Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.07.2018.

Гж 5679/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5679/18
31.07.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марије Терзић, председника већа, Невенке Ромчевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА., против тужене Републике Србије-Основног суда у Јагодини и Вишег суда у Јагодини, коју заступа Државни прабовранилац, Београд, ул.Немањина бр.22-26, ради заштите од дискриминације, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду П 3753/17 од 11.10.2017.године, у седници већа одржаној 31.07. 2018. године, донео је:


Р Е Ш Е Њ Е

ПОТВРЂУЈЕ СЕ решење Вишег суда у Београду П 3753/17 од 11.10.2017.године, а жалба тужиоца ОДБИЈА, као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован предлог тужиоца да се одреди привремена мера којом би суд наложио туженој да обустави извршење мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања тужиоца у Специјалној затворској болници у Београду по решењу тужене К 414/15 од 04.02.2016.године, која се над тужиоцем вршила у периоду од 03.03.2017.године до 16.08.2017.године у наведеној установи а по неправоснажном решењу тужене, које није постало ни извршно.

Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован предлог тужиоца за одређивање привремене мере којом би се наложило туженој да обустави поступак за лишење пословне способности тужиоца који се води код Основног суда у Јагодини под 1 Р2 20/17.

Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану одлуку у смислу одредбе члана 386 у вези са чланом 402 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју се указује жалбом тужиоца, јер одлука садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге а изрека решења је јасна и непротивречна разлозима датим у образложењу. Указивање тужиоца да је изрека неразумљива јер је употребљен термин ''одређивање'' привремене мере, уместо термина:''издавање'', те да се у изреци не наводи да се мером тражи обустављање недозвољеног поступка је без утицаја јер се тиме не доводи у питање законитост и правилност одлуке, а суд је иначе слободан да приликом формулације изреке изостави све непотребне делове, о чему се ради у конкретном случају.

Из стања у списима произилази да је тужилац првостeпеном суду поднео тужбу против тужене којом је тражио доношење пресуде којом ће се утврдити да је тужена дискриминаторски поступала према тужиоцу у поступцима пред Основним судом у Јагодини Ик 153/09, Ик 16/10, Ки 488/10, К 7486/10, К 695/12, К 414/15, Ик 72/15, Ик 39/16, Р2 14/15 и Р2 8/16 и у поступцима пред Вишим судом у Јагодини Кж2 181/15, Кж2 55/16 и Гж 619/16; да се наложи туженој извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања и то проглашење ништавим и стављање ван снаге решења К 7486/10 од 30.04.2015.године, Кж2 181/15 од 16.06.2015.године, К 414/15 од 04.02.2016.године, Кж2 55/16 од 29.03.2016.године, 1Р2 14/15 од 14.04.2016.године и Гж 619/16 од 30.05.2016.године; моменатално обустављање извршења мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у Специјалној затворској болници у Београду у поступцима извршења казни Ик 72/15 и Ик 39/16; брисање из казнене евиденције казни у поступцима ИК 72/15 и Ик 39/16. Тражено је и да се забрани туженој извршење радње од које прети дискриминација, да се забрани даље вршење дискриминације односно понављање радње дискриминације, коју забрану ће тужена спровести тако што ће у свим предметима у којима се тужилац јавља као странка и где ће се евентуално јавити као странка, захтевати од Врховног касационог суда Србије да одреди други стварно надлежни суд, који је ван надлежности Апелационог суда у Крагујевцу, да поступа у предметима где је тужилац странка, наводећи као разлог ову пресуду, та да се нареди туженој објављивање пресуде у дневном слисту са тиражом већим од 100.000 примерака. Тужбени захтев је заснован на тврдњи да је у наведеним поступцима у којима је тужилац странка (реч је о поступку у коме је тужиоцу изречена мера безбедности обавбезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи и поступцима вођеним ради извршења те мере и о поступку вођеном ради лишења пословне способности тужиоца, који је покренут по службеној дужности, као и о другостепеним поступцима) вршена дискриминација према тужиоцу и то према родном идентитету (јер је тужилац брат пок.ПП), политичком убеђењу (јер је тужилац присталица принципа демократије из програма пок. ПП) и према његовом имовном стању( јер је тужилац скромног имовног стања).

Поднеском од 26.09. 2017.године, тужилац је ставио предлог за одређивање привремене мере којом би се наложило органу тужене обустава извршења мере безбедности обавезног лечења и чувања у СЗБ у Београду по решењу тужене К 414/15 од 04.02.2016.године и обустава поступка за лишење пословне способности тужиоца у предмету Основног суда у Јагодини 1 Р2 20/17.

У прилог одређивања привремене мере , тужилац је навео да је поступак који се води против њега у предмету Основног суда у Јагодини Р2 08/16 ради лишења пословне способности недозвољен и решење донето у том поступку је дискриминаторско, јер је тај поступак покренут на основу члана 530 ЗКП којим је прописано покретање поступка лишења пословне сподобности по службеној дужности на основу правоснажног решења којим је изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи или у здравственој установи. Међутим, решење Основног суда у Јагодини којим је тужиоцу изречена таква мера К 414/15 од 04.02.2016.године, због извршења десет кривичних дела лажног пријављивања из члана 344 став 1 КЗ није правоснажно, укинута је калаузула правоснажности а изречену меру тужилац је издржавао у Специјалној затворској болници у Београду у периоду од 03.03.2017.године до 16.08.2017.године.

  Полазећи од наведеног, правилном применом 44 став 1 Закона о забрани дискриминације у вези са чланом 41, 43 став 1 и 45 став 1 истог закона,првостeпени суд је правилно закључио да тужилац у овој фази поступка није учинио вероватним да је радњама тужене описаним у тужби а у поступцима који су се водили и воде се пред Основним судом у Јагодини и пред Вишим судом у Јагодини против тужиоца, тужена извршила акт дискриминације према тужиоцу односно да је тужилац неједнако третиран у односу на друга лица у истој или сличној ситуацији, а што је основни, иначе кумулативно прописани услов за одређивање привремене мере.

Разлоге које је дао првостепени суд за овакву одлуку у свему прихвата и овај суд, као правилне и на закону засноване.

Неосновани су жалбени наводи тужиоца да постоји неједнако поступање тужене у односу на њега из разлога што му није достављено решење о изреченој мери безбедности, а које поступање се наставља у предмету Р2 20/17 даљим вођењем поступка лишења пословне способности. Наиме, као акте дискриминације тужилац у овој правној ствари наводи у ствари (евентуалне) повреде материјалног и процесног права учињене од стране суда, што је основ за изјављивање правних лекова-редовних и ванредних или уставне жалбе против одлука суда, поводом којих правних лекова се врши контрола правилности судске одлуке од стране непосредно вишег суда, а које лекове је тужилац користио. Тужилац притом за сада није пружио ниједан валидан доказ да постоји неједнако поступање у односу на њега у смислу Закона о забрани дискриминације.

Без утицаја су жалбени наводи да првостепени суд у образложењу побијаног решења не наводи да је тужилац уз предлог за одређивање привремене мере приложио 13 исправа као доказ о основаности предлога. Првостепени суд је одлуку о привременој мери донео ценећи наводе тужбе и предлога за одређивање привремене мере, као и приложене доказе, при чему из самих навода тужиоца -описа радњи дискриминације, произлази да нису испуњени услови за издавање привремене мере, што је напред већ објашњено.

Из изложених разлога, одлучено је као у изреци решења на основу одредбе члана 394 тачка 3 ЗПП у вези са одредбом члана 44 Закона о забрани дискриминације.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марија Терзић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)