Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.03.2018.

Гж 1506/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж бр 1506/18
16.03.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић председника већа, Весне Миљуш и Веселинке Милошевић чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ против туженог ББ, чији је пуномоћник адвокат АБ1, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду П 984/17 од 14.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 16.03.2018. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и решење Вишег суда у Београду П 984/17 од 14.11.2017. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем одбијен је предлог тужиоца за одређивање привремене мере којом би се туженом забранило отуђење и оптерећење непокретности, стана аа до правноснажног окончања парничног поступка.

Тужилац је против наведеног решења благовремено изјавио жалбу из свих законом предвиђених разлога.

Апелациoни суд је испитао побијано решење у смислу чл. 386 у вези чл. 402 ЗПП ( “Службени гласник РС” 72/11 ... 55/14) и нашао да је жалба неоснована. 

Према стању у списима предмета, тужени је закључио купопродајни уговор са сада пок. ПП дана 07.04.2006. године овереним пред Трећим општинским судом Ов.бр.1606/06, који је продат као неусељив, јер је продавац задржала за себе и за свог рођеног брата ПП1 право становања до њихове смрти. Тужени се уписао у земљишне књиге дана 14.11.2016. године, након смрти пок. ПП која је преминула 01.02.2009 и ПП1 који је преминуо 22.09.2013 год. Тужилац тражи утврђење ништавости Уговора о купопродаји од 07.04.2006. са тврдњом да је уговор фалсификован и да у уписнику бившег Трећег општинског суда у Београду не постоји страница са бројем под којим је заведена овера предметног Уговора. Своју легитимацију за вођење поступка заснива на државини предметног стана, коју је према сопственом наводу, имао најпре као судржалац заједно са пок. ПП и њеним супругом пок. ПП2, а по њиховој смрти као искључиви савесни држалац, јер у истој згради поседује стан и добро је познавао покојне ПППП2. Привремену меру забране располагања непокретношћу је тражио јер је тужени по упису свог права власништва на спорном стану оптеретио непокретност, а затим и отуђио Уговором о купопродаји од 08.03.2017. године закљученим са трећим лицем ББ1 којим радњама онемогућава наследнике пок. ПП односно тужиоца у остваривању права која им по закону припадају.

По оцени Апелациoног суда првостeпени суд је код оваквог стања ствари правилно применио материјално право и одбио предлог за одређивање привремене мере применом одредби 449 став 1 и 3 Закона о извршењу и обезбеђењу.

Тужилац није учинио вероватним постојање основа за заснивање сопственог права на предметном стану, тиме ни легитимисаност за остварење права, без обзира на постојање правног интереса сваког грађанина да истиче несагласност правног посла са принудним прописима. За обезбеђење потраживања тужиоца, а које се односи на утврђење ништавости уговора о купопродаји, а који уговор је туженом служио као основ за упис права својине у катастру непокретности, потребно је учинити вероватним постојање основа за заснивање сопственог права на предметној непокретности. Стога, забрана отуђења и оптерећења стана не представља адекватну меру заштите потраживању тужиоца.

Околност да је тужени засновао стваврноправни терет на предметном стану, као и да га је отуђио Уговором о купопродаји закљученим дана 08.03.2017. године са трећим лицем ББ1, без утицаја је на другачију одлуку суда, јер је услов за одређивање привремене мере одређен чланом 449 став 1 и 3 Закона о извршењу и обезбеђењу и постављен је кумулативно, па се поред вероватноће потраживања мора учинити вероватним и опасност по потраживање. У ситуацији када не постоји вероватност потраживања, оцена опасности потраживања није нужна.

Указивање тужиоца да суд приликом доношења ожалбеног решења није узео у обзир прецизирање предлога за одређивање привремене мере, која треба да се односи на сва трећа лица, односно све стицаоце стана, а не само на туженог, не утиче на другачију одлуку, имајући у виду да се забрана располагања по својој природи односи на свако располагање, па обухвата и сва трећа лица.

Из наведених разлога на основу чл. 401 тачка 2 ЗПП је одлучено као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Јакић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)