Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.09.2013.

Гж 878/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 878/10
Дана 14.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца – противтуженог АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог – противтужиоца ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга и утврђења, одлучујући о жалби туженог - противтужиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П-2064/05 од 14.02.2008. године, у седници већа одржаној дана 14.10.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба туженог - противтужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П-2064/05 од 14.02.2008. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П-2064/05 од 14.02.2008. године, ставом првим изреке, усвојен је као основан тужбени захтев туженог – противтужиоца ББ, па је утврђено да је уговор о зајму закључен дана 20.01.2003. године између АА као зајмодавца и ББ као зајмопримца, а који је оверен пред Првим општинским судом у Београду 24.01.2003. године под бројем 2/2182/04, ништав. Ставом другим изреке, делимично је усвојен као основан тужбени захтев тужиоца – противтуженог АА па је обавезан тужени – противтужилац ББ да тужиоцу – противтуженом исплати износ од 344.000,00 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 19.05.2005. године, па до исплате. Ставом трећим изреке, тужбени захтев тужиоца – противтуженог одбијен је као неоснован у делу којим је тражио да се обавеже тужени – противтужилац да тужиоцу на износ главног дуга од 344.000,00 динара исплати камату по Закону о висини стопе затезне камате почев од 21.02.2003. године па до 19.05.2005. године. Ставом четвртим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде, тужени - противтужилац је благовремено изјавио жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Првостепена одлука садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама. Разлози о одлучним чињеницама нису у супротности са изреком побијане пресуде, а наводи жалбе да се пресуда не може испитати услед чињенице да суд у образложењу своје одлуке није унео сазнања која је стекао од појединих сведока су неосновани. Према налажењу Апелационог суда, побијана пресуда је у целини правилна и законита. Изрека побијане пресуде није у супротности са изведеним доказима, а првостепени суд је, ценећи доказе које сматра релевантним у поступку, дао разлоге за ову одлуку.

Према утврђеном чињеничном стању, између тужиоца – противтуженог и туженог – противтужиоца, закључен је уговор о зајму дана 20.01.2003. године и оверен код Првог општинског суда у Београду II/2 Ов.бр. 182/03 дана 20.01.2003. године. Предметним уговором, тужени је примио у зајам новац у износу од 344.000,00 динара уз обавезу враћања од једног месеца. Као средство обезбеђења, зајмопримац се обавезао да зајмодавцу преда на неограничено управљање и располагање 32 комада акција серије 1А и 140 комада акција серије 2Б, емитованих од стране "АА". Овакав уговор је само један од многобројних закључених уговора између предузећа "АА" и бивших радника истог. Запослени у наведеном предузећу су основали конзорцијум акционара "АА" ради заједничког иступа на тржишту хартија од вредности, на коме су у промету акције које је емитовао поменуто предузеће и у том циљу су депонована средства на наменском рачуну “Привредне банке Београд” а.д. Београд, а која се могу искључиво и једино користити за куповину акција емитента "АА". Како није била дозвољена трговина акцијама ван берзе, запослени у поменутом предузећу – чланови конзорцијума, у форми уговора о зајму (који је представљао прикривени уговор о купопродаји акција) као купци, са бившим запосленима – пензионерима, као продавцима, закључивали су спорне уговоре. Цена акција исплаћивана је средствима чланова конзорцијума о чему је уредно вођена евиденција, како у погледу уложених средстава чланова конзорцијума, тако и о износима који су повучени ради куповине акција. “Уговори о зајму” су потписивани и оверавани од стране суда на лицу места у просторијама предузећа "АА" и исплата је вршена истом приликом, по овери уговора, о чему су сачињаване признанице.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је закључени уговор о зајму у ствари прикривени купопродајни уговор акција, закључен у циљу изигравања прописа у трговини хартијама од вредности, па је предмет обавезе туженог објективно немогућ, те да се не може извршити конверзија у смислу одредбе чл. 106. Закона о облигационим односима и да је противан природним прописима који регулишу трговину хартијама од вредности, па је самим тим ништав у смислу одредбе чл. 103. ЗОО, а у вези одредаба члана 47. и 49. ЗОО.

Према одредбама става 1. члана 52. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских елемената прописано је да се хартијама од вредности може трговати само јавном понудом на организованом тржишту, осим ако овим законом није другачије одређено. Ставом 2. истог члана прописано је да на организованом тржишту хартија од вредности могу трговати само брокерско - дилерска друштва и овлашћене банке чланови берзе, а друга лица једино посредством чланова берзе.

Одредбом чл. 103. Закона о облигационим односима прописано је да је уговор који је противан природним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон одређеном у случају не прописује шта друго. Одредбом чл. 106. истог Закона, прописано је да када ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора, онда ће међу уговарачима важити тај други уговор, ако би то било у сагласности са циљем који су уговарачи имали у виду када су уговор закључили и ако се може узети да би они закључили тај уговор да су знали за ништавост свог уговора.

Како је цитираном одредбом Члана 52. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских елемената јасно прописано под којим условима и на који начин се може трговати хартијама од вредности, тужилац је, у циљу избегавања ових норми, са туженим закључио уговор о зајму. Применом одредбе Члана 99. Закона о облигационим односима, којом је прописано да се при тумачењу спорних одредби, не треба држати дословног значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђеним овим законом, суд је утврдио да је предметни уговор о зајму у ствари симуловани уговор, који прикрива уговор о купопродаји, а који за предмет има акције предузећа "АА". Из чињенице да је циљ уговора била продаја акција поменутог предузећа, произилази да је предмет обавезе објективно немогућ, те да је основни уговор противан природним прописима и ништав по чл. 103. ЗОО, будући да је закључен супротно одредби чл. 52. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, важећег у време закључења. Исти уговор не испуњава услове за пуноважност неког другог уговора ближе одређеним чл. 106. Закона о облигационим односима, те се у том смислу и не може извршити његова конверзија у неки други уговор.

Наводи жалбе, да суд није утврдио да је код туженог постојала воља за закључењем уговора којим ће отуђити своје акције, односно продати их предузећу, а не воља за закључењем уговора о зајму, су неосновани. Из чињеничног стања утврђеног током поступка, јасно произилази да је воља туженог за продајом акција постојала. Међутим, Закон о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената јасно дефинише правила на који начин се продаја акција може вршити па су парничне странке закључиле привидни уговор о зајму управо у циљу избегавања поменутих правила. Како стварна воља странака није била закључење уговора о зајму, већ да се изигравањем прописа који регулишу тржиште хартија од вредности избегне њихова примена, самим тим, уговор о зајму је привидан уговор па су испуњени услови за његов поништај, јер прикрива уговор о купопродаји акција.

Цитираним чланом 106, Законом о облигационим односима је пружена могућност за конверзију ништавог уговора у пуноважан уговор, под прописаним условима. У конкретном случају, не постоје услови за конверзију из разлога што је предмет обавезе немогућ, као и противан принудним прописима.

Са свега изнетог, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно применио материјално право, поништио уговор о зајму и наложио свакој од парничних странака да врате једна другој све што су узајамно примиле на темељу ништавог уговора.

Потврђена је и одлука о парничним трошковима, јер је заснована на правилној примени чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку.

Из свега наведеног, на основу члана 375. ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Иван Негић

М.Г.
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)