Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.04.2018.

Гж 1163/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1163/18
24.04.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Меланије Сантовац, председника већа, Сање Пејовић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца ААчији је пуномоћник адвокат АБ против тужене Републике Србије - Министарства одбране, коју заступа Војно правобранилаштво са седиштем у Београду, Бирчанинова број 5, ради заштите од дикриминације, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П 855/17 од 27.11.2017.године, у седници већа одржаној дана 24.04.2018.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 855/17 од 27.11.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П 855/17 од 27.11.2017.године, ставом првим изреке, утврђено је да је закључком Владе Републике Србије број 401-161/2008 од 17.01.2008.године повређено начело једнаких права и обавеза чиме је извршена дискриминација на основу места пребивалишта према тужиоцу АА, као учеснику рата 1999.године.

Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 30.800,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности па до исплате.
 
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена из свих законских разлога.

Апелациони суд је испитао првостепену пресуду у границама разлога одређених чланом 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” број 72/11...55/14), и нашао да је жалба тужене неоснована.

У првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка прописана чланом 374 став 2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, а није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју се жалбом тужене указује, јер су изрека и образложење првостепене пресуде јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као ратни војни резервиста учествовао у рату од 13.03.1999.године до 12.06.1999.године. За време мобилизације није примио никаква новчана средства у виду ратних дневница. Споразумом закљученим 11.01.2008.године између владе Републике Србије и штрајкачког одбора ратних војних резервиста из неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађе, Дољевац и Прокупље, који су се Влади обратили за постизање договора, Влада Републике Србије обавезала се да на име новчане помоћи неразвијеним општинама исплати новчану накнаду ратним резервистима овог штрајкачког одбора, коју ће исплаћивати по одређеним критеријумима, а да ће се ратни резервисти одрећи тужбеног захтева против Републике Србије за исплату новчане накнаде.

Влада Републике Србије је закључком од 17.01.2008.године потврдила наведени споразум од 11.01.2008.године, закључен са ратним војним резервистима којима је пребивалиште у означеним општинама које су изабране због статуса неразвијених општина, којим је регулисана исплата ратних дневница у виду финансијске помоћи преко наведених општина. Закључком је одређено да се изврши пренос новчаних средстава на посебне рачуне наведених седам општина те да се ратним војним инвалидима и резервистима из ових општина исплати накнада у складу са закљученим споразумом под условом да се та лица одрекну свих потраживања у споровима које су водили пред парничним судовима. Статус оцене угрожености имовног стања које оправдава финансијску помоћ државе (у било ком облику) подразумевао је обавезу примаоца да докаже такав статус, као основ за ова давања.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, налазећи да тужена није доставила доказе о исплатама, а тужилац приликом саслушања изјавио да није примао никаква новчана средства у виду дневница, првостепени суд је примењујући одредбе члана 21 Устава Републике Србије, те одредаба члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези члана 1 Првог протокола уз Европску конвенцију, усвојио као основан тужбени захтев тужиоца како је то наведено у ставу првом изреке побијане пресуде.

Апелациони суд налази да је правилно утврђена пасивна легитимација у овој правној ствари, обзиром да је као тужена означена Република Србија, преко које било који орган овако означене тужене добија правни субјективитет, а тужени орган (који је био у обавези да изврши исплату ратних дневница) своје овлашћење врши преко Владе Републике Србије која је и закључила напред наведени споразум, због чега су неосновани наводи из жалбе тужене да је суд поступао по неуредној тужби, будући да тужилац није ваљано, односно у складу са одредбама члана 98 ЗПП означио законског заступника тужене.

Основано првостепени суд налази да је тужилац дискриминисан наведеним поступањем тужене.

Наиме, Влада Републике Србије је 11.01.2008.године постигла Споразум са ратним војним резервистима који имају прабивалиште у општинама Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце које су изабране због статуса неразвијених општина, а којим споразумом је овим лицима регулисана исплата ратних дневница. Закључком владе РС од 17.01.2008.године одређено је да се пренос новчаних средстава изврши на посебне рачуне наведених седам општина, те да се ратним војним инвалидима и резервистима из ових општина исплати новчана накнада у складу са закљученим споразумом, под условом да се та лица одрекну свих потраживања у споровима које су водили пред парничним судовима против Републике Србије ради исплате накнаде.

Закон о забрани дискриминације (“Службени гласник РС” број 22/09) је ступио на снагу 07.04.2009.године, па није био на снази у време доношења спорног закључка Владе Републике Србије од 17.01.2008.године, те је првостепени суд постојање дискриминаторског понашања тужене према тужиоцу правилно ценио непосредно применом члана 21 Устава Републике Србије и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. На овај начин, иако прављење разлике у поступању према неком лицу у односу на друга лица која су у истој или сличној ситуацији не представља увек акт дискриминације, првостепени суд основано налази да у конкретном случају наведена радња тужене, исплата ратних дневница само резервистима из наведених седам општина, представља дискриминаторско понашање према тужиоцу, јер тужена није доказала да је за овакво неједнако поступање, постојало објективно и разумно оправдање. Наиме, тужилац је био у истој ситуацији као и резервисти са територија наведених седам општина, учествовао је у одбрани земље у току НАТО бомбардовања 1999.године и по том основу остварио право на исплату ратних дневница, које му нису исплаћене.

Притом, одредбама постигнутог споразума тужена се обавезала да резервистима из наведених општина исплати ратне дневнице (у више месечних рата), при чему ниједном одредбом није предвиђена и обавеза резервиста да докажу свој социјално економски статус, већ су били само у обавези да се одрекну свих потраживања у споровима које су водили пред парничним судовима против Републике Србије, ради исплате ове накнаде (ратних дневница). Дакле, из саме садржине споразума од 11.01.2008.године произилази да су неосновани и нетачни наводи жалбе да на основу споразума нису исплаћиване ратне дневнице, већ новчана помоћ одређеној групи лица која живе на том подручју.

Осталим жалбеним наводима тужене не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и донете одлуке, па ти жалбени наводи нису посебно ни образлагани.


Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је иста донета правилном применом члана 153 и 154 ЗПП.

Са наведених разлога применом члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Меланија Сантовац,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)