Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.02.2013.

Гж 1941/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1941/12
21.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиоца Град Ваљево, кога заступа Заједничко јавно правобранилаштво града Ваљева и општина Лајковац, Љиг, Мионица и Осечина, против тужене Либерално демократске странке из Ваљева, ул. Др Пантића 70, коју заступа адв. АБ, ради исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П 5412/10 од 15.04.2011. године, у седници већа одржаној 21.02.2013. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П 5412/10 од 15.04.2011. године и предмет се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени обавеже да тужиоцу преда испражњен од лица и ствари пословни простор који се налази у Ул. Пантићевој 70 у Ваљеву, на к.п. 6466 из л.н. 14758 Ко Ваљево. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади парничне трошкове у износу од 20.450,00 динара.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и усвоји тужбени захтев, или да пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који у овој парници примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 72/11) и нашао да је жалба основана.

Према стању у списима, тужилац је у л.н. 14758 КО Ваљево уписан као корисник к.п. 6466, као и објеката који се налазе на парцели, између осталог и зграде бивше Дечије библиотеке у ул. Др Пантића број 70 у Ваљеву. Решењем тужиоца бр. 361-461/92-08 од 09.10.1992. године пословни простор у овој згради је дат на употребу политичким организацијама, између осталог и туженом, који је простор користио без закљученог уговора о закупу и без плаћања закупнине. Тужилац је решењем бр. 361-74/08-08 од 08.10.2010. године ставио ван снаге решење које је било правни основ за коришћење пословног простора и овај акт је 15.10.2010. године доставио туженом, а дописом од 16.11.2010. године опоменуо је туженог да у року од седам дана простор испразни и тужиоцу врати кључеве. Тужени је 19.01.2010. године са „Равногорским покретом“ и АА основао удружење грађана „Српски монархисти“, које је уписано у Регистар удружења Агенције за привредне регистре 26.03.2010. године. Тужени тврди да је оснивањем овог удружења престао да постоји као правно лице и да је од тада удружење „Српски монархисти“ држалац спорног простора. Полазећи од овако утврђеног стања, првостепени суд је оценио да тужени није пасивно легитимисан по тужби за исељење и одлучио одбијањем тужбеног захтева.

Жалбом се основано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, обзиром да побијана пресуда не садржи јасне и довољне разлоге о битним чињеницама, а разлози који су дати су у противуречни стању у списима. Стога се правилност побијане одлуке за сада не може испитати.

Разлози у вези правног субјективитета и пасивне легитимације туженог су нејасни и у супротности са доказима у списима. По одредбама Закона о политичким странкама („Сл. Гласник РС“ број 36/09), политичка странка својство правног лица стиче уписом у Регистар политичких странака а престаје да постоји брисањем из Регистра. Правни субјективитет туженог се доказује јавном исправом - изводом из регистра политичких странака, који у овом случају није приложен. Закључак првостепеног суда о непостојању правног субјективитета туженог заснован је на исказу заступника туженог и оснивачким актима Удружења грађана „Српски монархисти“. Међутим, из приложених аката произилази да је тужени, заједно са још једним правним и једним физичким лицем, основао удружење грађана које, у смислу чл. 10 Закона о удружењима („Сл. Гласник РС“ број 51/09), мора имати најмање три оснивача. Да би тужени имао својство члана и оснивача удружења, морао је задржати свој правни субјективитет. Удруживањем у друге облике организовања политичка странка не губи својство правног лица. Нема доказа да је извршена статусна промена спајањем са другом странком или организацијом, па је суд погрешно нашао да је удружење „Српски монархисти“ правни следбеник туженог.

Погрешно је утврђење првостепеног суда да тужени као правно лице није постојао у време подношења тужбе и да је одржавањем оснивачке скупштине Удружења „Српски монархисти“ изгубио правни субјективитет. Суд је изгубио из вида да се поступак не може водити према лицу које не може да буде странка у поступку и да се по чл. 77 став 1 ЗПП-а у току целог поступка по службеној дужности пази да ли лице које се појављује као странка може бити странка у поступку. Неизвесност у погледу страначке способности захтева поступање по чл. 77 и 78 ЗПП-а, које је у конкретном случају изостало. Процесне радње које је предузео тужени, као што су подношење одговора на тужбу и издавање пуномоћја које је оверено печатом туженика и потписом лица које је саслушано у својству законског заступника туженог обеснажују тврдњу да тужени не постоји као правно лице.

Због недовољних разлога, остаје спорно на основу чега је првостепени суд закључио да је тужени могао да располаже простором у згради бивше Дечије библиотеке и да било које право на истом простору пренесе на друго лице. Суд је пропустио да оцени правну природу акта од 09.10.1992. године којим је спорна просторија предата на употребу туженом и правну природу акта од 08.10.2010. године, којим се ранија одлука ставља ван снаге. Ако је решењем од 09.10.1992. године тужени добио на коришћење спорни простор, и ако је доношењем новог решења 08.10.2010. године основ коришћења отпао, он би имао обавезу да простор врати тужиоцу, чак и ако је исти дао трећем лицу, јер се тужени самоиницијативном предајом непокретности другој организацији не ослобађа обавезе да исту врати тужиоцу.

Стога је потребно да првостепени суд у поновном поступку разјасни да ли тужени може да буде странка у поступку и да у зависности од тога одлучи о даљем току поступка, да оцени правни значај решења о додели спорног простора на употребу и акта којим је ово решење стављено ван снаге, да утврди ко држи спорни пословни простор и по ком основу и да поново оцени има ли тужени обавезу да преда спорни простор тужиоцу.

Решење о парничним трошковима је укинуто применом чл. 161 сатв 3 ЗПП-а.

Са наведених разлога, применом чл. 376 ст. 1 ЗПП-а, одлучено је као у изреци решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)