Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.03.2015.

Гж 3905/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3905/13
05.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца малолетног ММ, кога заступа законски заступник мајка АА и тужиље АА, које заступа адв. АБ, против тужене Општине Крупањ, коју заступа Општинско јавно правобранилаштво из Крупња, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Лозници – Судска јединице у Крупњу П.1052/12 од 26.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 05.03.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Лозници – Судска јединице у Крупњу П.1052/12 од 26.03.2013. године у делу става другог изреке и обавезује се тужена Општина Крупањ да тужиоцу, малолетном ММ на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх, поред досуђеног износа од 50.000,00 динара из става првог изреке, исплати још 50.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 26.03.2013. године, до коначне исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, док се у преосталом делу става другог изреке ОДБИЈА као неоснована жалба туженог малолетног ММ и пресуда Основног суда у Лозници – Судска јединице у Крупњу П.1052/12 од 26.03.2013. године се ПОТВРЂУЈЕ.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Основног суда у Лозници – Судске јединице у Крупњу П.бр.1052/12 од 26.03.2013. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Општина Крупањ да тужиоцу ММ на име накнаде трошкова другостепеног поступка исплати 14.380,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лозници – Судска јединица у Крупњу П.1052/12 од 26.03.2013. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена Општина Крупањ да тужиоцу, малолетном ММ на име накнаде нематеријалне штете проузроковане нападом чопора паса луталица у Бањевцу дана 29.03.2012. године исплати на име претрпљеног страха 50.000,00 динара и на име претрпљених физичких болова 70.000,00 динара, са законском затезном каматом на наведене износе почев од 26.03.2013. године као дана пресуђења, до коначне исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, малолетног ММ, у делу којим је тражено да се тужена обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете, поред износа досуђених ставом првим изреке, на име претрпљеног страха исплати још 150.000,00 динара и на име претрпљених физичких болова још 130.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18.08.2012. године до исплате, као и у делу којим је тражено да се на досуђени износ нематеријалне штете из става првог изреке пресуде досуди законска затезна камата за период од 18.08.2012. године до 26.03.2013. године. Ставом трећим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље АА и тужена Општина Крупањ је обавезана тужиљи на име накнаде материјалне штете проузроковане нападом чопора паса луталица у Бањевцу 29.03.2012. године на њеног сина, малолетног ММ, исплати 2.500,00 динара, са законском затезном каматом почев од 01.04.2012. године до исплате. Ставом четвртим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцима на име трошкова парничног поступка солидарно исплати 50.802,00 динара, са законском затезном каматом почев од 26.03.2013. године до исплате, док је захтев за исплату трошкова у износу од још 70.808,00 динара одбијен као неоснован.

Против наведене пресуде жалбу су због погрешне примене материјалног права благовремено изјавили тужилац, малолетни ММ, побијајући првостепену одлуку у ставу другом и четвртом изреке, док је против решења о трошковима поступка садржаног у ставу четвртом изреке жалбу изјавила тужиља АА.

Тужена Општина Крупањ је поднела одговор на жалбу.

Апелациoни суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу члана 386 и члана 402 ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13, 74/13 и 55/14) и оценио да је жалба тужиоца ММ у делу одлуке о главном захтеву делимично основана, а да жалбе изјављене против решења о трошковима поступка нису основане.

У спроведном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Правилном оценом изведених доказа у првостепеном поступку је утврђено да је тужиоца, малолетног ММ, дана 29.03.2012. године, око 18,00 часова после подне напао чопор паса, а један од паса из чопора га је угризао за трећи прст десне руке и надколеницу леве ноге. Непосредно пре овог догађаја мал. ММ се са групом вршњака играо у напуштеном, делимично ограђеном дворишту, које се налази у близини његове куће. Напад се догодио на улици, када мал. ММ је у пратњи још једне девојчице кренуо ка кући. Према опису малолетног ММ, пас који га је ујео је био црн, није имао ланац или огрлицу, нити је малолетног ММ по изгледу подсећао на било ког пса познатог власника. Када је дошао кући, тужиља АА је на дечаку приметила трагове уједа на средњем прсту десне руке у виду отиска зуба и крви, као и трагове зуба у пределу натколенице леве ноге. Истог дана, тужиља је малолетног ММ одвела код лекара где му је рана превијена а догађај је пријавила и службеницима Полицијске станице у Крупњу који су о овоме сачинили записник. Сутрадан је мал. ММ прегледан и од стране специјалисте епидемиолога у Шапцу, а након тога је још три до четири пута ишао на превијање. Мал. ММ се наредних 15-так дана жалио на болове и страх, а и сада се повремено плаши паса када поред њих прође. У време штетног догађаја мал. ММ је имао 12 година.

Из налаза и мишљења вештака неуропсихијатра др ВВ утврђено је да је лекар који је мал. ММ прегледао одмах након повређивања констатовао повреде у виду трагова зуба на трећем прсту десне шаке и отиска зуба на натколеници леве ноге. Имајући у виду његов пол и године, вештак налази да је малолетни ММ трпео физички бол јаког интензитета два сата након повређивања, бол средњег интензитета два дана и бол слабог интензитета наредних пет дана. Приликом повређивања тужилац је трпео секундарни страх (страх од могућих последица или од инвалидитета) јаког интензитета током два сата, страх средњег интензитета је трпео током наредна 24 часа и страх слабог интензитета три дана. Поред акутно доживљеног страха услед повређивања, код мал. ММ постоји последица у виду продуженог страха од контакта са псима или близине паса, укључујући и кућне псе, који ће трајати током неколико година.

У току поступка тужиља АА и законски заступник тужене Општине Крупањ учинили су неспорним да висина материјалне штете коју је тужиља претрпела, уместо првобитно тражених 5.460,00 динара износи 2.500,00 динара, односно одговара цени аутобуске карте на релацији Крупањ – Шабац.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право утврђивањем пасивне легитимације тужене Општине Крупањ, која је сходно чл. 20 Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“ бр. 129/2007), чл. 46 Закона о ветеринарству (''Сл. гласник РС'', број 91/05 са изменама и допунама) и чл. 2 Закона о комуналним делатностима („Службени гласник РС“ бр. 88/11), важећим у време настанка штете, одговорна за обављање комуналне делатности хватања и збрињавања напуштених животиња у прихватилиште за животиње и обавезна да на својој територији организује зоохигијенску службу ради обављања ове делатности. Одговорност тужене произилази и из одредбе чл. 184 ЗОО, којом је прописано је да предузеће и друга правна лица која врше комуналну или другу сличну делатност од општег интереса одговарају за штету ако без оправданог разлога обуставе или нередовно врше своју услугу.

Правилном применом критеријума из чл. 200 ЗОО, првостепени суд је обавезао тужену да тужиоцу, мал. ММ, на име правичне накнаде за претрпљене физичке болове исплати износ од 70.000,00 динара, док је у преосталом делу, преко досуђеног а до траженог износа од укупно 200.000,00 динара за овај вид претрпљене нематеријалне штете тужбени захтев правилно одбијен као неоснован. Супротно наводима жалбе, Апелациони суд налази да износ од 70.000,00 динара досуђен првостепеном пресудом представља правичну новчану накнаду за претрпљене физичке болове јаког интензитета у трајању од два сата након повређивања и болове средњег интензитета два дана након повређивања, те да је наведени износ одмерен сразмерно значају повређеног добра и циљу коме служи ова накнада, истовремено водећи рачуна о томе да се досуђеном накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

Међутим, по налажењу Апелационог суда, жалбом се основано указује да је приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете због претрпљеног страха материјално право садржано у одредбама чл. 200 ЗОО погрешно примењено.


  Сходно чл. 200 ЗОО, право на новчану накнаду за претрпљене физичке болове и страх (независно од накнаде материјалне штете проистекле из истог догађаја, као и у њеном одсуству) условљено је интензитетом претрпљених болова односно страха, као и дужином њиховог трајања.  Правична новчана накнада може се досудити за страх који је био интензиван и дужег трајања, као и за интензиван страх који је, иако краткотрајан, у дужем временском периоду нарушио психичку равнотежу оштећеног. Полазећи од наведеног, те имајући у виду интензитет и трајање претрпљеног страха, године живота малолетног тужиоца у време штетног догађаја (непуних 12 година), последице које ће услед претрпљеног страха малолетни тужилац осећати у будућности, као и остале околности конкретног случаја које су од утицаја на висину накнаде, Апелациoни суд налази да тужиоцу за претрпљени страх припада правична накнада у износу од укупно 100.000,00 динара. Стога је првостепена пресуда у одбијајућем делу делимично преиначена обавезивањем тужене да, поред износа досуђеног ставом првим изреке, мал. ММ исплати још 50.000,00 динара. Висина правичне новчане накнаде одмерена је применом чл. 200 ЗОО, према мерилима и критеријумима важећим у време доношења првостепене пресуде, те водећи рачуна о циљу коме тражена накнада служи, као и о томе да се досуђеном накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Применом чл. 277 ЗОО, на досуђени износ тужиоцу је призната и законска затезна камата почев од 26.03.2013. године, као дана доношења првостепене пресуде. Преко досуђеног, а до траженог износа од 200.000,00 динара за овај вид нематеријалне штете тужбени захтев је правилно одбијен као неоснован, па је у наведеном делу првостепена одлука потврђена.

Неосновано се жалбом тужилаца оспорава одлука о трошковима поступка, указивањем да је у овој парници пуномоћник из реда адвоката заступао две странке и да му применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Сл. Гласник РС“ 121/12) по овом основу за сваку радњу коју предузима припада награда увећана за 50% због заступања тужиоца ММ и тужиље АА. Апелациoни суд налази да у конкретном случају нема места преиначењу одлуке о трошковима. Наиме, тужиоци у овој парници нису јединствени нити нужни супарничари и нису у истој мери успели у овом спору. Тужиоци су обични супарничари, који по чл. 209 ЗПП представљају самосталне странке у поступку, те радње или пропуштања једног од супарничара не користе нити штете другом супарничару. То подразумева да свако од тужилаца, који се у овој парници налазе у процесној заједници као супарничари из чл. 209 ЗПП-а, може тражити и остварити правну заштиту у посебној парници, независно од другог супарничара. Стога се и њихово право на накнаду трошкова мора ценити према критеријумима за досуђивање трошкова за сваког од тужилаца понаособ. Наиме, право на накнаду трошкова у парничном поступку припада странкама у складу са критеријумом успеха у спору (члан 153. ЗПП), кривице у проузроковању (члан 155. ЗПП) и опредељеног захтева (члан 163. ЗПП). Структура и висина трошкова зависе од тога да ли су били потребни за вођење парнице, о чему одлучује суд ценећи све околности конкретног случаја (члан 154. ЗПП). У парницама ради накнаде нематеријалне штете висина трошкова на име награде за рад адвоката и на име таксе се одмерава према досуђеном износу накнаде, с тим што, независно од висине досуђене накнаде, страна која је успела у парници за накнаду неимовинске штете има право на накнаду трошкова вештачења у пуном износу. Накнада трошкова тужиоцу ММ у првостепеном поступку по његовом захтеву за накнаду нематеријалне штете је, по оцени Апелационог суда, одмерена правилном применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе, важећим у време првостепеног пресуђења. Делимично преиначење првостепене одлуке није од утицаја на одлуку о трошковима првостепеног поступка, јер би и према висини укупно досуђене накнаде тужиоцу ММ припадала накнада трошкова за заступање од стране адвоката у истим износима који су досуђени пресудом П.1052/12 од 26.03.2013. године. Међутим, износ трошкова у поступку по захтеву тужиље АА за накнаду материјалне штете, цени се према критеријуму постигнутог успеха у спору, па у ситуацији када странка делимично успе у парници има места примени одредбе 153 став 2 ЗПП-а, којом је предвиђена могућност да свака странка сноси своје трошкове поступка. Имајући у виду висину првобитно постављеног тужбеног захтева за накнаду материјалне штете од 5.490,00 динара и висину досуђеног износа од 2.500,00 динара, успех тужилачке и тужене стране је, и по налажењу другостепеног суда, подједнак. Да је о захтеву тужиље АА за накнаду материјалне штете расправљано у посебној парници, правилна одлука о трошковима би гласила да свака странка сноси своје трошкове поступка. Код чињенице да тужиљи АА у смислу чл. 153 став 2 ЗПП трошкови не би били досуђени у посебној парници, нема места ни увећању досуђеног износа трошкова за 50% по основу заступања ове тужиље као супарничара у овом поступку. Стога је жалба у наведеном делу одбијена као неоснована и решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке првостепене пресуде је применом члана 401 став 1 тачка 2 потврђено.

Првостепени суд је на досуђени износ трошкова поступка од 50.802,00 динара правилно обрачунао и законску затезну камату почев од пресуђења 26.03.2013. године до исплате, јер се ради о новчаном потраживању које доспева даном доношења првостепене одлуке.

Имајући у виду успех странака у жалбеном поступку, те крећући се у границама постављеног захтева, Апелациони суд у Београду је тужену Општину Крупањ да тужиоцу ММ на име трошкова другостепеног поступка исплати укупно 14.380,00 динара, од тога износ од 12.000,00 динара на име трошкова састава жалбе од стране пуномоћника адвоката и износ од 2.380,00 на име таксе на жалбу, применом Тарифе накнадама и наградама за рад адвоката („Сл. Гласник РС“ 121/12) и Таксене тарифе, тарифни бр. 1 ст. 4 („Сл. Гласник РС“ 93/12), важећим у време подношења жалбе.

Са наведених разлога применом члана 390, 394 тачка 4 и 165 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)