Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.10.2010.

Гж 9241/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 9241/10
Дана 12.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Александре Ђорђевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиља АА, ББ, ВВ лично и као законских наследника сада пок. ПП бив. из __, чији је заједнички пуномоћник АБ адвокат из __, против туженог ГГ из __, чији је пуномоћник ГБ адвокат из __, ради поништаја уговора, одлучујући о жалби тужиља изјављеној против пресуде Општинског суда у Смедереву П-327/08 од 15.04.2008. године, у седници већа одржаној дана 12.10.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Смедереву П-327/08 од 15.04.2008. године у ставу првом изреке, тако што се усваја тужбени захтев тужиља, па се утврђује да је ништав и да не производи правно дејство уговор о купопродаји стана ааа, закључен између СС из __ као продавца и туженог ГГ из __ као купца, оверен код Општинског суда у Смедереву под Ов.бр. 3169/97 од 20.11.1997. године, па је тужени дужан да призна и трпи последице ништавости правног посла.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима парничног поступка из става другог изреке пресуде Општинског суда у Смедереву П-327/08 од 15.04.2008. године, па се обавезује тужени да накнади тужиљама трошкове парничног поступка у износу од 69.500,00 динара у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Смедереву П-327/08 од 15.04.2008. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиља којим је тражено да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство уговор о купопродаји стана ааа, закључен између ПП из __ као продавца и туженог ГГ из __ као купца, оверен код Општинског суда у Смедереву под Ов.бр. 3169/97 од 20.11.1997. године, те да је тужени дужан да призна и трпи последице ништавости правног посла. Ставом другим изреке, обавезане су тужиље да туженом солидарно исплате износ од 55.000,00 динара на име трошкова поступка у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Против наведене пресуде, тужиље су благовремено изјавиле жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које овај суд пази по службеној дужности.

У првостепеном поступку је утврђено следеће чињенично стање: тужиља АА и тужилац ПП који је преминуо у току поступка – на чије место су у парницу сутпиле ћерке ВВ и ББ, су заједничким средствима за време трајања брака откупили стан ааа у друштвеној својини. Уговор је оверен пред Општинским судом у Смедереву Ов-418/92 дана 06.07.1992. године. Оба супружника су остала без посла, па су се бавили трговачком делатношћу у СТР “вв” - власништво оца тужиље АА и продајом воћа и животних намирница на зеленој пијаци. За потребе обављања ове делатности тужени је позјамио ПП у фебруару 1997. године износ од 22.000,00 немачких марака које је он вратио за два месеца. У мају 1997. године ПП је од туженог позајмио износ од 29.000,00 немачких марака са роком враћања од три месеца тј. до 05.08.1997. године. За случај, да не врати новац у уговореном року, ПП као продавац и тужени као купац су дана 04.05.1997. године закључили уговор о купопродаји ПП стана ааа за уговорену цену од 29.000,00 немачких марака са ПП правом прече куповине до 05.08.1997. године. Уговор је потписан од оба уговарача и није оверен у суду. ПП је овереним пуномоћјем од 04.11.1996. године овластио адвоката ПБ да у његово име и за његов рачун може оверити уговор о купопродаји његовог стана. Како у уговореном року није враћен позјамљени новац, још у два рока од по три месеца је одложено враћање зајма и у оба одлагања су сачињени уговори о купопродаји ПП стана. Прво је закључен уговор од 01.08.1997. године са уговореним правом прече куповине продавца до 11.11.1997. године који датум представља рок враћања зајма. Сачињено је и ново пуномоћје којим је ПП овластио адвоката ПБ да са туженим закључи и овери уговор купопродаји његовог стана. Како зајам није враћен у том року, тужени – зајмодавац је продужио рок враћања зајма за још три месеца и тада је сачињен спорни уговор о купопродаји стана у коме није уговорена клаузула прече куповине стана од стране продавца јер тужени није хтео да продужава рок враћања зајма. Спорни уговор су потписали и оверили у суду у Смедереву у име продавца адв. Првослав Костић по овереном пуномоћју Ов-2402/97 од 29.08.1997. године и тужени као купац. Како тужилац ПП није стан предао туженом, тужени је пред Општинским судом у Смедереву водио парнични поступак за испуњење спорног уговора који је окончан правноснажном пресудом због изостанка П-549/98 од 20.10.1998. године. Тужени је пред истим судом покренуо на основу те пресуде извршни поступак под И.бр. 126/99. У том поступку је решењем И-126/99 од 17.12.1999. године одложено извршење и упућена на парницу супруга ПП АА да као треће лице у парници докаже да је извршење одређено решењем И-126/99 од 09.02.1999. године недопуштено. Тужиља АА и њен супруг ПП су пред Општинским судом у Смедереву закључили у ванпарничном поступку поравнање Р-374/99 од 08.09.1999. године по коме је АА по основу стицања у браку сувласник 1/2 стана ааа. Приликом давања исказа тужиља АА је негирала да је имала сазнања о закључењу спорног уговора и да се са истим сагласила.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да спорни уговор није ни фиктиван ни симулован правни посао и да се њиме не прикрива уговор о залози као дисимулован. Ради се о стварно закљученом уговору о купопродаји са јасно израженом вољом ПП да исти закључи јер је желео на тај начин да измири своју уговорну обавезу – враћање позјамљеног новца туженом. Спорни уговор представља дозвољену компензацију за неплаћену доспелу тражбину. Предметни уговор по налажењу првостепеног суда није супротан одредби чл. 973 Закона о облигационим односима, јер се ништавост коју ова одредба санкционише односи на уговор о залози. Стан који је предмет спорног уговора, стечен је у браку тужиље АА и ПП и чини њихову брачну тековину. У погледу АА сазнања и давања сагласности за закључење спорног уговора, првостепени суд је закључио да је за исти знала или је морала знати и прећутно се сагласила, јер је имала сазнање да ПП позјамљује новац од других људи па и од туженог, па је њена тврдња да није имала сазнање о утовору неуверљива, поготову што је у породици владала складна атмосфера и међусобно поверење. Тужља АА се прећутно сагласила са закључењем овог уговора па је из тог разлога спорни уговор правно ваљан и у складу са одредбама чланова 320, 323 и 324 Закона о браку и породичним односима републике Србије. Због тога је, са позивом на наведене законске одредбе, као и на одредбу чл. 69 Закона о основама својинскоправних односа, одбио тужбени захтев.

Оваква одлука, по налажењу Апелационог суда, није правилна јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.

Одредбом чл. 454 Закона о облигационим односима је прописано да се уговором о продаји обавезује продавац да пренесе на купца право својине на продату ствар и да му је у ту сврху преда, а купац се обавезује да плати цену у новцу и преузме ствар.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да нису испуњени елементи уговора о продаји, јер ПП није предао стан тужиоцу, па је он стога морао да води парнични поступак за испуњење овог спорног уговора и такође ПП није примио купопродајну цену. Како су ПП и тужени више пута закључивали усмене уговоре о зајму новца, ПП је као зајмопримац као врсту обезбеђења туженог - зајмодавца у два наврата дао пуномоћје адвокату ПБ да у његово име и за његов рачун може продати његов стан. Из датих пуномоћја адвокату ПБ од 04.11.1996. године и 29.08.1997. године као из два неоверена купопродајна уговора од 04.05.1997. године и од 01.08.1997. године и из спорног уговора, чијој се овери приступило када у уговореном року ПП није вратио позајмљени новац, произилази да воља ПП није била да прода свој стан, већ да обезбеди гаранцију за враћање позајмљеног износа. По мишљењу овог суда спорни уговор прикрива уговор о залози – хипотеку. Одредбом чл. 63 ставом 1 Закона о основама својинскоправних односа важеће у време закључења спорног уговора прописано је да се ради обезбеђења одреног потраживања непокретна ствар може оптеретити правом злоге у корист повериоца (хипотека) који је овлашћен на начин предвиђен Законом да тражи намирење свог потраживања из вредности те непокретности пре поверилаца који на њој немају хипотеку, као и пре поверилаца који су хипотеку на њој стекли после њега, без обзира на промену власника оптерећене непокретности, ставом два је прописано да се хипотека односи на целу непокретност на њене плодове док су неодвојени, као и на друге њене саставне делове и припадке. Међутим, овај прикривени уговор сходно чл. 66 став 2 Закона о облигационим односима важи ако су испуњени услови за његову правну ваљаност.

Одредбом чл. 69 Закона о основама својинскоправних односа важећом у време закључења спорног уговора прописано је да је ништава одредба о хипотеци којом хипотекарни поверилац уговара за себе право да у случају неисплате дуга намири своје потраживање стицањем права својине на заложену непокретност. Применом цитираног чл. 69 Закона о основама својинскоправних односа на ову правну ствар произилази да су тужилац пок. ПП и тужени закључили усмени уговор о зајму новца, купопродајни уговор закључен ради обезбеђења тог новчаног потраживања представља прикривени правни посао – уговор о хипотеци. Како је спорним уговором предвиђено да тужени своје новчано потраживање, у случају неисплате дуга намири тако што ће постати власник на тужиочевом стану, такав уговор је недозвољен и као такав је сходно одредби чл. 103 Закона о облигационим односима апсолутно ништав и не производи правно дејство.

Из напред изнетих разлога, Апелациони суд је уважио жалбу тужиља и преиначио првостепену пресуду тако што је усвојио тужбени захтев.

Преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка из става 2 ожалбене пресуде, па су тужиљама на име предузетих парничних радњи у току поступка према важећој адвокатској тарифи, досуђени трошкови, на име састава тужбе од стране адвоката 3.000,00 динара, за заступање две странке на 5 одржаних рочишта по 4.500,00 динара, на два неодржана рочишта по 2.250,00 динара, за заступање једне странке на 5 одржаних рочишта по 3.000,00 динара и на два неодржана рочишта по 3.500,00 динара, и за заступање 3 странке на 4 одржана рочишта по 6.000,00 динара, што укупно износи 69.500,00 динара, који износ је досуђен тужиљама у смислу одредаба 149 и 150 Закона о парничном поступку.

На основу изложеног, применом одредбе чл. 380 став 3 и 4 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.


Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић

М.Г.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)