Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.11.2018.

Гж 8616/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8616/18
02.11.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Весне Матковић, председника већа, Тање Шобат и Ивана Негића, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених ББ и ББ1, чији је пуномоћник АБ1, ради дуга, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.2875/17 од 17.04.2018. године, у седници већа одржаној дана 02.11.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење Вишег суда у Београду П.2875/17 од 17.04.2018. године тако што СЕ УСВАЈА предлог тужиље и одређује привремена мера и забрањује туженом ББ1 да отуђи, оптерети или на било који други начин располаже непокретношћу - 1/2 породичне стамбене зградеаа.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду П.2875/17 од 17.04.2018. године, одбијен је као неоснован предлог за одређивање привремене мере којом би се забранило туженом да отуђи, оптерети или на било који други начин располаже непокретношћу-аа.

Против наведеног решења, тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законских разлога.

Испитујући правилност побијаног решења у смислу члана 402 ЗПП, у вези са чланом 386 истог закона (“Службени гласник РС” бр. 72/11 са изменама и допунама), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиље основана.

Према разлозима првостепеног решења, дана 20.09.2012. године, закључен је уговор о зајму између тужиље као зајмодавца и тужених као зајмопримаца, за износ од 68.000 евра, са роком враћања најкасније до 20.01.2013. године. Према наводима тужбе, тужени позајмљени износ нису вратили тужиљи ни до дана подношења тужбе, због чега тражи да суд обавеже тужене да јој врате износ од 68.000 евра, са траженом каматом. Тужиља је предложила да суд донесе привремену меру, као у изреци, јер би без изрицања привремене мере њено потраживање било осујећено или знатно отежано, јер није упозната где су тужени запослени, а и та редовна примања тужених су знатно мања од њихове обвезе враћања дуга. Тужени су оспорили тужбени захтев, наводећи да је ММ, мајка, односно баба тужених преко своје Самосталне агенције за књиговодствене услуге “АА” дана 31.12.2014. године извршила уплату износа од 363.963,00 динара на рачун тужиље, као и да је тужена ББ извршила више уплата у готовини на руке тужиљи и њеном супругу, тако да чак и да постоји потраживање тужиље, ради се о знатно мањем износу од траженог. Нису испуњени ни услови за издавање привремене мере, јер тужени живе у предметној непокретности, паушална је тврдња о висини њихових редовних примања и закључак да су мања од евентуалног дуга тужиље, посебно јер тужиља сама наводи да не зна где су запослени,

Полазећи од наведеног, примењујући одредбу члана 449 став 1 и 3 Закона о извршењу и обезбеђењу, првостепени суд је одлучио као у изреци. Закључио је да је тужиља учинила вероватним наводе о датој позајмици туженима, јер је доставила уговор о зајму потписан између странака, а да тужени са друге стране нису доказали да су спорни дуг вратили. Међутим, по мишљењу првостепеног суда тужиља није учинила вероватним да би тужени ББ1 могао отежати евентуалну наплату потраживања тиме што би своју имовину у односу на коју тражи да се одреди привремена мера могао отуђити, прикрити или на други начин са истом располагати, јер није навела које радње је тужени предузео да би код ње изазвао сумњу у могућност располагања предметном непокретношћу. Тврдња тужиље да је износ евентуалног дуга већи од примања тужених, а да јој, притом, није познато где су тужени запослени и колика примања остварују, као ни то да ли поред наведене 1/2 породичне стамбене зграде тужени поседује још неку имовину на своје име не чини опасност по остварење потраживања. Првостепени суд је имао у виду и навод тужиље да је тужена ББ пресудом Првог основног суда у Београду П.20181/11 од 18.04.2013. године обавезана према трећем лицу (СС), на име дуга да исплати износ од 10.000 евра не води закључку презадужености тужених.

Међутим, оваква одлука првостепеног суда, заснована је на погрешној примени материјалног права, а на правилну примену материјалног права, другостепени суд пази по службеној дужности, а на исто се основано указује уизјављеном жалбом.

Наиме, одредбом члана 449 став став 1 Закона о извршењу и обезбеђењу, прописано је да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано потраживање чије постојање извршни поверилац учини вероватним, ставом 2, да би се одредила привремена мера за обезбеђење новчаног потраживања изврши поверилац, поред вероватноће постојања потраживања, мора учинити вероватним да би без привремене мере извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања тиме што ће своју имовину или средства отуђити, прикрити или на други начин њиме располагати (опасност по потраживање), док је ставом 5 прописано да извршни поверилац није дужан да докаже опасност по потраживање ако учини вероватним да извршни дужник може због привремене мере претрпети само незнатну штету или да потраживање треба да се испуни у иностранству.

Из приложених доказа произлази да је тужиља учинила вероватним испуњеност услова, односно постојање новчаног потраживања чије обезбеђење тражи предложеном привременом мером ближе наведеној у изреци побијене одлуке, те да предложена привремена има карактер мере за обезбеђење новчаног потраживања јер се истом мером постиже сврха обезбеђења новчаног потраживања, док тужени нису пружили доказ да су своју обавезу према тужиљи испунили, чак нису навели ни колики износ су вратили, иако је рок за враћање протекао 20.01.2013.године, а тужба је поднета 2017.године. Имајући у виду и изјаву туженог ББ1, да у предметној непокретности живи и да нема намеру да је отуђи, прикрије или на други начин располаже, тужиља је учинила вероватним да ће у случају одређивања привремене мере, тужени евентуално претрпети само незнатну штету, због чега су сходно напред цитираној одредби члана 449 став 1 и 5 Закона о извршењу и обаезбеђењу испуњени услови за одређивање привремене мере.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци решења, применом одредбе члана 401 тачка 3 ЗПП.

Председник већа-судија
Весна Матковић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)