Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.05.2011.

Гж 7190/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7190/10
Дана 23.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А


Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиља АА, и ББ, против тужене Месне заједнице Лозовик, коју заступа Јавни правобранилац општине Велика Плана, ради стицања без основа, одлучујући о жалбама тужиља изјављеним против пресуде Општинског суда у Великој Плани П.525/02 од 05.12.2008. године, у седници већа одржаној 23.06.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље АА и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Великој Плани П.525/02 од 05.12.2008. године у ставу првом и другом изреке у делу у којем је одбијен захтев тужиље АА, као и у делу става трећег изреке којим је тужиља АА обавезана на накнаду трошкова парничног поступка.

II

УКИДА се пресуда Општинског суда у Великој Плани П.525/02 од 05.12.2008. године у ставу првом и другом изреке у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиље ББ и њена ТУЖБА се ОДБАЦУЈЕ.

III

УКИДА СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке наведене пресуде у делу у којем је тужиља ББ обавезана да, солидарно са тужиљом АА накнади тужиљи трошкове поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Великој Плани П.525/02 од 05.12.2008. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиљама АА и ББ, као законским наследницима сад пок. ПП, на име обавезе обезбеђења и предаје стана по основу неоснованог обогаћења исплати износ од 15.000 еура у динарској противвредности по најповољнијем курсу на дан исплате у месту плаћања са домицилном каматом у динарској противвредности на напред означен износ, почев од 12.08.2002. године као дана подношења тужбе па до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован алтернативни тужбени захтев којим је тражено да се утврди да су тужиље АА и ББ имаоци права трајног коришћења на стану кога сада користе аа. Ставом трећим изреке, обавезане су тужене да туженој на име парничних трошкова солидарно исплате износ од 108.000,00 динар у року од 15 дана.

  Против наведене пресуде тужиље су благовремено изјавиле одвојене жалбе због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд у Београду је испитао пресуду у границама законских овлашћења из члана 372 Закона о парничном поступку (,,Сл. гласник РС“, бр. 125/2004 и 111/2009) ЗПП, и нашао да жалба тужиље АА није основана, а да је жалба тужиље ББ основана.

У односу на тужиљу АА у поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7, и 9 Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности. Није учињена ни повреда поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП на коју ова тужиља посебно указује у жалби, јер пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, а разлози о битним чињеницама су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су законске наследнице пок. ПП, који је преминуо у току вођења ове парнице. Тужиља АА је његова супруга, а ББ је његова ћерка. Покојни ПП и тужиља АА су у периоду од 19_. године до 19_. године живели у стану који је добијен на коришћење од тужене, а из ког су се по захтеву тужене иселили 19_. године јер је стан продат, а њима на коришћење додељен стан који се налази у згради аа. У стану из којег су се иселили 19_. године су, по тврдњи тужиље АА, имали значајна улагања, које је ова тужиља определила на износ од 15.000 еура.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио захтев тужиље АА, као правног следбеника првобитног тужиоца ПП, и то примарни тужбени захтев због застарелости потраживања, а евентуални тужбени захтев због недостатка пасивне легитимације.

Апелациони суд је ценио наводе тужиље АА из жалбе, али налази да се њима не доводи у сумњу правилност побијане одлуке. Примарни захтев тужиље за исплату износа од 15.000 еура је заснован на одредби члана 210 Закона о облигационим односима (стицање без основа). За потраживања по члану 210 Закона о облигационим односима важи општи рок застарелости из члана 371 ЗОО, према коме потраживања застаревају за 10. година. С обзиром да је правни претходник тужиље тужбу поднео 12.08.2002. године, а из стана у коме је, према наводима тужбе, заједно са тужиљом АА вршио одређена улагања се иселио 1969. године, истакнути приговор застарелости тужиљиног потраживања је основан.

У погледу евентуалног тужбеног захтева (погрешно од стране првостепеног суда означеног као алтертивни тужбени захтев) првостепени суд је правилно применио материјало право када је захтев тужиље АА одбио као неоснован, с обзиром да тужена Месна заједница Лозовик није пасивно легитимисана по захтеву тужиље за утврђење да име право трајног коришћења на стану који се налази у згради аа. Тужена Месна заједница Лозовик није власник, нити носилац права коришћења на том стану. Стан је власништво Репбулике Србије и на њему право коришћења има "ББ" (што је расправљено и у претодним правноснажно окончаним парницама које су вођење поводом овог стана).

Како се из наведених разлога наводима жалбе тужиље АА не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, Апелациони суд је њену жалбу одбио као неосновану и у односу на њу првостепену пресуду потврдио на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка у односу на ову тужиљу, јер је донета правилном применом одредаба чланова 149 и 150 ЗПП. Трошкови су одмерени према означеној вредности предмета спора и према адвокатској тарифи важећој на дан првостепеног пресуђења (,,Сл. гласник РС“, бр. 129 од 29.12.2007. године). Тужиља до закључења главне расправе није поднела предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка. Поред тога, према одредби члана 164 ЗПП ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата само ослобођење од плаћања такси и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа, а евентуално признато сиромашко право не ослобађа странку која је изгубила спор (у овом случају тужиљу АА) од накнаде трошкова поступка странци која је у спору успела (члан 149 став 1 у вези са чланом 169 став 2 ЗПП). О предлогу тужиље, стављеном у жалби, да се ослободи од плаћања судских такси за жалбу и одлуку другостепеног суда (евентуално и других такси) одлучиће првостепени суд, с обзиром да према одредби члана 165 став 1 ЗПП одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка увек доноси првостепени суд.

Жалба тужиље ББ је основана. Ова тужиља у поступку није учествовала нити је овластила тужиљу АА да је у поступку заступа. Првобитни тужилац у овој парници је био сада пок. ПП, који је у току парнице преминуо. Околност да су обе тужиље његове неспорне законске наследнице не значи аутоматски да су обе стекле статус тужиоца у овој парници. Тужиља ББ је у току поступка обавестила суд да нема потраживање према туженој и да у своје име према њој не истиче било какав захтев. Поднесак од 04.09.2006. године којим је постављен тужбени захтев о коме је одлучено првостепеном пресудом потписала је само тужиља АА, и за себе и за своју ћерку ББ, као што се указује у жалби тужиље ББ, а видљиво је и голим оком. Означење тужиље ББ као тужиље у овој парници последица је погрешног става тужиље АА да смрћу првобитног тужиоца ПП његове законске наследнице нужно стичу својство тужилаца у парници коју је он покренуо. Наслеђивање јесте, по својој правној природи, универзална сукцесија и наследник ступа у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Смрћу лица се отвара његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника. Ова универзална грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије у погледу преносивих права. То значи да се наследник туженог, да би парница могла да се оконча, не може противити процесној сукцесији. Међутим, када до процесне сукцесије долази на страни тужиоца, законски наследник се не може мимо своје воље присилити да преузме својство тужиоца, у случају када има других наследника који су вољни да ту улогу преузму. Дакле, у случају прекида поступка због смрти тужиоца, довољно је да неко од његових законских наследника жели да поступак настави. Нема потребе да се сви законски наследници означавају као тужиоци, па да они који нису заинтересовани за поступак потом повлаче тужбе у своје име.

Како, дакле, тужиља АА није имала потребно овлашћење за вођење парнице и у име тужиље ББ која не жели да у своје име парницу води, учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 9, због чега је Апелациони суд на основу одредбе члана 376 став 3 ЗПП првостепену пресуду укинуо у делу који се односи на тужиљу ББ и њену тужбу одбацио.

Како тужиља ББ није учествовала у овој парници то не може бити обавезана ни на накнаду трошкова парничног поступка туженој, због чега је на основу члана 388 тачка 2 ЗПП, Апелациони суд одлучио као у трећем ставу изреке ове пресуде.

Председник већа-судиja
Споменка Зарић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)