Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.04.2018.

Гж 2142/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2142/18
12.04.2018. године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, коју заступа Војно правобранилаштво из Београда, ул. Бирчанинова бр. 5, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П-3477/17 од 26.12.2017. године, у седници већа одржаној дана 12.04.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П-3477/17 од 26.12.2017. године, у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П-3477/17 од 26.12.2017. године у ставу другом изреке, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија - Министарство одбране, да исплати тужиоцу АА износ од 30.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности, са законском затезном каматом почев од 26.12.2017. године до исплате, року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се у преосталом делу, за износ од још 120.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 26.12.2017. године до исплате, тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Вишег суда у Београду П-3477/17 од 26.12.2017. године, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија – Министарство одбране да исплати тужиоцу АА износ од 127.800,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да исплати тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности износ од 50.000,00 динара, са затезном каматом прописаном Законом о затезној камати почев од 26.12.2017. године као дана пресуђења до коначне исплате. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности преко досуђеног износа од 50.000,00 динара до траженог износа од 200.000,00 динара, за износ од још 150.000,00 динара, са затезном каматом прописаној Законом о затезној камати почев од 26.12.2017. године као дана пресуђења до коначне исплате. Ставом трећим изреке делимично је усвојен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка и обавезана је тужена да тужиоцу исплати износ од 163.800,00 динара, са затезном каматом прописаној Законом о затезној камати од дана извршности пресуде до исплате, док је ставом четвртим изреке одбијен захтев тужиоца у делу у коме је тражио да се обавеже тужена да му на досуђени износ трошкова поступка од 163.800,00 динара плати затезну камату прописану Законом о затезној камати за период од 26.12.2017. године као дана пресуђења, до дана извршности пресуде.

Против наведене пресуде тужилац и тужена су благовремено изјавили жалбе, из свих разлога прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП. Из садржине жалбе произлази да тужилац побија одлуку садржану у ставу другом изреке, а тужена побија одлуке у ставовима првом и трећем изреке. Жалбене разлоге су образложили и жалбене предлоге изнели.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.72/11, 49/13 - одлука Уставног суда, 74/13 - одлука Уставног суда и 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца делимично основана, а жалба тужене неоснована у погледу одлуке о главној ствари, а делимично основана у погледу одлуке о трошковима поступка.

Побијана пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Супротно наводима жалбе, првостепена пресуда је непротивречна, јасна и разумљива, садржи разлоге о свим одлучним чињеницама на којима је суд засновао своју одлуку, који су сагласни изведеним доказима, па се жалбом тужене неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је био припадник резервног састава Војске СРЈ и учествовао у ратним дејствима за време НАТО агресије у периоду од 08.04.1999. године до 22.06.1999. године, а тужена му није у целости исплатила дуговане износе на име дневница у складу са Правилником о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије. Споразумом закљученим 11.01.2008. године између Владе тужене и штрајкачких одбора ратних војних резервиста општина Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце, регулисана је исплата помоћи наведеним неразвијеним општинама, а преко њих исплата накнаде ратним војним резервистима са тог подручја. Њиме су уговорени и јединствени критеријуми за стицање права на помоћ: да резервисти доставе правноснажне пресуде на основу одрицања, будући да су надлежним судовима били поднели тужбе против тужене ради исплате накнада, да дају писане изјаве да немају даља потраживања по овом основу према туженој, као и временски период проведен на ратишту (максимално 78 дана). Влада тужене донела је потом 17.01.2008. године закључак којим је потврдила наведени споразум и ближе одредила буџетске разделе из којих ће бити извршена исплата, а исплата је потом резервистима из дотичних неразвијених општина и извршена. Тужиоцу нису исплаћене дневнице за време проведено у рату, у складу са Правилником о накнади путних и других трошкова у Војци Југославије. Тужбом у овој правној ствари, тужилац потражује накнаду нематеријалне штете јер сматра да је на овај начин дискримисан у односу на ратне резервисте из општина са којима је туженa закључила споразум и којима је извршена исплата.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је утврдио потпуно и поуздано на основу изведених доказа које је оценио правилном применом одредбе члана 8. ЗПП. У жалби нису истицане нове чињенице, нити предлагани нови докази у смислу члана 372. став 1. ЗПП.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно обавезао тужену да накнади тужиоцу насталу нематеријалну штету применом члана 200. Закона о облигационом односима - ЗОО. Постојање основа за накнаду штете настале дискриминаторским понашањем првостепени суд је правилно проценио кроз примену одредаба Устава Републике Србије (члан 21.) и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којима је уређена забрана дискриминације (члан 14.) у вези са чланом 1. Првог протокола уз Европску конвенцију, која је саставни део правног поретка Републике Србије на основу одредаба чл.16.став 2. и 194.став 4. Устава.

Супротно наводима жалбе тужене, тужена јесте пасивно легитимисана у овом спору, јер споразум као акт из којег проистиче учињена дискриминација закључен је од стране органа тужене (Владе Републике Србије), у чијем саставу је према тада важећем Закону о министарствима („Службени гласник РС“, број 43/07) било Министарство одбране, које је у складу са одредбом члана 4. тог закона, било надлежно и за, између осталог, обављање послова државне управе који се односе на војну, радну и материјалну обавезу и управо са правилним означењем тужене, тужена је правилно и заступана, па се неосновано садржином жалбе указује и да је првостeпени суд поступао по неуредној тужби, чиме је наводно учинио битну повреду парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чл. 98. и 101. ЗПП. Стога нису од утицаја ни жалбени наводи да Министарство одбране није учествовало у закључивању споразума и да није било задужено за реализацију закључка, као и да оно није предузело било који акт или радњу према тужиоцу који би га довели у неједнак положај.

Правилна је одлука првостепеног суда. Иако прављење разлике у поступању према неком лицу у односу на друга лица која су истој или сличној ситуацији, не представља увек акт дискриминације, суд је основано закључио да наведена радња тужене (исплата ратних дневница само резервистима из наведених седам општина) представља дискриминаторско понашање према тужиоцу, односно да је тужена према тужиоцу поступила различито, без разумног и објективног оправдања, у односу на резервисте са подручја наведених неразвијених општина, иако су и они и тужилац били у истој ситуацији и да је тужилац доказао неједнако поступање у односу на себе, у ком случају се терет доказивања да је за такво поступање постојало објективно и разумно оправдање пребацује на тужену, у смислу члана 45. Закона о забрани дискриминације чије се процесне одредбе примењују у конкретном случају. Слично закључује и Европски суд за људска права у одлуци Д.Х. и остали против Чешке републике (бр. 57325/00, 13.11.2007. године, став 175.) када наводи: "Суд је такође прихватио да се општа политика или мера која несразмерно штети одређеној групи може сматрати дискриминаторном без обзира на то што није посебно усмерена ка тој групи (Hugh Jordan v. the United Kingdom, бр. 24746/94, став 154, 4.05.2001. године; и Hoogendijk v. the Netherlands (odl.), бр. 58461/00, 6.01.2005. године), и да дискриминација која је потенцијално противна Конвенцији може да извире из фактичке ситуације (Zarb Adami v. Malta, бр. 17209/02, st. 76, ECHR 2006–...)". Осим тога, иако се у конкретном случају материјално-правне одредбе Закона о забрани дискриминације ("Службени гласник РС” бр.22/09, ступио на снагу 07.04.2009. године) не примењују, с обзиром на уставно начело забране повратног важења закона, процесне одредбе тог закона, па и одредба члана 43. тачка 2. која овлашћује сваког ко је повређен дискриминаторским поступањем да поднесе тужбу суду. Уосталом, забрана дискриминације и начело једнаке заштите права прописани су Уставом, па је тужилац био овлашћен да поднесе тужбу с обзиром да се људска права зајемчена Уставом непосредно примењују, сагласно одредби члана 18. став 1. Устава.

Жалбом се неосновано указује да је тужилац био у обавези да докаже да је претрпео нематеријалну штету. Наиме, дискриминација представља свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе као и чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на било ком основу (раси, држављанству, националној или верској припадности, језику, политичким убеђењима, полу). Заштита од дискриминације представља право личности загарантовано Уставом РС (члан 21.), али и Европском Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију. Повреда било ког права личности, па самим тим и вршење дискриминације у односу на неко лице или групу лица, представља вид нематеријалне штете, јер код дискриминисаних лица изазива осећај неправде, неравноправности у односу на друге грађане, а често и осећај подређености или осећај грађана нижег реда, што код њих изазива душевне болове, а на основу чега су и овлашћени да захтевају заштиту од дискриминације пред надлежним судом. То даље значи да су лица која указују да је у односу на њих извршена дискриминација у обавези да пред тим судом докажу само да су неједнако третирани у односу на друга лица која су у истој или сличној ситуацији, док је управо тужена на чије се дискриминаторско понашање тужбом указује, дужна да докаже постојање објективног и оправданог разлога за различитост у поступању.

Неосновани су и наводи жалбе којима се истиче да се у конкретном случају не ради о дискриминацији, будући да је одредбом члана 21. став 4. Устава прописано да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима. Помоћ неразвијеним општинама представља легитиман циљ и посебну меру коју држава може предузети у смислу члана 21. став 4. Устава и она као таква не представља дискриминаторско поступање. Међутим, исплате извршене на основу Споразума од 11.01.2008. године не представљају акт пружања помоћи неразвијеним општинама, с обзиром да тужена овај Споразум није закључила са наведеним неразвијеним општинама у циљу пружања финансијске помоћи тим општинама, већ је закључен са Штрајкачким одбором ратних војних резервиста тих општина, а само је исплата вршена преко посебног рачуна општина. При том, одредбама постигнутог Споразума, тужена се обавезала да резервистима из наведених општина исплати ратне дневнице (у више месечних рата), при чему ниједном одредбом није предвиђена и обавеза резервиста да докажу свој социјално-економски статус, већ су били само у обавези да се одрекну свих потраживања у споровима који су водили пред парничним судовима против Републике Србије, ради исплате ове накнаде (ратних дневница). Дакле, из саме садржине Споразума од 11.01.2008. године произилази да су неосновани наводи жалбе да је на основу Споразума исплаћивана новчана помоћ одређеној групи лица која живе на том подручју, а не ратне дневнице.

Међутим, основано се жалбом тужиоца указује на погрешну примену материјалног права из одредбе чл. 200. ЗОО у погледу висине правичне накнаде нематеријалне штете. Тужилац има право на накнаду штете у складу са одредбом члана 200. став 1. ЗОО која му је причињена због повреде права на једнако поступање, као једног од права личности. По оцени Апелационог суда у Београду досуђени износ није правилно одмерен, због чега не представља правичну накнаду овог вида нематеријалне штете. Правичном накнадом нематеријалне штете не могу се отклонити штетне последице, али се може пружити сатисфакција оштећеном која му омогућава да успостави психичку и емотивну равнотежу у мери у којој је то могуће, при чему правична новчана накнада не сме бити циљ, нити се њоме сме погодавати тежњама које нису спојиве са њеном природом и сврхом. Приликом одлучивања о висини адекватне накнаде другостепени суд оцењује да износ од 80.000,00 динара представља одговарајуће обештећење у односу на учињену повреду права. Стога је првостепена пресуда у делу става другог изреке преиначена, тако што је тужена обавезана да тужиоцу на име правичне накнаде поред износа досуђеног ставом првим изреке првостепене пресуде, исплати износ од још 30.000,00 динара за претрпљене душевне болове, док је у преосталом делу тужбени захтев, као превисоко постављен и стога неоснован, одбијен. Тужиоцу припада и законска затезна камата на досуђени износ накнаде штете почев од 26.12.2017. године, односно од дана доношења првостепене пресуде, јер је на тај дан утврђена висина новчане накнаде, у смислу члана 277. ЗОО.

Из наведених разлога на основу чл.390. и 394. тачка 4. ЗПП, одлучено је као у ставовима првом и другом изреке ове пресуде.

Приликом одлучивања о основаности жалбе, другостепени суд је ценио и остале наводе које је тужена истицала у жалби, али их није посебно образлагао сходно члану 396. став 1 ЗПП, јер не могу довести до другачије одлуке у овој парници.

Одлука о трошковима поступка из става трећег изреке ожалбене пресуде преиначена је, на основу члана 401. тачка 3. ЗПП. Имајући у виду исход спора, тужена је обавезана да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка, у границама постављеног и опредељеног захтева, а крећући се у границама жалбених разлога. Применом чл. 153. и 154. ЗПП и чл. 277. ЗОО, тужиоцу је досуђен износ од 127.800,00 динара на име потребних издатака за вођење парнице и то за састав тужбе и једног образложеног поднеска од 31.01.2017. године у износима од по 6.000,00 динара, за заступање од стране адвоката на седам одржаних рочишта у износима од по 7.500.00 динара и приступ адвоката на три неодржана рочишта у износу од по 4.500,00 динара, за састав две жалбе и ревизије у износима од по 12.000,00 динара, за таксу пресуду у износу 13.800,00 динара.Трошкови су одмерени у складу са важећом Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеном тарифом која је важила у време настанка таксене обавезе, а саставни део је Закона о судским таксама. Тужилац нема право на накнаду осталих трошкова (награду за састав поднесака), будући да нису били потребни за вођење парнице. Тужиоцу је камата на трошкове поступка досуђена од дана извршности одлуке. Иако обавеза накнаде парничних трошкова доспева даном доношења пресуде, од када тече обавеза на плаћање затезне камате на износ парничних трошкова, одлука којом је одбијен захтев тужиоца за исплату затезне камате на трошкове поступка за период од дана пресуђења до дана извршности пресуде није ожалбена, због чега није било места преиначењу, па је камата на трошкове поступка досуђена од дана извршности одлуке.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)