Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Гж 15952/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15952/10
Дана 19.01.2011.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Тодоровић, председника већа, Зоране Делибашић и Зорице Николић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији су пуномоћници АБ и АБ1, адвокати из Београда, против туженог "ББ", оснивачава и издавача листа "ББ1", чији је заступник директор ББ2 и "ББ3", народног посланика и члана Одбора за одбрану и безбедност Скупштине Србије, Београд, ул.Краља Милана бр.14, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду 2-П3.бр.292/10 од 30.11.2010.године, у седници већа одржаној дана 19.01.2011.године, донео је:


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба тужиоца АА и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду 2-П3.бр.292/10 од 30.11.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду 2-П3.бр.292/10 од 30.11.2010.године одбачена је тужба.

Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка.

Испитујући правилност побијаног решења, у смислу овлашћења из чл.372 у вези са чл.388 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је нашао:

- жалба није основана.

С обзиром на стање у списима предмета, а наиме да је тужбу у овој парници поднела адвокатска канцеларија "АБ2", да је уз тужбу приложено пуномоћје којим је тужилац АА овластио адвокате АБ3, АБ и АБ1 да га заступају у поступцима пред судовима и другим надлежним органима и предузимају све неопходне парничне радње, да је, првостепени суд сагласно овлашћењу из чл.91 ст.2 ЗПП-а дописом од 22.10.2010.г., који по својој садржини представља решење, наложио пуномоћнику тужиоца да у року од 15 дана достави оригинално оверено пуномоћје за заступање тужиоца, по којем налогу пуномоћник тужиоца није поступио, већ је доставио налаз и мишљење судског вештака ВВ, ангажованог од стране пуномоћника тужиоца, да је спорни потпис на приложеном пуномоћју, потпис АА, каква могућност одредбама ЗПП-а није прописана, правилно је првостепени суд поступио када је ожалбеним решењем тужбу одбацио, дајући за донету одлуку правилне разлоге.

Чињеница да првостепени суд пуномоћнику тужиоца није решењем наложио подношење овереног пуномоћја, како је то прописано одредбама чл.91 ст.2 ЗПП-а, против којег решења није дозвољена жалба, није од утицаја на доношење другачије одлуке, с обзиром да наведени допис суда по својој садржини представља решење, а поред тога, то није утицало на доношење законитог и правилног решења, због чега не стоји навод жалбе да је у поступку доношења ожалбеног решења учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 ЗПП-а.

Неоснован је навод жалбе да је првостепени суд погрешно применио одредбу чл.92 и 278 ЗПП-а, с обзиром да обавеза суда да позове странку да се изјасни да ли одобрава радње које је у њено име предузело лице које нема овлашћења за предузимање парничне радње, односно да поступи на начин прописан одредбом чл.278 ЗПП-а постоји само уколико се као пуномоћник странке не појављује лице које је адвокат сагласно одредби чл.103 ст.6 ЗПП-а.

Навод жалбе да је тужилац лице у бекству, што је општепозната чињеница, те да је у сукобу са професионалном етиком било која активност пуномоћника која би била усмерена на откривање места боравка тужиоца, такође није од утицаја на доношење другачије одлуке, ово посебно што се према одредби чл.100 ст.2 ЗПП-а у тужби између осталог мора означити пребивалиште или боравиште странака, а очигледно је из поднеска пуномоћника тужиоца од 18.09.2010.г., те навода у жалби, да тужилац и ако има пријављено пребивалиште на адреси означеној у тужби, да на истој не борави, а пуномоћник тужиоца који је адвокат адресу његовог боравишта, на коју му се могу уручити позиви и друга судска писмена није означио, што је такође разлог за одбацивање тужбе као неуредне, сагласно одредби чл.103 ст.6 у вези са чл.100 ст.2 и 187 ст.1 ЗПП-а.

При доношењу одлуке, другостепени суд је ценио и све остале наводе у жалби, али је нашао да нису од утицаја на доношење другачије одлуке, с обзиром да суд према одредби чл.91 ст.2 ЗПП-а није дужан да образложи разлоге због којих је посумњао у истинитост приложеног писменог пуномоћја.

Како у поступку доношења побијаног решења нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности, то је сходно овлашћењу из чл.387 тач2 ЗПП одлучено као у изреци решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Гордана Тодоровић с.р

Тачност отправка оверава:
Управитељ судских писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)