Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.03.2013.

Гж 9209/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 9209/12
13.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца "АА", кога заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 22605/11 од 09.04.2012. године, исправљене решењем истог суда П 22605/11 од 14.06.2012. године, у седници одржаној 13.03.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 22605/11 од 09.04.2012. године, исправљена решењем истог суда П 22605/11 од 14.06.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 22605/11 од 09.04.2012. године, исправљеном решењем истог суда П 22605/11 од 14.06.2012. године, ставом првим изреке, одлучено је да се одржава на снази решење о издавању платног налога Првог основног суда у Београду, па се обавезује тужени да на име дуга исплати тужиоцу укупан износ од 3.109,80 евра са припадајућом каматом по стопи Европске централне банке почев од 01.11.2008. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан плаћања, као и трошкове издавања платног налога у износу од 29.300,00 динара. Ставом другим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 27.150,00 динара.

  Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

У одговору на жалбу, тужилац је предложио да се жалба туженог одбије као неоснована.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11) и нашао да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачки 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а као ни битне повреде из тачке 12. ове законске одредбе на коју жалбом указује тужени, јер је ожалбена пресуда разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама и њена законитост се може испитати.

У току првостeпеног поступка је утврђено да је тужени са „ЕФГ Еуробанк" АД Београд закључио уговор о кредиту 07.09.2004. године, којим је туженом одобрен кредит у износу од 3.000 евра. Према наведеном уговору, прва рата кредита је доспевала 20.09.2004. године, а последња 20.08.2008. године. „ЕФГ Еуробанк" је са тужиоцем 05.12.2008. године закључио уговор о уступању неких својих потраживања, између осталог, и потраживања које има према туженом на основу закљученог уговора о кредиту. Тужени је о наведеном уступању обавештен 23.02.2009. године, како од стране банке, уступиоца, тако од стране тужиоца, као пријемника потраживања. Утврђено је да тужени није редовно измиривао своје обавезе из наведеног уговора о кредиту, јер је у периоду од 20.09.2004. године па до 31.10.2008. године уплатио 15 рата укупног износа од 892, 36 евра, тако да је дуг туженог по основу наведеног уговора у време уступања износио 3.109,80 евра. Како тужени ни на захтев тужиоца није исплатио овај дуг, тужилац је поднео мандатну тужбу и предложио издавање платног налога садржине као у изреци првостeпене пресуде, који је и одређен решењем Првог основног суда у Београду Пл 3377/11 од 19.09.2011. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одржао на снази наведено решење о издавању платног налога, јер је тужилац поверилац потраживања према туженом из уговора о кредиту на основу уговора о уступању потраживања који је, као пријемник потраживања, закључио са банком, као уступиоцем, 05.12.2008. године.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд полазећи од потпуно и правилно утврђеног чињеничност стања правилно применио материјално право закључујући да је тужени у обавези да тужиоцу исплати наведени износ. Наиме, тужени је по основу закљученог уговора о кредиту са „ЕФГ Еуробанк, имао обавезу, као корисник кредита, да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором о кредиту, сходно члану 1065. Закона о облигационим односима, а што он није у потпуности испунио, тако да је по основу наведеног уговора остао дуг туженог у износу од 3.109,80 евра. Како је поверилац из наведеног уговора (уступилац) тужиоцу уступио своје потраживање према туженом, то је тужилац, као пријемник овог потраживања сходно члану 440. став 1. Закона о облигационим односима активно легитимисан да тражи наплату наведеног потраживања од туженог, као дужника, будући да пријемник има према дужнику иста права која је уступилац имао према дужнику до уступања.

Правилан је и закључак првостепеног суда да наведено потраживање тужиоца из уговора о кредиту није застарело, јер Закон о облигационим односима не регулише посебним одредбама рок застаревања потраживања из уговора о кредиту, па се на такво потраживање примењује општи рок застарелости од десет година прописан чланом 371. наведеног закона, који од доспевања за плаћање прве рате кредита до подношења тужбе у овој парници (22.08.2011. године) није протекао. Овај рок застарелости се примењује на сва потраживања из банкарског пословања, у које спада и потраживање из уговора о кредиту, изузев ако није реч о потраживању правних лица као корисника кредита, што овде није случај. По налажењу Апелационог суда, чињеница да се отплата кредита врши у појединачним ануитетима не утиче на другачију оцену у погледу рока застарелости, јер ануитети по својој суштини представљају доспеле отплатне рате дуга из кредита, а не повремена потраживања, па се примењује рок застарелости који важи за банкарски правни посао из кога потичу.

Правилно је утврђена и висина уступљеног потраживања, правилном оценом изведених доказа који су у погледу овога изведени током главне расправе, а тужени иако је оспорио висину потраживања у жалби није доставио доказе да је након подношења тужбе извршио уплату која приликом обрачуна његове тражбине од стране банке није узета у обзир, нити је предложио извођење доказа вештачењем на ову околност, што је био дужан према правилу о терету доказивања из члана 223. став 2. ЗПП.

Неосновано се жалбом указује да наведени уговор о уступању потраживања нема правно дејство према туженом, јер га о томе није обавестио уступилац. Наиме, из утврђеног чињеничног стања произилази да је 23.02.2009. године уступилац заједно са пријемником потраживања послао туженом обавештење о томе. Независно о тога, по налажењу Апелациoног суда, за пуноважност уговора о уступању потраживања није потребна сагласност дужника, уколико није другачије уговорено, а ни обавештавање дужника о извршеном уступању, сходно одредби члана 438. Закона о облигационим односима, иако је ставом 1. наведене одредбе предвиђена дужност уступиоца да то учини. Међутим, да би дужник своју обавезу испунио новом повериоцу, потребно је да буде обавештен о промени повериоца, а једина последица необавештавања сходно ставу 2. наведене одредбе је да би испуњење извршено уступиоцу ослободило дужника обавезе да исто изврши пријемнику, што овде није случај, јер тужени није доказао да је испунио предметну обавезу уступиоцу.

Наводи жалбе којима се указује да је преостали део дуга по кредиту било у обавези да плати треће лице, а не тужени, нису од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде, јер је тужени био дужан да пружи доказе на ове своје наводе према правилу о терету доказивања, а што он није учинио. Супротно наводима жалбе, одредба члана 39. став 2. Закона о заштити корисника финансијских услуга ("Службени гласник РС", бр. 36/2011 од 27.5.2011. године), којом је предвиђено да банка потраживање из једног уговора може уступити само једној банци, не односи се на предметни уговор о уступању, јер је наведени закон, сходно одредби из члана 56, ступио на снагу шест месеци од дана објављивања, тј. 27.11.2011. године, што је након закључења уговора о уступању (05.12.2008. године), а у прелазним и завршним одредбама није предвиђено да ће се цитирана одредба примењивати на уговоре који су закључени пре његовог ступања на снагу. Неосновани су наводи жалбе да је уступањем потраживања према туженом из уговора о кредиту повређено његово право прече куповине (које и није предвиђено наведеним уговором), сходно члану 359. став 1. ЗПП јер је жалилац ове наводе први пут изнео у жалби, а није учинио вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе.

  Како се осталим наводима жалбе не доводи у питање правилност и законитост како одлуке о главној ствари, тако и одлуке о трошковима поступка, на основу члана 375. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)