Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.01.2011.

Гж 9934/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 9934/10
12.01.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Зорице Јашаревић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужене ББ чији је пуномоћник БА адвокат, ради неоснованог обогаћења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П-19/07 од 31.03.2009.године, у седници већа одржаној дана 12.01.2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  УКИДА СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П-19/07 од 31.03.2009.године и предмет ВРАЋА Првом основном суду у Београду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П-19/07 од 31.03.2009.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да суд обавеже тужену ББ да тужиоцу, на име накнаде за стицање без основа, исплати износ од 272.550,00 динара са законском затезном каматом од 03.01.2007.године до исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 29.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је дала одговор на жалбу тужиоца.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да је жалба основана.

Према разлозима ожалбене пресуде, странке су сувласници стана аа. Тужилац је сувласник наведеног стана са уделом од 1/8 идеалних делова, а право сусвојине стекао је наслеђем, као законски наследник другог наследног реда покојног ПП. Тужена је сувласник предметног стана са уделом од 7/8 идеалних делова. Право сусвојине тужене стечено је заједничким радом и средствима у браку са оставиоцем и наслеђем, прихватањем свог и уступљеног наследног удела. Тужена се налази у поседу целог стана, исти никада није издавала у закуп али није спремна да тужиоцу преда кључеве од стана. Правноснажним решењем 1Р-405/05 од 13.03.2006.године окончан је ванпарнични поступак и одлучено да ће се деоба спорног стана у сувласништву предлагача (овде тужиоца) и противника предлагача (овде тужене) извршити јавном продајом. Тужилац није покренуо извршни поступак за јавну продају стана, нити поступак за уређење начина његовог коришћења. Пре подношења тужбе, тужиочев пуномоћник је обавестио тужену да га је тужилац овластио да покрене поступак за деобу стана и позвао тужену да о томе сувласници постигну споразум.

Полазећи од изложеног, првостепени суд је закључио да тужена својим понашањем није онемогућавала тужиоца да спорни стан користи и да тужилац никада није јасно манифестовао своју вољу да стан користи, односно да није доказао да је предузео све што је потребно да дође до кључева стана и тако омогући себи његово коришћење и убирање закупнине. По налажењу тог суда, сувласник који није спречен да заједничку ствар користи сразмерно свом сувласничком уделу не може од другог сувласника тражити накнаду по правилима о стицању без основа, јер његова имовина ни на који начин није прешла у имовину другог сувласника. Пошто тужилац од тужене није тражио предају кључева, није подносио тужбу за предају стана у супосед за случај да је тужена одбила да му омогући судржавину истог, а по правноснажности ванпарничног решења о деоби стана није покренуо извршни поступак за јавну продају, нижестепени суд је одбио тужбени захтев у овој правној ствари.

Оваква одлука се, по налажењу овога суда, за сада не може прихватити као правилна.

Наиме, право сувласника на накнаду по правилима о стицању без основа у случају када је други сувласник искључиви држалац ствари условљена је низом чињеница, а пре свега односом и понашањем сувласника у остваривању права која им по том основу припадају. Одредбом члана 14 став 1 Закона о основама својинскоправних односа прописано је да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника. Право коришћења у складу са уделом може се остварити на основу споразума сувласника или судском одлуком – пресудом по тужби за предају ствари у судржавину или решењем о деоби, односно уређењу начина коришћења заједничке ствари. Ако сувласник који не употребљава ствар у остварењу права да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима манифестује пасиван однос, не захтевајући деобу или уређење начина коришћења заједничке ствари, онда се понашање другог сувласника, држаоца ствари, не може сматрати противправним. У таквој ситуацији, сувласник не би имао право на накнаду јер би то било у супротности са правном природом сувласништва, правилима о стицању без основа из чланова 210 и 212 Закона о облигационим односима који сувласнику ову накнаду нису признали, као и начелу савесности и поштења из члана 12 истог закона које у најширем смислу налаже савесно остваривање сваког субјективног права. Сувласник не би могао захтевати накнаду за коришћење ни по основу члана 219 Закона о облигационим односима (употребљавање туђе ствари у своју корист), зато што други сувласник не користи туђу ствар већ своју, а наведена одредба уређује однос између два власника, односно власника и трећег лица које има мање право својине.

У супротном ако је понашање сувласника – држаоца противправно, други сувласник би имао право на накнаду било по правилима о стицању без основа, било по правилима о накнади штете. Ове две тужбе се искључују а оштећени има право избора.

Имајући изложено у виду, разлози којима је образложен закључак првостепеног суда да тужилац у конкретном случају све време од стицања права сусвојине – од момента смрти оставиоца (26.04.1997.године) није својим понашањем јасно манифестовао вољу да спорни стан користи и да понашање тужене-држаоца стана за све то време није било противправно, у супротности је са стањем у списима - писменом од 22.11.2005.године којим је тужилац од тужене захтевао предају стана у судржавину и решењу о деоби стана донетом у ванпарничном поступку који је покренуо овде тужилац. Осим тога, тужена је изричита у ставу да није спремна да стан преда тужиоцу у судржавину, предајом примерка кључева од истог.

На ову противречност основано се указује изјављеном жалбом као на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 Закона о парничном поступку, због које је побијана пресуда морала бити укинута и предмет враћен Првом основном суду у Београду (члан 22 став 2 Закона о уређењу судова и члан 3 тачка 1 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава) на поновно суђење.

У поновљеном суђењу, првостепени суд ће отклонити ове противречности и на основу чињеница утврђених до сада изведеним доказима и чињеница које буде утврдио другим доказима изведеним у поновљеном суђењу оценити да ли је тужилац све време од стицања права сусвојине, од момента оставиочеве смрти и отварања његовог наслеђа, показивао пасиван однос према свом праву сусвојине или је, упућивањем туженој писмена од 22.11.2005.године којим захтева предају стана у судржавину, а нарочито подношењем предлога за деобу стана, ипак јасно манифестовао вољу и активно понашање у остваривању права која му припадају као сувласнику. У вези с тим првостепени суд ће разјаснити и да ли је тужилац покренуо извршни поступак за јавну продају стана по правноснажности ванпарничног решења којим је одређене цивилна деоба стана, али водити рачуна и о понашању тужене која је била изричита и категорична у ставу да тужиоцу не жели да омогући судржавину спорног стана.

Уколико утврди да држање тужиоца није било пасивно и да је понашање тужене било противправно, за све време од стицања права сусвојине тужиоца или само од подношења вансудског захтева за предају стана у судржавину, односно подношења предлога за деобу стана, првостепени суд ће утврдити висину тражене накнаде. У случају да исту утврђује у висини закупнине, суд мора водити рачуна о томе да је за закључење уговора о закупу сувласничког стана, сходно члану 15 Закона о основама својинскоправних односа, неопходна сагласност свих сувласника, и у вези с тим оценити да ли је прихватљив захтев тужиоца по формули закупнина за цео стан подељена са његовим сувласничким уделом, или би висину закупнине требало рачунати као код закључења уговора о закупу дела стана оптерећеног судржаоцем. По поступљеном, првостепени суд ће у овој правној ствари донети закониту и јасно образложену одлуку о тужбеном захтеву.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 376 став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија,
Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)