Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2010.

Гж 13270/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13270/10
Дана 25.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац са седиштем у Београду, ул. Немањина бр.22-26, ради доделе стана или исплате, вредност предмета спора 30.000 евра у динарској противвредности, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 60978/2010 од 06.05.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25.11.2010. године, донео је

П Р Е С У ДУ

  ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 60978/2010 од 06.05.2010. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 60978/2010 од 06.05.2010. године, ставом првим изреке, одбацује се тужба тужиоца АА, којим је тражио да му тужена Република Србија на име испуњења законске обавезе која произлази из доприноса за стамбену изградњу, додели на име стамбеног обезбеђења мањи једнособан стан у Београду на подесној локацији у близини Клиничког центра Србије, према постојећим расположивим становима у власништву Републике Србије. Ставом другим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да му тужена Република Србија исплати износ од 30.000 евра у динарској противвредности према најповољнијем курсу на дан исплате, као неоснован.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављена жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у наводима жалбе посебно указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је по професији професор _, а сада је пензионер. Радио је у многим основним школама, а некада и у средњим школама, широм Републике Србије, у _, _, Пироту. Пензионисао се 1995. године и сада живи као подстанар у селу удаљеном _ км од Београда. Док је био у радном односу, обраћао се школама у којима је радио за доделу стана, али због недостатка средстава и станова није добио стан, иако је 30 година издвајао од своје зараде допринос за стамбену изградњу. Сада живи сам, има пензију око 25.000,00 динара и лошег је здравственог стања. Тужилац својим тужбеним захтевом није определио тужбу у односу на стан чију доделу тражи, а није доставио ни писмене доказе о висини уплаћених доприноса, о заснивању радног односа и о томе колико је био у радном односу и када је отишао у пензију.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да је тужба у делу у коме је тужилац тражио доделу стана, неуредна, јер не садржи све елементе из члана 188. Закона о парничном поступку. Наиме, тужилац није довољно одредио стан који сматра да треба да му се додели, као индивидуално одређену ствар, па правилно првостепени суд закључује да тужбени захтев како га је тужилац одредио нема индивидуално одређену ствар као предмет тужбеног захтева, па је правилно тужбу у том делу одбацио, у смислу члана 103. Закона о парничном поступку. Такође, правилно је првостепени суд закључио да тужени није доказао одговорност тужене за исплату 30.000 евра у динарској противвредности, на име доприноса које је тужени издвајао из своје зараде за стамбену изградњу. Уплата доприноса за стамбену изградњу била је обавеза свих запослених у складу са тада важећим Законом о издвајању средстава за стамбену изградњу и Законом о финансирању стамбене изградње („Сл. гласник СРС“ бр. 4/86), ова обавеза је била предвиђена ради финансирања солидарне стамбене изградње, а било је прописано да се установама, односно радним организацијама даје искључиво овлашћење да, у складу са годишњим и вишегодишњим плановима, донесу опште акте и утврде мерила и критеријуме за издвајање средстава за задовољавање стамбених потреба, те је у том смислу одлучивање о правима радника у целости пренето на радне организације и установе. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да тужилац није могао да определи који стан треба да му се додели, јер не зна којим становима располаже тужена. Ово зато што тужбени захтев, па и изрека пресуде, мора бити разумљива и извршива, па кад је предмет тужбеног захтева индивидуално одређена ствар, иста мора бити јасно опредељена по свим својствима, и то у погледу места где се ствар налази, величине, односно димензија те ствари, те осталих карактеристика на основу којих се може закључити да је у питању баш ствар која је предмет тужбеног захтева. Пошто тужилац није определио у наведеном смислу стан који је предмет тужбеног захтева, правилно је првостепени суд тужбу одбацио као неуредну. Такође, на правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе којима се указује на чињеницу да је допринос за стамбену изградњу који је одбијан од тужиочеве зараде уплаћиван у буџет државе, јер тужилац није доказао висину износа која му је одбијена на име доприноса за стамбену изградњу, нити је доказао да постоји одговорност тужене за штету коју је тужилац претрпео због тога што није регулисао своје стамбено питање, а како је то наведено у образложењу побијане пресуде.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу члана 375. Закона о парничном поступку.


Председник већа – Судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)