Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.05.2018.

Гж 3017/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3017/2018
11.05.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Светлане Беговић Пантић председника већа, Зорице Булајић и Радмиле Ђурић чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ против туженог "АА", ради утврђења недозвољености извршења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П бр. 860/17 од 04.07.2017. године, у седници већа одржаној дана 11.05.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца АА и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П бр. 860/17 од 04.07.2017. године.

ОДБИЈА СЕ, као неоснован, захтев тужиоца АА за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се утврди да тужени нема право намирења по основу заложне изјаве применом Закона о извршењу и обезбеђењу у предмету Основног суда у Ваљеву И.и.бр. 138/2016 (број спровођења извршења од стране јавног извршитеља Снежане Петровић из Ваљева И.и.бр. 62/16) и да се утврди да је описано извршење недозвољено, као неоснован. Ставом другим изреке, одбијен је предлог тужиоца за одређивање привремене мере тако да се туженом забрани отуђење и оптерећење непокретности – пословно стамбеног објекта аа, који је изграђен по основу правноснажног решења о одобрењу за градњу 351-487/95-03 од 14.02.1996. године, издатог од стране Општинске управе Ваљево, при чему к.п. аа1 одговара к.п.бр. аа, по уверењу РГЗ СКН Ваљево бр. 952-800/2016 од 15.09.2016. године, као неоснован. Ставом трећим изреке, одређено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац побијајући је из свих законских разлога. Трошкове другостепеног поступка је тражио и определио.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП, апелациони суд је оценио да је жалба тужиоца неоснована.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 - 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је решењем Основног суда у Ваљеву Дн бр. 457/2011 од 21.03.2011. године, на основу изјаве туженог као повериоца Дел бр. 01-1805/1 I-5 од 10.03.2011. године, прве опомене којом се покреће поступак вансудског намирења потраживања упућене тужиоцу Дел бр. 01-1805/11-1 од 26.11.2011. године и прве опомене којом се покреће поступак вансудског намирења потраживања упућен СЗР “АА1” бр. 01-1805/11 од 26.11.2011. године, опомене о продаји упућене тужиоцу од 03.03.2011. године и опомене о продаји упућене СЗР "АА1" од 03.03.2011. године, дозвољена у аа2 укњижба забележбе хипотекарне продаје на некретнинама у А листу тужиоца као заложног дужника, и то на аа1 са објектом у изградњи по одобрењу за грађење Општинске управе Ваљево, Одељење за управне послове бр. 351-487/95-03 од 14.02.1996. године и то пословног стамбеног објекта габарита 11,00 х 10,00 х 11,00 х 10,00 + 3,30 х 2,25 м спратности СУ + ПР + 1 С ради покретања поступка наплате од стране тужиоца као повериоца. У другом ставу изреке наведеног решења, овлашћен је тужени да када решење постане правноснажно, али не пре истека рока од 30 дана од дана издавања решења, може, као хипотекарни поверилац у своје име продати непокретност, док је ставом трећим изреке забарањена продаја хипотекарне непокретности од стране тужиоца као власника. 

Решењем Вишег суда у Ваљеву ГжИ бр. 37/17 од 11.05.2017. године потврђено je решење Основног суда у Ваљеву Ии. бр. 138/16 од 23.12.2016. године, у делу у ком је одређено извршење на основу извршне исправе – заложне изјаве Ов бр. 8640/2009 од 18.09.2009. године, на предлог туженог као извршног повериоца према тужиоцу као извршном дужнику, ради наплате новчаног потраживања туженог као извршног повериоца у износу од 216.520 CHF са каматом на овај износ по стопи од 9 % за први период у трајању од 12 месеци и камату за преостали период по каматној стопи од 12,66 % на годишњем новоу, почев од дана пуштања кредита у течај, све у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу НБС важећем на дан исплате, трошкова извршног поступка у износу од 32.500,00 динара, на име таксе и осталих трошкова спровођења извршења колико буду изнели до краја, утврђењем вредности непокретности, продајом непокретности и намирењем извршног повериоца из износа добијеног продајом следећих непокретности и то: к.п.бр. 8929/1 у површини од 0.06,40 ха и пословно стамбеног објекта габарита 11,00 х 10,00 х 11,00 х 10,00 + 3,30 х 2,25 м, спратности СУ+ПР+1 С на к.п.бр. 8929/1, која се гради по основу правноснажног решења о одобрењу за градњу 351-487/95-03 од 14.12.1996. године издатог од стране Општинске управе Ваљево, при чему аа2, одговара аа, по уверењу РГЗ СКН Ваљево бр. 952-800/2016 од 15.09.2016. године.

Закључком о продаји непокретности јавног извршитеља Снежане Петровић И.И. бр. 62/2016 од 08.06.2017. године, а на основу решења о извршењу Основног суда у Ваљеву И.и.бр. 138/2016 од 23.12.2016. године и решења Вишег суда у Ваљеву ГжИ бр. 37/17 од 11.05.2017. године, одређена је прва јавна продаја непокретности за дан 26.06.2017. године и то аа1 и пословно стамбеног објекта габарита 11,00 х 10,00 х 11,00 х 10,00 + 3,30 х 2,25 м спратности СУ+ПР+1 С постојећих на к.п. аа1, који се гради на основу правноснажног решења о одобрењу за градњу 351-487/95-03 од 14.02.1996. године, издатог од стране Општинске управе Ваљево, при чему је утврђено да к.п.бр. аа2 одговара аа, по уверењу РГЗ СКН Ваљево бр. 952-800/2016 од 15.09.2016. године. У ставу другом изреке наведеног решења констатовано је да укупно процењена вредност непокретности извршног дужника, овде тужиоца износи 16.240.038,00 динара.

Тужени је као хипотекарни поверилац дана 23.06.2017. године донео одлуку о обустави вансудског поступка намирења потраживања, повукао захтев за упис забележбе хипотекарне продаје и упутио РГЗ СКН Ваљево захтев за брисање забележбе хипотекарне продаје уписане по основу решења Дн бр. 457/11 од 21.03.2011. године.

Полазећи од овако правилно утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд, применом члана 20 и члана 111 ЗИО, одлучио одбијањем тужбеног захтева.

Тужилац је тужбеним захтевом тражио да се утврди да је недозвољено извршење одређено судским решењем 23.12.2016. године и да тужени нема права као поверилац на намирење по основу заложене изјаве применом ЗИО. Захтев је засновао на тврдњи да је тужени покренуо извршни поступак за заштиту својих хипотекованих права пред основним судом у Ваљеву пошто се као поверилац по истом основу већ определио за остваривање својих права у поступку вансудског намирења 2011. године извршеном забалежбом решења Основног суда у Ваљеву Дн бр. 457/2011 од 21.03.2011. године којим је дозвољен упис вансудског намирења у корист туженог из хипотековане непокретности, у смислу члана 20 ЗИО, у вези члана 111 ЗИО.

Полазећи од садржине члана 20 ЗИО, правилно закључује првостепени суд је оцена испуњености услова за спровођење извршења у надлежности извршног суда сагласно члану 1 ЗИО, а не парничног суда. За разлику од оцене испуњености услова за спровођење извршења тужба за недозвољеност извршења у смислу члана 111 ЗИО претпоставља постојање права трећег лица које спречава извршење и исту подноси треће лице против повериоца и извршног дужника који оспорава право трећег лица, а о којој тужби је надлежан да одлучује парнични суд у смислу члана 1 ЗПП.

Како тужилац није треће лице, нити је у току поступка изнео чињенице да има неко право које спречава извршење то је правилно првостепени суд оценио да тужилац без правног основа тражи утврђење недопуштености извршења заложне изјаве. Наиме улога парничног суда код тужбе за утврђење недозвољености извршења није да оцени испуњености процених услова за спровођење извршења и намирење поверилаца, што су наводи тужбе, јер би на тај начин била вршена контрола рада извршног суда кроз парнични поступак, већ на оцени да ли постоји право које треће лице полаже на ствари која је предмет извршења, а које спречава такво извршење, што у конкретном није случај. Посебно што се тужбом за оцену дозвољености извршења не може се оспоравати начин на који ће намирење повериоца бити спроведено.

Пошто је тужилац тужбу засновао искључиво на чињеницама које упућују на оцену испуњености услова за примену члана 20 ЗИО за шта је надлежан извршни суд, а не ради се о тужби у смислу члана 111 ЗИО у циљу заштите права трећег лица који нје дужник, тужбени захтев је правилно одбијен као неоснован а супротни наводи жалбе неосновани.

Супротно наводима жалбе, извршни поверилац чије је потраживање обезбеђено извршном вансудском хипотеком има право да бира правни пут намирења свог потраживања, да ли ће га остварити у судском поступку (који је регулисан Законом о извршењу и обезбеђењу) или у вансудском поступку (који је регулисан Законом о хипотеци). Поред тога Законом о хипотеци ни на који начин није искључена могућност, односно право повериоца да од суда захтева да одреди и спроведе извршење на основу извршне исправе, заложне изјаве у складу са законом који уређује извршни поступак. На овакав закључак упућује и члан 41 став 1 тачка 4 ЗИО који као извршну исправу прописује и уговор о хипотеци и заложну изјаву.

Дакле, када се извршни поверилац определи за вансудски поступак намирења свог потраживања, тада се намирење спроводи по правилима прописаним члановима 29 – 38 Закона о хипотеци, али то не значи да поверилац са таквом извршном исправом, заложном изјавом нема право да се обрати суду. Стога, одређивање и спровођење извршења на основу извршне вансудске хипотеке, као извршне исправе је у надлежности извршног суда без обзира на то што је законом прописана и могућност вансудског поступка намирења.

Наводи жалбе тужиоца да је првостепени суд пропустио да расправи да ли је хипотека уопште настала јер решење о њеном упису још није правноснажно нису моглу бити предмет оцене овог суда сходно члану 372 ЗПП, јер их је тужилац први пут истакао тек у жалби.

Предлог за одређивање привремене мере правилно је одбијен применом члана 449 ЗИО. За овакву одлуку првостепени суд је навео јасне и довољне разлоге, које као правилне прихвата и овај суд као другостепени.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом члана 153 и члана 163 ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 390 ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Како је жалба тужиоца одбијена тужилац нема право на накнаду трошкова другостепеног поступка па је на основу члана 165 став 1 ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.


Председник већа – судија
Светлана Беговић Пантић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)