трактор или нов чиме је тужилац туженог довео у заблуду и преварио га на садржани у жалби, већ су истицани у проведеном поступку и исте наводе је првостепени суд правилно оценио.

Из изведених доказа, посебно из уговора о финансијском лизингу, несумњиво је да је предмет лизинга било коришћење трактора аа, који је тужени преузео без икаквих приговора о материјалним недостацима које је био овлашћен и дужан да стави испоручиоцу, у складу са одредбама чланова 16. Закона о финансијском лизингу ("Службени гласник РС", бр. 55/2003, 61/2005, 31/2011 и 99/2011 - др. закони) и 11. закљученог уговора, као и одредбама Закона о облигационим односима о одговорности продавца за материјалне недостатке, на чију примену упућује члан 11. уговора. Околност да је у предрачуну од 18.04.2005. године и коначном обрачуну од 24.05.2005. године наведено да је година производње трактора 2005, што би поткрепљивало тврдњу туженог да је он желео нови трактор, није од утицаја на другачије одлучивање. Тужени је потписао уговор о лизингу у коме, као састојак уговора, није наведена година производње ствари предате у лизинг (што би био битан састојак уговора), а приликом преузимања трактора није ставио било какве приговоре испоручиоцу, на начин прописан уговором и законом, због чега нису основани наводи његове жалбе да је био доведен у заблуду и преварен од стране тужиоца. С обзиром да Закон о финансијском лизингу прописује обавезну писмену форму уговора о лизингу (члан 6. став 4), а Закон о облигационим односима (члан 71. став 1) да, ако је уговор закључен у посебној форми, било по основу закона било по вољи странака, важи само оно што је у тој форми изражено, тужени се не може са успехом позивати на усмене договоре са тужиоцем пре закључења уговора, ни на одредбе о постојању мане воље из члане 65. ЗОО, пошто уговор настаје када се уговорне стране сагласе о његовим битним састојцима (члан 26. ЗОО). Сагласно одредбама чланова 111. - 113, 478. - 486, 488. - 490. и 500. Закона о облигационим односима, тужени је био у могућности да захтева поништај уговора, или да опомене за недостатке ствари испоручиоца који за то одговара, односно да раскине уговор. Умсто свега тога, тужени је потписао уговор и преузео предмет лизинга управо онај који је уговором идентификован.

На основу изложеног, Апелациони суд је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду као у ставу првом изреке ове пресуде, применом члана 375. ЗПП.

У погледу одлуке о камати жалба је, међутим, основана пошто је првостепени суд погрешно применио материјално право када је досудио камату од дана када је тужени извршио последњу уплату. Исто тако, првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу каматне стопе коју је тужени обавезан да плати на износ главног дуга. Уговор о лизингу, по својој природи, има карактеристике и уговора о закупу, јер прималац лизинга месечно плаћа накнаду за коришћење ствари. Пошто је закупнина повремено новачно давање на које, сходно одредбама члана 279. став 3. Закона о облигационим односима, камата тече од дана утужења, тужилац има право на камату само од дана утужења, па је је у том делу, применом одредбе члана 380. став 1. тачка 4. ЗПП, Апелациони суд преиначио одлуку о камати, досуђујући камату на износ главног дуга у еврима од дана подношења тужбе (02.10.2008. године) до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године до исплате на начин прописан чл. 4. Закона о затезној камати (“Службени гласник РС”, број 119/2012), док је у преосталом делу одбио као неоснован захтев тужиоца за исплату камате за период пре подношења тужбе, односно за исплату камате по стопи вишој од досуђене и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде.

Апелациони суд је ценио и друге наводе жалбе, али налази да исти нису од значаја и да не могу утицати на доношење другачије одлуке, те их сходно члану 381. став 2. ЗПП није посебно образлагао.

Одлука о трошковима поступка потврђена је на основу члана 387. тачка 2. ЗПП. Трошкови су тужиоцу досуђени и одмерени правилном применом одредбе чланова 149, 150. и 159. истог закона, и Таксене и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, при чему делимично преиначење ожалбене пресуде није било од утицаја на одлуку о трошковима поступка.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)