Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.03.2011.

Гж 15266/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15266/10
Дана 09.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

исељење из послове просторије


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца "АА", као правног следбеника "АА1" кога заступа АБ адвокат, против туженог Компаније "ББ", ради исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.14243/10 од 25.03.2010. године, у седници већа одржаној дана 09.03.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.14243/10 од 25.03.2010. године и ОБАВЕЗУЈЕ тужени Компанија "ББ" да се свим лицима и стварима исели из пословне просторије која носи ознаку број 4 а налази се у улици аа на првом спрату са леве стране до краја ходника, гледано од заједничког улаза у ходник, те да наведену просторију слободну од лица и ствари преда тужиоцу "АА" на слободно коришћење.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени Компанија "ББ" да тужиоцу "АА" на име трошкова парничног поступка исплати износ од 91.000,00 динара у року од 15 дана.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.14243/10 од 25.03.2010. године у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужени да се свим лицима и стварима исели из пословне просторије која носи ознаку број 4 а налази се у улици аа на првом спрату са леве стране до краја ходника гледано од заједничког улаза у ходник, те да наведену просторију слободну од лица и ствари преда тужиоцу на слободно коришћење.



Ставом другим изреке одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл.372 ЗПП-а Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужиоца указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Према разлозима побијане одлуке првостепени суд је имајући у виду да предметну пословну просторију број 4 на првом спрату у аа користи СС од 2000. године на основу усменог договора са тадашњим генералним директором туженог ПП, закључио да тужени у конкретном случају није пасивно легитимисан, да је стога захтев тужиоца неоснован, због чега је одлучио као у ставу првом изреке побијане одлуке.

Међутим, Апелациони суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца налазећи да тужени није пасивно легитимисан обзиром да је у поседу предметног локала од 2000. године треће лице.

Наиме, одредбом чл. 198 ст. 1 ЗПП-а је прописано да ако која од странака отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши. То значи, ако је ствар или право око кога је настао спорни однос у моменту постојања парнице припадала тужиоцу или туженом, отуђење ствари или права након отпочињања парнице не доводи до тога да се захтев тужиоца односно обавеза туженог преиспитује са становишта постојања стварне легитимације, а то значи да ће се парница довршити као да до отуђења није ни дошло.

У конкретном случају је из изведених доказа утврђено да је "ГГ" била носилац права коришћења спорног пословног простора у Београду у ул. аа на првом спрату све до закључења уговора о замени некретнина од 24.09.1991. године те закључења анекса уговора о замени некретнина од 01.10.1991. године, да је предузеће "ББ" био у поседу овог простора од 1991. године. Организовањем представништва "ГГ" формирано је друштвено предузеће за комерцијалне и друге услуге "ДД" са седиштем аа које је на основу одлуке збора радника ДП за финансијско комерцијалне послове “ГГ” од 30.03.1992. године припојено предузећу "АА1". Влада Републике Србије је својим решењем од 24.03.1993. године дала сагласност на поменуту одлуку о припајању. У току поступка је дошло до припајања правног субјекта "АА1" правном субјекту предузећу за спољну и унутрашњу трговину "А".

У списима овог предмета налазе се фотокопије уговора о замени некретнина од 24.09.1991. године и анекса уговора од 01.10.1991. године. Тужени у току овог поступка који иначе траје од 1994. године није доставио оригинале ових писмена. Како потписи на наведеним уговорима нису оверени од стране суда, то наведени уговори не могу производити правно дејство у смислу чл. 4 ст. 2 тада важећег Закона о промету непокретности. Обзиром на наведено, тужилац има јаче право поседа од туженог што доказује чињеница да је одлуком Владе Републике Србије њему поверена на управљање спорна имовина као лицу које је припајањем постало њен власник.

Из напред наведеног произилази да је фирма организована у друштвеној својини имала право по основу статусне промене да управља имовином припојеног предузећа организованог по Уредби Владе, па стога тужилац у смислу чл. 37 ст. 1 у вези са чл. 1 Закона о основама својинско правних односа (Службени лист СФРЈ број 6/80 и 36/90 и Службени лист СРЈ број 29/96) има право да захтева од туженог који је у време подношења тужбе 1994. године био у поседу спорног локала, а који од 2000. године користи треће лице, повраћај предметног пословног простора.

Из изложених разлога применом одредбе чл. 380 ст. 1 тачка 4 ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је на основу чл. 161 ст. 2 у вези са чл. 159 ст. 1 и чл.149 и 150 ЗПП-а. Тужиоцу припадају трошкови за састав тужбе са паушалом од стране адвоката у износу од 6.000,00 динара, за састав 5 образложених поднесака по 6.000,00 динара, за састав жалбе 12.000,00 динара, за заступање на 5 одржаних рочишта по 7.000,00 динара и 4 неодржана по 3.500,00 динара, што укупно износи 91.000,00 динара, а што је одмерено према важећој Адвокатској тарифи имајући у виду вредност предмета спора. Нису досуђени трошкови таксе на тужбу и одлуку, јер исти нису ни тражени ни плаћени. Применом чл. 387 тачка 3 ЗПП-а одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија
Весна Обрадовић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)