Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2011.

Гж 1847/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1847/11
Дана 06.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца "АА", кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство трговине и услуга, коју заступа Републички јавни правобранилац из Београда, улица Немањина број 26, ради накнаде штете, решавајући о жалби тужиоца, изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.бр. 20358/10 од 08.02.2011. године, у седници већа одржаној дана 06.04.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца "АА", као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду П.бр. 20358/10 од 08.02.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаним решењем Виши суд у Београду се огласио стварно ненадлежним за поступање по поднетој тужби, с тим да се након правноснажности решења списи предмета доставе Привредном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду.

Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијаног решења применом члана 372, у вези са чланом 388 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Из списа произилази да је тужилац поднео тужбу дана 30.11.2007. године, против туженог, ради накнаде штете за коју је одговорна Република Србија, због незаконитог поступања њеног органа, будући да је тржишна инспекција одредила тужиоцу меру привремене забране располагања са 368.000 килограма кристал шећера, након чега је покренула прекршајни поступак, који је правноснажно окончан решењем којим је обустављен поступак и наложено тржишној инспекцији да привремено заплењени кристал шећер врати тужиоцу, услед чега је тужилац трпео штету због немогућности располагања шећером у периоду од 12.08.2004. године до 12.05.2005. године, и то у виду измакле користи, која се основано могла очекивати по редовном току ствари.

Полазећи од садржине одредбе члана 25 Закона о уређењу судова из које произилази да када је једна странка привредни субјект, а друга друго правно лице, стварно је надлежан привредни суд уколико је спор настао у обављању делатности привредног субјекта, првостепени суд је одлучио као у изреци применом чланова 17 став 1 и 21 став 1 ЗПП.

Правилно је поступио првостепени суд када се огласио стварно ненадлежним и предмет уступио Привредном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду, у смислу чланова 17 став 1 и 21 став 1 ЗПП, у вези са чланом 25 Закона о уређењу судова, а дате разлоге прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 25 Закона о уређењу судова прописано је да Привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, па и кад је у наведеним споровима једна од странака физичко лице, ако је са странком у односу материјалног супарничарства.

Сва правна лица су овом одредбом подељена у две групе – привредне субјекте и друга – остала правна лица, с тим што је за спорове између привредних субјеката увек стварно надлежан привредни суд без обзира на предмет спора, дакле и када спор није у вези са њиховом делатношћу, а за спор између привредног субјекта с једне стране и другог правног лица с друге стране, само у случају када је реч о спору насталом у обављању делатности, а што се тумачи шире, јер је поред субјективног примењен и објективни критеријум. Стога је привредни суд стварно надлежан за суђење у спору против тужене Републике Србије, јер се тужбом тражи накнада штете у виду измакле користи због забране располагања и одузимања робе, а из разлога што је спор настао у вези са пословањем тужиоца, који обавља привредну делатност и бави се прометом робе, који је обустављен радњама туженог, што може представљати основ за накнаду евентуално настале штете.

Дакле, у конкретном случају се ради о спору између привредног субјекта-тужиоца и другог правног лица – туженог, који је настао у вези са обављањем делатности тужиоца, за који је надлежан Привредни суд у Београду применом такозваног субјективно-објективног критеријума из одредбе члана 25 став 1 тачка 1 Закона о уређењу судова.

Имајући у виду заузето правно становиште без утицаја су жалбени наводи тужиоца којима се указује да орган туженог – тржишна инспекција, као државни орган управе нема статус привредног субјекта и не послује ради остваривања добити, па их овај суд није посебно образлагао.

На основу напред наведеног применом одредбе члана 387 тачка 2 ЗПП, одлучено је као у изреци решења.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)