Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.05.2014.

Гж 5159/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5159/12
Дана 25.03.2014. године
Б е о г р а д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Миланке Вукчевић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужених ББ1, ББ2 и ББ3, које заступа БА, адвокат, ради недопустивости извршења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.20786/10 од 31.05.2012. године, у седници већа одржаној дана 28.03.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.20786/10 од 31.05.2012. године и предмет СЕ ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е
 
  Пресудом Вишег суда у Београду П.бр.20786/10 од 31.05.2012. године, првим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је извршење одређено решењем Четвртог општинског суда у Београду И.бр.2114/09 недопуштено, што су тужени дужни признати и трпети. Другим ставом изреке наложено је тужиоцу да туженима ББ1 и ББ3 накнади трошкове парничног поступка у износу од 368.437,50 динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужилац побија првостепену пресуду у целини из свих законом прописаних разлога из чл. 360 став 1 Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 125/04 и 111/09).

Тужени нису доставили одговор на жалбу.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), у вези са чл. 506 став 1 важећег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11) и оценио да је жалба основана.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, на основу кога је донета првостепена пресуда, првоснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П.бр.3194/03-07 од 31.10.2007. године, другим ставом изреке делимично је усвојен тужбени захтев и наложено је туженом ББ да тужиоцима ББ1, ББ2 и ББ3 на име њиховог удела у куповини непокретности аа, исплати укупно износ од 293.147 евра у динарској противвредности, док је преко досуђеног износа а до траженог износа од 458.000 евра тужбени захтев одбијен као неоснован. Извршни повериоци, на основу пресуде Трећег општинског суда у Београду, против извршног дужника дана 12.02.2009. године пред Четвртим општинском судом у Београду покренули су извршни поступак па је решењем о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И.бр.2114/09 од 17.02.2009. године одређено извршење ради наплате новчаног потраживања у износу од 293.147 евра у динарској противвредности са каматом и трошковима извршења продајом непокретности извршног дужника на којој је извршни дужник сувласник са 11/12 идеалних делова, аа све уписано у лист непокретности _ КО _. Тужилац је као треће лице поднео приговор и тражио да се извршење обустави јер непокретност није у целости власништво извршног дужника, будући да је тужилац на основу предуговора о купопродаји непокретности сувласник непокретности са ½ идеалног дела и предложио да се извршење на том делу прогласи недопуштеним. Приговор тужиоца као трећег лица одбачен је као недозвољен решењем Првог основног суда у Београду И.бр. 35250/10 од 19.04.2010. године, а ставом другим изреке овог решења одбијен је предлог за одлагање извршења тужиоца као трећег лица поднет извршном суду дана 31.12.2009. године. У извршном поступку тужилац је уз приговор и предлог за одлагање извршења приложио предуговор о купопродаји непокретности оверен у Првом општинском суду у Београду дана 17.02.2003. године под Ов.бр. 238/03 закључен са ББ као продавцем, у коме стоји да продавац продаје, а тужилац као купац купује ½ идеалног дела куће аа, уписану у зк.ул. _ КО _. Продајна цена уговорена је у износу од 9.300.000,00 динара и у члану 2 предуговора је констатовано да је купац у целини исплатио купопродајну цену на дан овере предуговора. Предуговором уговорне стране су се обавезале да ће главни уговор о продаји непокретности закључити када продавац стекне власништво на преосталих 1/72 идеалних делова непокретности која је предмет предуговора. Током поступка тужилац је тврди да је по исплати продајне цене уведен у државину непокретности која је предмет предуговора.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је применом члана 20 и 33 Закона о основама својинскоправних односа и члана 23 став 4, 24, 65 став 1, 99, 100 и 102 Закона о извршном поступку побијаном пресудом одбио тужбени захтев у целини, са образложењем да тужилац није стекао право својине на предмету извршења јер правни посао, предуговор, није уписан у јавну књигу.

Овакав чињенично правни закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.

Према одредбама члана 45 Закона о облигационим односима који приликом доношења првостепене пресуде првостепени суд није имао у виду, предуговор је уговор којим се преузима обавеза да се доцније закључи други, главни уговор. Предуговором се не врши промет апсолутних права, па предуговор у смислу члана 33 ЗОСПО није правни посао на основу кога се ради стицања права својине у јавну књигу врши упис права својине. У складу са чланом 58 в Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“ број 83/92 са изменама и допунама), важећег у време закључења предуговора нема значај исправе о правном послу, сачињене у складу са законом на основу које се врши упис права на непокретностима у складу са чланом 58а тог закона.

Међутим, основано се жалбом указује да се предуговору може признати правно дејство главног уговора, када главни уговор није закључен у року прописаном чланом 45 став 5 ЗОО, ако предуговор садржи све битне елементе главног уговора и ако је у целини, или претежном делу испуњен.

У смислу члана 188 ЗПП тужилац има правни интерес за подношење тужбе за недопустивост извршења против извршних поверилаца, како би се кроз претходно питање у смислу члана 12 ЗПП који производи правно дејство само у овој парници, расправило да ли тужилац има право које спречава извршење како би се извршење на предмету извршења прогласило недопуштеним, односно да се у овој парници кроз претходно питање расправи да ли је тужилац као треће лице на основу овереног предуговора о купопродаји, уколико има све битне елементе уговора о купопродаји и уколико је у целини или у претежном делу испуњен, стекао право сусвојине са ½ идеалног дела на непокретности која је предмет извршења.

С обзиром на изложено, основано су жалбени наводи тужиоца да првостепени суд наведене одредбе материјалног права приликом доношења побијане пресуде није имао у виду, због чега је чињенично стање битно за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева за сада остало непотпуно утврђено.

У поновном поступку првостепени суд ће поново оценити доказе које су странке у досадашњем току поступка предложиле и које имају право, али и дужност да предложе да до закључења главне расправе, па ће оценом доказа утврдити чињенице које у досадашњем току поступка није утврђене, на које је указао другостепени суд.

Пошто расправи спорна питања и предузме парничне радње по налогу другостепеног суда, ценећи и остале жалбене наводе, првостепени суд ће донети нову, правилну одлуку.
 
На основу изложеног, Апелациони суд је применом чл. 377 став 2 ЗПП донео одлуку као у изреци решења.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу чл. 161 став 3 ЗПП јер зависи од исхода спора.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић

СА/КК

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)