Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.03.2018.

Гж 1370/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1370/18
01.03.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Весне Филиповић,  чланова већа, у парници тужиоца Удружење банкарских клијената “Ефектива”, са седиштем у Београду, ул. Поречка бр. 13, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених MasterCard Incorporated, 2000 Purchase Street, Purchase New York 10577, USA, MasterCard International Incorporated, 2000 Purchase Street, Purchase New York 10577, USA, и MasterCard Europe S.P.R.L. Chaussee D Tervuren 198A, B-1410 Waterloo, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ1, ради утврђења и накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца, изјављеним против решења Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године, и допунског решења Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 21.12.2017. године, у седници већа одржаној 01.03.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе тужиоца Удружење банкарских клијената “Ефектива” Београд, као неосноване, и ПОТВРЂУЈУ решење Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године у ставу првом изреке, као и у делу става другог изреке у ком је одбацио тужбу у погледу одлучивања о ставу шестом петитума, и допунско решење Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 21.12.2017. године.

УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године у делу става другог у ком је одбачена тужба у погледу одлучивања о ставу петом петитума.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године, ставом првим Виши суд у Београду огласио се апсолутно ненадлежним за поступање у овој правној ствари у ставу првом, другом, трећем, четвртом и седмом петитума тужбеног захтева, па је у том делу тужба тужиоца Удружење банкарских клијената “Ефектива” из Београда одбачена. Ставом другим изреке одбачена је тужба у ставу петом петитума као преурањена и у ставу шестом петитума тужбеног захтева, као неразумљива.

Против наведеног решења жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих разлога прописаних чланом 373 став 1 ЗПП.

Допунским решењем Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 21.12.2017. године, ставом првим одбачен је предлог за одређивање привремене мере обезбеђења неновчаног потраживања којим је тражено да се наложи туженима да без одлагања прекину и обуставе примену вишестраних међубанкарских провизија код плаћања “MasterCard” кредитним картицама и платним картицама и “MasterCard” и “Maestro” дебитним картицама у Републици Србији, осим за изричито и унапред прибављено одобрење Комисије за заштиту конкуренције Републике Србије у складу са чланом 12 Закона о заштити конкуренције (појединачно изузеће од забране).

Против наведеног допунског решења жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих разлога прописаних чланом 373 став 1 ЗПП.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијаних решења, у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11 ... 55/14), Апелaциони суд је нашао да је жалба тужиоца изјављена против решења Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године делимично основана, а жалба тужиоца изјављена против допунског решења Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 21.12.2017. године неоснована.

Према стању у списима, тужилац је 21.08.2017. године поднео тужбу Вишем суду у Београду против тужених, ради утврђења и накнаде штете. У тужби је наведено да се иста подноси због противправног понашања тужених, који су кршећи прописе о заштити конкуренције и заштити потрошача проузроковали значајне штетне последице по интересе потрошача у Републици Србији. Тужбеним захтевом је тражено: да се утврди да су тужени у периоду од 22. маја 1992. године до дана доношења пресуде спроводили противправно понашање које ограничава конкуренцију на тржишту Републике Србије, које је супротно члану 10 Закона о заштити конкуренције Републике Србије, тиме што су утврдили мимималну цену коју трговци – малопродавци у Републици Србији морају платити својим банкама – прихватиоцима ради прихватања плаћања платним картицама у њиховим малопродајним објектима путем утврђивања минималних вишестраних међубанкарских провизија код плаћања “MasterCard”, брендираним потрошачким кредитним и платним картицама и “MasterCard” и  “Maestro” дебитним картицама. Даље је петитумом тужбе тражено да се туженима наложи да без одлагања прекину понашање које представља повреду Закона о заштити конкуренције, да им се наложи да не смеју да понове понашање које представља повреду Закона о заштити конкуренције, нити да предузму било којо друго понашање које има исти или једнак циљ или ефекат, а нарочито да утврђују или дефинишу вишестране међубанкарске провизије за плаћање платним картицама, осим уз изричито унапред прибављено одобрење Комисије за заштиту конкуренције Републике Србије или Народне банке Србије. Поред тога, тужбеним захтевом је тражено да се наложи Народној банци Србије да без одлагања обавести све банке и платне установе у Србији о пресуди и налозима које садржи, те да обезбеди спровођење пресуде од стране свих банака и платних установа у Републици Србији. Даље је тужбом тражено да се обавежу тужени да као солидарни дужници плате на посебан наменски рачун тужиоца (који ће тужилац прецизирати током поступка), на име накнаде штете потрошачима у Републици Србији, износ од 6.000.000,00 динара, а у ком делу ће тужилац прецизирати тужбени захтев након спроведеног вештачења – а по основу накнаде штете коју су тужени проузроковали потрошачима у Републици Србији спровођењем незаконитог понашања које је проузроковало увећање нивоа малопродајних цена у Србији, јер су трговци – малопродавци поднели додатни трошак прекомерних трговачких накнада које плаћају банкама ради прихватања плаћања платним картицама на потрошаче кроз подизање нивоа њихових малопродајних цена, те да наложи пословној банци код које је отворен посебан наменски рачун (који ће тужилац прецизирати током поступка) да по пријему средстава из члана 5 петитума, након исплате пуномоћницима адвокатске награде и накнаде трошкова у складу са уговором закљученим са тужиоцем, у складу са заједничком инструкцијом тужиоца и министарства Републике Србије надлежно за послове финансија или заштиту потрошача у Републици Србији извршити исплату свих средстава са посебног наменског рачуна, са припадајућим каматама, свим пунолетним држављанима Републике Србије који су уписани у бирачки списак у тренутку исплате, у подједнаким износима. Такође је тражио да се обавежу тужени, као солидарни дужници, да о свом трошку објаве увод и изреку пресуде, без икаквог коментара и без одлагања у првом наредном издању листа “Политика”, по правноснажности пресуде. Тужилац је у тужби поставио и предлог за одређивање привремене мере.

Примењујући одредбе члана 16 став 2 ЗПП, 53 став 1 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, члана 46 и чланова 50-52, члана 20, 34, 38, 40, 73 став 1 Закона о заштити конкуренције, првостeпени суд је нашао да не постоји надлежност суда да у парничном поступку одлучује о делу тужбеног захтева у којем је тужилац тражио да се утврди да су тужени у периоду од 22.05.1992. године до дана пресуђења спроводили рестриктивно понашање које ограничава конкуренцију на тржишту Републике Србије, као што не постоји надлежност суда да одлучује о делу тужбеног захтева којим је тражено да се туженима наложи да прекину понашање које представља повреду Закона о заштити конкуренције, односно да не смеју да понове понашање које представља повреду Закона о заштити конкуренције. Првостeпени суд је ово образложио тиме што је одредбама Закона о заштити конкуренције прописано да је за утврђење повреде конкуренције надлежна Комисија за заштиту конкуренције, пред којом се примењује правило управног поступка, те да је саставни део решења којим је утврђена повреда конкуренције одлука о мери и заштита конкуренције, односно друга  управна мера коју одређује комисија. Истим законом је прописано и да се решење којим је учињена повреда конкуренције, као и закључак о покретању поступка по службеној дужности објављују у “Службеном гласнику РС”  и на интернет страни комисије. Стога је првостeпени суд нашао да није надлежан за одлучивање ни о делу тужбеног захтева којим је тражено да се наложи НБС да без одлагања обавести све банке и платне установе у Србији о пресуди и налозима које садржи, те да обезбеди спровођење пресуде од стране свих банака и платних установа у Републици Србији, односно да се обавежу тужени, као солидарни дужници, да о свом трошку објаве увод у изреку пресуде, без икаквог коментара и без одлагања, у првом наредном издању листа “Политика” по правноснажности пресуде. Из наведених разлога, првостeпени суд се огласио стварно ненадлежним, у смислу члана 16 став 2 ЗПП, и одбацио тужбу. У погледу тужбеног захтева да се обавежу тужени да, као солидарни дужници, на име накнаде штете потрошачима у Републици Србији плате на посебан наменски рачун износ од 6.000.000,00 динара, а по основу накнаде штете коју су тужени проузроковали потрошачима у Републици Србији спровођењем незаконитог понашања, првостeпени суд је нашао да је овакав захтев преурањен, с обзиром на то да се тражи накнада штете по основу аката и радњи за које претходно није решењем Комисије за заштиту конкуренције утврђено да представљају повреду конкуренције, па је сходно наведеном тужбени захтев у том делу одбачен, применом одредбе члана 101 став 5 у вези члана 293 ЗПП. У погледу тужбеног захтева да суд наложи пословној банци код које је отворен посебан наменски рачун, који ће тужилац прецизирати током поступка, да по пријему средстава из става 5 петитума, након исплате пуномоћницима адвокатске награде и накнаде трошкова у складу са уговором закљученим са тужиоцем, у складу са заједничком инструкцијом тужиоца и министарства Републике Србије надлежног за послове финансија или заштиту потрошача у Републици Србији, изврши исплату свих средстава са посебног наменског рачуна, са припадајућим каматама, свим пунолетним држављанима Републике Србији који су уписани у бирачки списак у тренутку исплате, у подједнаким износима, првостeпени суд је нашао да је исти неразумљив, па је у овом делу тужбени захтев одбацио, применом одредбе члана 101 став 5 у вези са чланом 293 ЗПП.

Оваква одлука суда се само делимично може прихватити као правилна.

Допунским решењем Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 21.12.2017. године одбачен је предлог за одређивање привремене мере обезбеђења неновчаног потраживања којим је тражено да се наложи туженима да без одлагања прекину и обуставе примену вишестраних међубанкарских провизија код плаћања “MasterCard”, кредитним и платним картицама и “MasterCard” и  “Maestro” дебитним картицама у Републици Србији, осим уз изричито и унапред прибављено одобрење Комисије за заштиту конкуренције Републике Србије у складу са чланом 12 Закона о заштити конкуренције (појединачно изузеће од забране). Првостeпени суд је побијано допунско решење о одбацивању предлога за доношење привремене мере донео применом члана 356 у вези са чланом 366 ЗПП, а имајући у виду да се предлог за одређивање привремене мере односи на обезбеђење неновчаног потраживања о којем суд није надлежан да одлучује у парничном поступку, већ орган управе по правилима управног поступка, из ког разлога се овај суд већ огласио ненадлежним и одбацио тужбу, те у том смислу суд није надлежан ни за доношење одлуке о предложеној привременој мери, па је одлучио као у изреци побијаног решења.

Оваква одлука првостепеног суда је правилна, а суд прихвата и разлоге које је првостепени суд дао.

Наиме, правилно је првостeпени суд закључио да је апсолутно ненадлежан за одлучивање о захтевима постављеним у ставовима првом, другом, трећем, четвртом и седмом петитума тужбе. Утврђење чињенице да су одређени привредни субјекти спроводили противправно рестриктивно понашање које ограничава конкуренцију на тржишту Републике Србије, супротно одредбама Закона о заштити конкуренције Републике Србије, налагање лицима која нарушавају конкуренцију да без одлагања прекину понашање које представља повреду Закона о заштити конкуренције, налагање забране понављања понашања које представља повреду Закона о заштити конкуренције или предузимања било ког другог понашања које има исти или једнак циљ или ефекат, налагање Народној банци да без одлагања обавести све банке и платне установе у Србији о одлуци и налозима које садржи у погледу повреде права конкуренције, те да обезбеди спровођење одлуке која за предмет има утврђење повреде права конкуренције од стране свих банака и платних установа у Србији, одлучивање о обавези објављивања одлуке којом се утврђује повреда права конкуренције у јавном гласилу, представља искључиву надлежност Комисије за заштиту конкуренције чији су положаји и надлежност уређени члановима 20 и 21 Закона о заштити конкуренције (“Службени гласник РС” бр. 51/2009 и 95/2013).

У смислу члана 20 Закона о заштити конкуренције комисија је самостална и независна организација која врши јавна овлашћења у складу са овим законом. Комисија има статус правног лица и одговара за свој рад Народној скупштини.

У смислу члана 21 Закона о заштити конкуренције комисија је надлежна да, између осталог, решава о правима и обавезама учесника на тржишту у складу са законом и одређује управне мере у складу са овим законом.

Чланом 38 Закона о заштити конкуренције ставом првим прописано је да о повреди конкуренције комисија доноси решење, а ставом трећим наведеног члана предвиђено је да је саставни део решења којим је утврђена повреда конкуренције – одлука о мери заштите конкуренције, односно друга управна мера коју одређује комисија у складу са овим законом. Ставом четвртим истог члана Закона о заштити конкуренције прописано је да је решење комисије коначно, а против њега се може покренути управни спор. Ставом петим наведеног члана предвиђено је да о питањима у вези са привременим мерама комисија доноси закључак.

Чланом 56 Закона о заштити конкуренције који носи наслов “Привремене мере” предвиђено је да комисија може закључком да наложи престанак вршења одређених радњи или примене акта, односно обавезу предузимања радњи којима се спречавају или отклањају њихове штетне последице. Закључак, против кога је допуштена посебна жалба, доноси председник комисије, а по жалби против закључка одлучује Савет. Привремене мере могу трајати до доношења решења у том поступку.

Чланом 40 наведеног закона предвиђен је начин објављивања решења којим је утврђена повреда конкуренције.

Чланом 29 Закона о уређењу судова (“Службени гласник РС” бр. 116/2008 ... 113/2017) прописано је да Управни суд суди у управним споровима.

Дакле, из  наведених одредаба Закона о заштити конкуренције произлази да је Комисија за заштиту конкуренције, као самостална и независна организација која има статус правног лица и који одговара за рад Народној скупштини, искључиво надлежна да доноси одлуке о повреди конкуренције, у смислу члана 38 у вези са чланом 21 Закона о заштити конкуренције, а повредом права конкуренције, у смислу овог закона, сматра се акт или радња учесника на тржишту које за циљ или последицу имају или могу да имају значајно ограничавање, нарушавање или спречавање конкуренције. О правилности и законитости решења којим је утврђена повреда конкуренције и за чије је доношење искључиво надлежна Комисија за заштиту конкуренције, може одлучивати Управни суд, уколико од стране овлашћеног лица буде поднета тужба у управном спору. Дакле, судска надлежност, и то Управног суда, може постојати тек уколико постоји решење комисије којим је утврђена повреда конкуренције.

У конкретном случају, тужилац је тражио тужбом да парнични суд утврди постојање повреде конкуренције на тржишту Републике Србије и да на основу утврђења такве повреде наложи туженима прекид понашања за које сматрају да представља повреду конкуренције, односно забрану понављања истог понашања, да на основу повреде наложи Народној банци предузимање мера ради спречавања наводне повреде конкуренције, затим, објављивање пресуде којом се утврђује повреда конкуренције, као и да донесе привремену меру којом би спречио наступање ненадокнадиве штете услед предузимања аката повреде конкуренције, за шта је све искључиво надлежна Комисија за заштиту конкуренције, у смислу одредаба Закона о заштити конкуренције. Стога је правилно првостeпени суд поступио када се, у смислу одредбе члана 16 став 2 ЗПП, огласио апсолутно ненадлежним за поступање по наведеним захтевима и одбацио тужбу у наведеном делу, односно предлог за одређивање привремене мере.

Из наведених разлога, неосновани су наводи жалбе у погледу постојања апсолутне надлежности парничног суда за утврђење повреде права конкуренције и одређивање привремених мера ради спречавања штете због аката повреде конкуренције, у смислу Закона о заштити конкуренције.

Такође, правилно је првостeпени суд одбацио тужбу у погледу захтева из става шестог петитума тужбе, којим је тужилац тражио да се наложи пословној банци код које је отворен посебан наменски рачун из става пет диспозитива ове пресуде да по пријему средстава из става пет диспозитива након исплате пуномоћницима тужиоца адвокатске награде и трошкова у складу са уговором који имају закључен са тужиоцем, у складу са заједничком инструкцијом тужиоца и министарства Републике Србије надлежног за послове финансија или заштиту потрошача у Републици Србији, изврши исплату свих средстава са посебног наменског рачуна, са припадајућим каматама, свим пунолетним држављанима Републике Србије који су уписани у бирачки списак у тренутку исплате, у подједнаким износима, као неразумљив. Наиме, тужба тужиоца у погледу наведеног захтева не садржи број рачуна са кога треба да се врши исплата, број рачуна на који треба да се врши исплата, не садржи одређене, односно одредиве износе које тужилац потражује, те је у том смислу тужба у погледу овог захтева  - неразумљива, како то правилно закључује првостепени суд. Шта више, тужилац није навео ни назив банке којој према захтеву тужиоца треба дати налог за пренос средстава.

Поред тога, тужба је у овом делу морала бити одбачена, имајући у виду и то да тужилац тражи да суд наложи лицу, које притом није одређено, да изврши престацију одређеном кругу лица, при чему ни лице коме се налаже радња, нити лица у корист којих радња треба да буде наложена, нису странке у овом парничном поступку, а тужилац, као посебан субјект права – удружење грађана, није доставио доказ да је овлашћен да поднесе тужбу у име свих лица у чију корист тражи извршење престације. Стога је у овом делу тужба морала бити одбачена и јер је иста поднета од стране неовлашћеног лица.

Из свих наведених разлога, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 401 став 1 тачка 2 ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Међутим, Апелaциони суд је укинуо решење Вишег суда у Београду П.бр. 4834/17 од 15.12.2017. године у делу става другог изреке у ком је првостeпени суд одбацио тужбу тужиоца у погледу става петог петитума, као преурањену. Наиме, тужба се начелно не може одбацити као преурањена, већ евентуална преурањеност тужбеног захтева  може водити мериторном одлучивању о истом, тј. његовом одбијању.

Апелaциони суд истиче да у смислу члана 73 Закона о заштити конкуренције, учесник на тржишту коме је проузрокована штета актима и радњама које представљају повреду конкуренције, у смислу овог закона, може свој захтев за накнаду такве штете поставити у парничном поступку пред надлежним судом. Међутим, са таквим захтевом лице које сматра да је претрпело штету актима и радњама које представљају повреду конкуренције, може успети само уколико је постојање аката и радњи које представљају повреду конкуренције, у смислу овог закона, утврђено решењем комисије. Из наведених разлога, првостeпена одлука је морала бити укинута у делу у ком је одбачена тужба у погледу захтева из става петог петитума тужбе, и у том делу је предмет враћен првостeпеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку, суд ће утврдити чињеницу да ли постоји у конкретном случају решење Комисије за заштиту конкуренције којим је утврђена повреда конкуренције, у смислу Закона о заштити конкуренције, те у зависности од одговора на наведено питање, ценити преурањеност тужбеног захтева. Поред тога, у поновном поступку првостeпени суд ће ценити и активну легитимацију тужиоца у погледу његовог захтева за накнаду штете, а имајући у виду да је одлуком Уставног суда Србије I Уз-51/2012 од 23.05.2013. године, која је објављена у “Службеном гласнику РС” бр. 74/2013, оглашена неуставном.

Имајући у виду наведено, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 401 став 1 тачка 3 ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)