Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.05.2010.

Гж 10709/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 10709/10
Дана 06.05.2010. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво са седиштем у Београду, ул. Немањина бр.26, ради накнаде нематеријалне штете, вредност предмета спора 250.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против међупресуде Општинског суда у Пожаревцу П.бр. 50/09-43 од 20.11.2009. године, у нејавној седници већа одржаној дана 06.05.2010. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ међупресуда Општинског суда у Пожаревцу П.бр. 50/09-43 од 20.11.2009. године и предмет ВРАЋА Основном суду у Пожаревцу, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е


Међупресудом Општинског суда у Пожаревцу П.бр. 50/09-43 од 20.11.2009. године утврђује се да је тужена Република Србија дужна да тужиоцу АА, за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, накнади неимовинску штету чији ће износ бити накнадно утврђен. Истом међупресудом одлучено је да ће одлуку о трошковима суд донети по коначном окончању спора.

Против ове међупресуде благовремено је изјавила жалбу тужена, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану међупресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је нашао да је жалба тужене основана.

Побијана међупресуда захваћена је битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју се у жалби посебно указује, јер у међупресуди није наведено довољно разлога о битним чињеницама, а они разлози који су наведени, су нејасни и противречни. Такође, доношењем побијане међупресуде првостепени суд је учинио и битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 335. Закона о парничном поступку, на коју се у жалби такође посебно указује, јер првостепени суд није правилно применио одредбу члана 335. истог Закона, а то је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, у конкретном случају нису били испуњени законски услови за доношење међупресуде, јер није било целисходно да суд прво одлучи само о основу тужбеног захтева.

У овој правној ствари, Окружни суд у Пожаревцу је својим решењем Гж. 1134/2007 од 25.12.2008. године укинуо пресуду Општинског суда у Пожаревцу П.бр. 1065/03 од 27.03.2007. године и у том решењу навео примедбе по којима првостепени суд, доносећи побијану међупресуду, није у свему поступио, а нашта се указује основано у изјављеној жалби. Због тога је учињена и битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 384. став 2. Закона о парничном поступку.

Првостепени суд закључује да тужиоцу припада накнада нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишавања слобода и повреде права личности, а до чега је дошло због незаконитог и неправилног рада инспектора и полицајаца у СУП __. Такође, првостепени суд сматра да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране психијатра како би суд могао да утврди и одмери висину правичне накнаде нематеријалне штете која тужиоцу припада. Овакво налажење првостепеног суда се не може прихватити.

Апелациони суд прихвата закључак првостепеног суда да у поступању инспектора и полицајаца СУП __, приликом привођења тужиоца дана 27.05.2000. године, а нарочито 01.09.2000. године постоји незаконит и неправилан рад, те да је тужена Република Србија одговорна за штету коју је тужилац претрпео. Међутим, првостепени суд није оценио да ли је тужилац трпео душевне болове таквог трајања и интензитета који оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете, а на шта је указано и у решењу Окружног суда у Пожаревцу Гж. бр.1134/2007 од 25.12.2008. године. Интензитет и трајање душевних болова због повреде части, угледа, слободе и права личности спада у основ тужбеног захтева, поред утврђења неправилног и незаконитог рада органа Републике Србије. У побијаној међупресуди, првостепени суд се није бавио оценом ове околности, од чега, поред незаконитог и неправилног рада државног органа, зависи основаност тужбеног захтева, а због погрешног става да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране вештака психијатра.

Када се, у смислу члана 200. став 1. Закона о облигационим односима, утврди повреда угледа, части, слободе или права личности, потребно је утврдити да ли постоји штета, па тек потом одмерити новчану накнаду. Услов за накнаду је несумњиво и узрочна веза између штетне радње и последице. Повредом угледа, части, слободе или права личности повређена су људска права, извршена је штетна радња. Међутим, да би држава била грађанско-правно одговорна за насталу штету, потребно је да је код оштећеног лица настала штета-душевни бол, јер члан 155. Закона о облигационим односима дефинише нематеријалну штету као наношење другоме физичког или психичког бола или страха. Према томе, за накнаду није довољна сама повреда слободе, части и угледа, или права личности, већ штета настаје када дође до поремећаја емоционалне и душевне равнотеже оштећеног, која даље проузрокује душевни бол. Осим тога, да би постојала одговорност за правичну новчану накнаду нематеријалне штете, није довољно да је дошло само до повреде права личности, већ је нужно да се душевни болови јаве у таквом интензитету или трајању, који с обзиром на све околности случаја из члана 200. Закона о облигационим односима, оправдавају досуђивање новчане накнаде.

Душевни бол, као поремећај психичке равнотеже треба да буде стваран и трајан, јер Закон о облигационим односима у наведеној законској одредби, накнаду условљава јачином болова и њиховим трајањем. Душевни бол је индивидуални субјективни феномен и зависи од структуралних и психичких особина личности. Међутим, иако се ради о индивидуалном феномену, суд применом правног стандарда анализира све околности случаја, па зато не мора за чињеничну подлогу своје одлуке увек узети субјективну процену оштећеног, већ ће уз помоћ логике, психологије и животног искуства, ценећи објективне и субјективне моменте, створити уверење о трајању и интензитету душевног бола. При томе, психијатријско вештачење није нужно. Психичка осећања у себи носи и доживљава их сваки човек, па имајући у виду да се накнада одмерава по слободној оцени, у смислу члана 224. Закона о парничном поступку, при чему се закључак о интензитету и трајању извлачи, не само из субјективног приказа бола оштећеног, него првенствено и из других околности случаја, психијатријско вештачење треба изводити само изузетно. Суд не треба да ово вештачење одређује по службеној дужности, већ по предлогу странака, када се претходно пруже докази да је због саме структуре личности повреда угледа, части, слободе или права личности, осим душевног бола, проузроковала и неко друго психичко обољење (најчешће депресију или меланхолично стање). Поред објективних критеријума значајних за одмеравање накнаде, суд треба да има у виду и субјективне критеријуме од којих би најзначајнији били породично стање оштећеног, његово занимање, друштвена активност, ранији непорочни живот, смањени изгледи за напредовање у служби, ограничење у обављању политичких и друштвених функција, омаловажавање и неприхватање у месту пребивалишта и радној средини, али увек приликом одмеравања висине новчане накнаде нематеријалне штете треба имати у виду да суд, у сваком конкретном случају оцењује све околности, а нарочито дужину трајања и интензитет душевних болова, од чега зависи постојање основа за досуђивање накнаде.

Пошто првостепени суд није приликом доношења побијане међупресуде оценио и да ли су душевни болови које је тужилац претрпео довели до поремећаја психичке равнотеже, те да ли је тај поремећај у тој мери интензиван и значајан да је пореметио мир или спокојство тужиоца и изазвао психичке патње и болове у тој мери да је нужно да се ублаже кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом, а што улази у оцену основа тужбеног захтева, жалба тужене је морала бити усвојена, а побијана међупресуда укинута.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и донети пресуду којом ће одлучити и о основу и о висини тужбеног захтева.

Приликом доношења овог решења, Апелациони суд је имао у виду да је у овој правној ствари првостепена пресуда П.бр. 1065/03 од 27.03.2007. године већ једном била укинута по одредбама Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр. 125/2004). Међутим, нису се стекли услови из члана 369. став 2. Закона о парничном поступку према коме другостепени суд заказује расправу и одлучује о жалби и захтевима странака, када је у истој парници првостепена пресуда већ једном била укинута по одредбама овог Закона, а побијана пресуда се заснива на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању или су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка. Ово зато што побијаном међупресудом није одлучено о тужбеном захтеву у целини (и о основу и о висини), па је о жалби тужене другостепени суд могао да одлучује у нејавној седници и да побијану међупресуду укине.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци решења а у смислу члана 376. став 1. Закона о парничном поступку.


Председник већа-судија
Маргита Стефановић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)