Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.11.2010.

Гж 15047/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15047/10
Дана: 30.11.2010.
Б Е О Г Р А Д



Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Љиљане Јенецков, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Републике Србије, чији је законски заступник Републички јавни правобранилац, Београд, ул. Немањина бр. 22-24 и Града Београда, чији је законски заступник Градски јавни правобранилац, Београд, ул. Тиршова бр. 1, ради утврђења и чинидбе, решавајући о жалби тужилаца изјављеној на решење Вишег суда у Београду П 20046/10 од 29.09.2010., одржаној дана 30.11.2010., донео је


Р Е Ш Е Њ Е


Преиначује се решење Вишег суда у Београду П 20046/10 од 29.09.2010. тако што се на предлог тужилаца АА и АА1, из Панчева усваја предлог за одређивање привремене мере и туженима Републици Србији и Граду Београду забрањује било какво оптерећење или отуђење куће аа, који се води код Службе за катастар непокретности у Београду, до окончања правноснажном судском одлуком овог спора.


О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду П 20046/10 од 29.09.2007. је одбијен предлог тужилаца за одређивање привремене мере забраном туженима било каквог оптерећења или отуђења непокретности - куће аа, до окончања овог поступка, као неоснован.

Благовременом жалбом тужиоци су побијали ово решење из свих законских разлога.

Одговором на жалбу, тужени су предложили да се жалба одбије.

Испитујући ожалбено првостепено решење у смислу чл. 388 у вези са чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужилаца основана.

Према стању по предмету тужиоцу су тужбом од 28.01.2010. тражили да се утврди да је правноснажним решењем о рехабилитацији Рех. 143/06 од 17.06.2009. престало право својине првотужене и право коришћења друготуженог непокретности описаних у првом ставу предлога петитума пресуде те да се на основу такве пресуде као извршне исправе врши брисање права својине првотуженог и права коришћења друготуженог на описаним непокретностима и упис права својине тужилаца са по ½ делова истих. Другим ставом предлога петитума пресуде из тужбе, тужиоци су тражили да се обвежу тужени да им предају у посед описане непокретности. Захтев из првог става предлога петитума пресуде, тужиоци су засновали на правноснажном решењу о рехабилитацији Рех 143/06 од 17.06.2009. Окружног суда у Београду, којим је усвојен захтев за рехабилитацију пок. ПП, и утврђено да је ПП, рехабилитовано лице и да је био жртва прогона и насиља из идеолошко-политичких разлога, те да су пресуда Окружног суда за Град Београд К 138/47 од 28.02.1947., одлука Среског суда за VII реон Града Београда бр. I -11/46-IV од 18.03.1947., као и пресуда Среског суда за град Београд бр. 1/48 од 18.03.1947. и Записник Комисије за утврђивање ратне добити при III реону Београда од 25.02.1947. ништаве од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице. Приложили су решење О 2733/08 од 05.11.2009. Првог општинског суда у Београду на околност да су они правни следбеници пок. ПП као и Рз 1100/03 од 20.03.2003. и извод из земљишних књига за з.к.у.л. __ КО Београд _, на околност уписа у овај з.к.у.л. Истинитост и садржај ових писмена није оспорен а горе наведено указује да тужиоци тужбом тврде да је престао да постоји правни основ уписа у земљишне књиге у з.к.у.л. _ КО Београд _ извршених после уписа у власничком листу под 2 ПП решењем Дн 5398/41 од 15.08.1941. и траже брисање свих каснијих уписа и промена у овом з.к.у.л., на основу цитираног Рех решења. Ради се о тужби за утврђење да је преостао да постоји правни основ свих уписа у земљишне књиге извршених после решења Дн 5398/41 и из овог разлога брисање тих земљишно књижних уписа, те упис права својине тужилаца као правних следбеника покојног рехабилитованог лица. Овакво стање ствари, које произилази из садржине предмета указује да је првостепени суд погрешно закључио да нису испуњени услови за одређивање привремене мере забраном туженима оптерећења или располагања предметном имовином. У смислу чл. 302 став 1 ЗИП ради обезбеђења неновчаног потраживања може се одредити привремена мера, ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати. Тужиоци јесу учинили вероватним основност захтева из првог става предлога петитума усвајајуће пресуде, јер се тим ставом тражи брисање земљишно књижних уписа на основу правноснажне судске одлуке и успостављање земљишно књижног стања какво је било пре уписа за које је утврђено да не постоје од њиховог настанка, а овим ставом се не тражи повраћај одузете имовине, што је предмет другог става предлога петитума пресуде по тужби. Друго, извесно је да би остварење дела потраживања из првог става предлога петитума тужбе било осујећено или знатно отежано за случај одбијања предлога за одређивање привремене мере. Чињеница да се оба тужена у одговорима на тужбу и у одговору на жалбу, не разграничавајући при том захтеве тужилаца за утврђење и успоставу пређашњег земљишно књижног стања од захтева за чинидбу - предају предметних непокретности, позивају на чињеницу да у смислу чл. 8 Закона о рехабилитацији, није посебним законом уређено право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица, говоре да је став тужених да предметном имовином могу располагати до доношења Закона. Овакав став тужених уз чињеницу да тужени нису оспорили тврдње тужилаца да се на овој локацији изводе грађевински радови од стране трећег лица, извесног фудбалера, указују да тужиоци јесу учинили вероватним и постојање опасности да би се за случај неусвајања предлога за одређивање привремене мере, остварење њихових потраживања могло осујетити или знатно отежати.

Како првостепени суд при доношењу ожалбеног решења није имао у виду разлику захтева тужилаца из тужбе, нити остало горе наведено, посебно јасну и недвосмислену изреку правноснажног решења Рех 143/06, Апелациони суд је закључио да су били испуњени сви услови за одређивање привремене мере забраном туженима било каквог оптерећења или отуђења описаних непокретности, у смислу чл. 302 став 1 ЗИП. Како при доношењу ожалбеног решења првостепени суд није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка на које овај суд као другостепени пази по службеној дужности, него је фактички погрешном применом материјалног права, предлог тужилаца као неоснован одбио, применом чл. 387 став 1 тачка 3 ЗПП, ожалбено решење је овим решењем преиначено, тако што је предлог тужилаца као основан усвојен.

Из горњих разлога, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Љиљана Јенецков с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)