Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.04.2010.

Гж 922/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 922/10
23.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац – Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Говедарица, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради предаје у посед, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П.бр. 329/07 од 24.10.2008.године, у седници већа одржаној 23.04.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и потврђује пресуда Петог општинског суда у Београду П.бр. 329/07 од 24.10.2008.године.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев па је обавезана тужена да преда тужиоцу у посед зграду аа, слободну од свих лица и ствари, предајом кључева од свих просторија зграде, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења (став први изреке). Обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 99.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

Према разлозима првостепене пресуде, тужена је овластила ВВ1 да у њено име и за њен рачун после 01.09.2006.године прода непокретност - кућу аа, ближе описану у ставу првом изреке првостепене одлуке, те да може склопити купопродајни уговор, оверити га пред надлежним судом, примити пун износ купопродајне цене и извршити све друге законом дозвољене радње око преноса власништва на купца, на ком пуномоћју је потпис оверен од стране Другог општинског суда у Београду 26.05.2006.године. Након тога је тужилац, као купац, са туженом преко пуномоћника, као продавцем, закључио Уговор о купопродаји наведене непокретности за износ од 87.000 евра, а која цена је била процењена од стране судских вештака, а на ком уговору су потписи оверени од стране Другог општинског суда у Београду 06.09.2006.године. Тужилац је пуномоћнику тужене предао купопродајну цену у износу од 87.000 евра, а пуномоћник тужене му је предао кључ од непокретности, међутим пошто су се у кући налазиле туђе ствари и како је у кући боравила нека девојка, тужилац није желео да се усели, а пуномоћник тужене је обећао да ће кућа бити испражњена након седам дана.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, правилно је закључио првостепени суд да је тужена у обавези да преда тужиоцу наведену непокретност; а пошто овај суд као другостепени у свему прихвата као довољне и јасне све разлоге које је за своју одлуку дао првостепени суд, то налази да је правилна одлука првостепеног суда којом је обавезао тужену да тужиоцу преда у посед наведену непокретност слободну од свих лица и ствари, и правилно је одлука о томе заснована на одредби из члана 124. Закона о облигационим односима.

Нашавши да у спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и 2. ЗПП, да је чињенично стање потпуно и правилно утврђено и да је на исто правилно примењено материјално право, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из члана 375. ЗПП жалбу тужене одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду, а при томе овај суд је имао у виду све жалбене наводе тужене и нашао да исти не доводе у сумњу законитост и правилност првостепене одлуке.

  Наиме, неосновани су жалбени наводи тужене којима се указује да првостепени суд није ценио чињеницу да је Уговор који је закључен између парничних странака противан принудни прописима, односно да се ради о апсолутно ништавом правном послу, а на шта је тужена током поступка указивала, јер је супруг тужене, као зајмопримац са ВВ, као зајмодавцем закључио уговор о зајму на износ од 122.000 евра, са зеленашком каматом од 7% месечно, који износ је делимично вратио али се дуг увећао због камате, због чега је тужена ради обезбеђења потраживања ВВ овластила ВВ1 да у њено име прода наведену непокретност, те с тим у вези првостепени суд је требао да сам реши претходно питање у смислу члана 12. ЗПП или да прекине овај поступак до окончања поступка који се води пред истим судом по тужби овде тужене против овде тужиоца, ради утврђења да је без дејства предметни уговор о купопродаји непокретности под П 1961/07. Наводи су неосновани када се има у виду утврђено чињенично стање, а и правилно је првостепени суд све наводе тужене и правилно је закључио да тужилац као савестан купац, који је испунио своју уговорну обавезу има право да тражи испуњење уговорне обавезе од стране тужене, а да тужена уколико се утврди да је предметни уговор без дејства у поступку који се води пред истим судом у предмету П 1961/07 може тражити да јој тужилац непокретност врати. Неосновани су и жалбени наводи тужене којима се указује да овлашћење које је дала ВВ1 не садржи све потребне елементе да би се на основу њега могао закључити уговор о промету непокретности, јер када се има у виду наведено овлашћење исто је закључено у прописаној форми, и нема недостатке на које је тужена указала.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је иста донета правилном применом члана 149. и 150. ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац - Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)