Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.07.2017.

Гж 2027/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2027/17
06.07.2017. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјина, председника већа, Зорана Хаџића и Радмиле Ђурић, чланова већа, у ванпарничном поступку предлагача АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против противника предлагача АА1, чији је пуномоћник адвокат АБ1, ради признања стране судске одлуке, решавајући о жалби предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Београду Р бр. 623/15 од 19.01.2017. године, у седници већа одржаној 06.07.2017. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба предлагача и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду Р бр. 623/15 од 19.01.2017. године.

ОДБИЈА СЕ, као неоснован захтев предлагача за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем одбијен је захтев предлагача за признање стране судске одлуке - решења Окружног суда Funfhaus из Беча, Република Аустрија, Одељење 36 ПС 34/15 Г-21 од 19.08.2015. године.

Против наведеног решења предлагач је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Испитујући правилност побијаног решења у границама законских овлашћења изчлана 386 у вези члана 402 ЗПП (“Службени гласник РС” 72/11), Апелациони суд је нашао да жалба предлагача није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане чланом 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута, нити се жалбом указује на постојање друге битне повреде што би било од утицаја на њену правилност и законитост.

Према утврђеном чињеничном стању решењем Окружног суда Funfhaus у Бечу, Република Аустрија, Одељење 36 ПС34/15 Г-21 од 19.08.2015. године, које је правноснажно и извршно дана 10.12.2015. године, родитељско право, односно старање (право и обавезе бриге и васпитавања, управљање имовином и законског заступања), над малолетним ММ, рођеном _. године, одузима се од оца детета АА1, рођеног _. године, тако да припада само мајци детета АА, рођеној _. године. По овој одлуци отац детета је сходно члану 272 став 3 Српског породичног закона обавезан да малолетно дете одмах преда мајци детета, а ово решење сходно члану 44 став 1 Закона о ванпарничном поступку има карактер привремене обавезаности и извршности, тако да постаје правно ваљано достављањем решења. Из образложења наведеног решења произлази да је мајка поднела предлоге као у изреци, да је малолетни ММ српски држављанин и да не постоји билатерални споразум. Из извода из матичне књиге рођених за Град Београд за матично подручје Савски венац под текућим бројем _ за _. годину, утврђено је да је ММ рођен _. године, у Београду, држављанин је Републике Србије, од оца АА1 - противника предлагача, држављанина Републике Србије и мајке АА-предлагача, држављанина Републике Србије, што се утврђује и из уверења о држављанству за предлагача АА и фотокопије пасоша малолетног ММ. Из уверења Министарства унутрашњих послова Републике Србије од 04.04.2016. године, утврђено је да малолетни ММ има од _. године пребивалиште у Београду, у аа, као и да АА1 има од _. године пребивалиште у аа. У поступку који се води пред Другим основним судом у Београду под пословним бројем П2 1109/15, води се парница по тужби тужиоца АА1, против тужене АА, ради поверавања детета и издржавања, а наведени парнични поступак није правноснажно окончан.

Примењујући материјално право на овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд закључио да нису испуњени законски услови за признање стране судске одлуке и то одлуке-решења Окружног суда Funfhaus из Беча, Република Аустрија, Одељење 36 ПС 34/15 Г-21 од 19.08.2015. године, чије се признање тражи захтевом у овој правној ствари, због чега је правилно побијаном одлуком одбио захтев предлагача. За своју одлуку дао је јасне и аргументоване разлоге које у свему прихвата и овај суд као другостепени.

Правилност и законитост побијане одлуке није доведена у сумњу жалбеним наводима предлагача.

Одредбом члана 66 став 1 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља прописано је да надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји у споровима о чувању, подизању и васпитавању деце која су под родитељским старањем и када тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији, ако су оба родитеља југословенски држављани. Ставом 2 истог члана, прописано је да ако су тужени и дете југословенски држављани и ако обоје имају пребивалиште у Савезној Републици Југославији надлежност суда Савезне Републике Југославије је искључива. Одредбом члана 89 став 1 овог Закона прописано је да се страна судска одлука неће признати ако у односној ствари постоји искључива надлежност суда или другог органа Савезне Републике Југославије.

Стога, како је првостепени суд правилно утврдио да су противник предлагача и малолетно дете држављани Републике Србије и да имају пребивалиште на територији Републике Србије, што је утврђено на основу уверења и извода надлежних државних органа Републике Србије, које исправе представљају јавне исправе којима се доказује истинитост онога што се у њима потврђује, то и по оцени овог суда сагласно одредби члана 89 став 1 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља нису испуњени услови за признање стране судске одлуке у конкретном случају, обзиром да постоји искључива надлежност српског суда у споровима о чувању, подизању и васпитавању деце која су под родитељским старањем, ако су тужени и дете српски држављани и ако обоје имају пребивалиште у Републици Србији.

Околности на које се указује у жалби, а то је дуже боравиште странака и малолетног Александра у Аустрији, нису од утицаја на правилност и законитост побијане одлуке, обзиром да чињеница боравка туженог и детета у страној држави не доводи до престанка искључиве надлежности српског суда у споровима о чувању, подизању и васпитавању деце која су под родитељским старањем, обзиром да је за постојање искључиве надлежности српског суда поред држављанства Републике Србије одлучујућа чињеница пребивалиште које према утврђеном чињеничном стању противник предлагача и малолетно дете имају на територији Републике Србије. Такође, опредељење странака за дуже настањивање у Аустрији не води престанку искључиве надлежности српског суда, обзиром да је пребивалиште место у коме се грађанин настањује са намером да у њему стално живи, односно место у коме се налази центар његових животних активности, професионалних, економских, социјалних и других веза, које доказују његову трајну повезаност са местом у коме се настанио, а таква намера по оцени овог суда не може бити садржана само у чињеници да је малолетно дете уписано у предшколску установу стране државе. Са друге стране, предлагач који је правно заинтересован за признање стране судске одлуке и на којем је био терет доказивања није истакао чињенице, нити је предложио доказе којима би доказао постојање трајне везе са местом у којем су странке неспорно живеле и боравиле непосредно пре престанка заједнице живота и пре доношења одлуке страног суда чије се признање тражи у овој правној ствари. Коначно, поред других чињеница које указују да је центар животних активности странака и детета под родитељским старањем у страној држави, постојање намере трајног настањивања у иностранству мора се ценити и на основу чињенице да ли су странке одјавиле пребивалиште у Републици Србији, обзиром да је сагласно одредби члана 14 Закона о пребивалишту и боравишту грађана предвиђена обавеза грађанина да објави пребивалиште ако се исељава из Републике Србије у иностранство, што према изведеним доказима странке нису учиниле.

Без утицаја на правилност и законитост побијане одлуке су наводи предлагача којима указује на другачије поступање суда у сродним правним стварима. Ово стога што се оваквим наводима указује на постојање судске одлуке у спору који се односи на развод брака, а не у спору који се односи на чување, васпитање и подизање малолетног детета под родитељским старањем за који спор су Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља предвиђена посебна правила у вези са надлежношћу.

Апелациони суд је имао у виду и остале жалбене наводе предлагача, међутим, њима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане одлуке, обзиром да исти могу бити истицани у поступку који се води пред надлежним српским судом ради вршења родитељског права, а не и од утицаја за оцену испуњености услова за признање стране судске одлуке.

Из свих наведених разлога, применом одредбе члана 401 тачке 2 ЗПП у вези члана 30 став 2 Закона о ванпарничном поступку, одлучено је као у ставу првом изреке.

Имајући у виду успех предлагача у другостепеном поступку одлучено је као у ставу другом изреке применом одредбе члана 165 ЗПП у вези члана 30 став 2 Закона о ванпарничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Добрила Страјина,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)