Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2011.

Гж 7394/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж. бр. 7394/10
Дана 12.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ББ1, и ББ2, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 115/08 од 25.05.2009.године, у седници већа одржаној дана 12.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

І ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 115/08 од 25.05.2009.године у делу става првог којим је одбијен тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се утврди да заоставштину сада пок. ПП чини парцела аа шума „аа1“_ класе од 97,69 ари, уписана у лист непокретности аа2 КО аа3, што су друготужени ББ1 и трећетужени ББ2 дужни да признају и дозволе укњижбу у јавним књигама без накнадне сагласности.

ІІ УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 115/08 од 25.05.2009.године у делу става првог којим је одбијен као неоснован захтев тужиоца АА којим је тражио да се утврди да заоставштину сада пок. ПП, чини парцела аа шума „аа1“ _ класе од 97,69 ари, уписана у лист непокретности аа2 КО аа3 што је првотужена ББ дужна да призна и дозволи укњижбу у јавним књигама без накнадне сагласности и у ставу другом изреке и у том делу се предмет ВРАЋА Основном суду у Смедеревској Паланци на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се утврди да заоставштину сада пок. ПП чини парцела аа шума „аа1“ _ класе од 97,69 ари, уписана у лист непокретности аа2 КО аа3, коју је стекао путем поклона који је учињен 1952. године и одржаја, што су тужени ББ, као ванкњижни власник по основу решења Општинског суда у Тополи О. бр. 4392/07 тужени ББ1 и ББ2, као једини следбеник са ББ власника парцеле аа, ВВ бившег из _ и то ББ преко супруге пок. ВВ, своје прабабе пок. ВВ1, а тужени ББ1 преко свог оца пок. ВВ2 који је ВВ био синовац и ББ2 преко своје мајке ВВ3 која је ВВ била синовица, а ББ1 и ББ2 као једини следбеници сада пок. ПП1 бившег из _, који је био синовац пок. ВВ, дужни да признају и дозволе укњижбу у јавним књигама без накнадне сагласности ( став први изреке ). Обавезан је тужилац АА да туженој ББ накнади парничне трошкове у износу од 25.500,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама ), Апелациони суд је нашао

 да је жалба тужиоца делимично основана.

Према стању списа парничне странке се споре око права својине на кат.парц. аа уписаној у лист непокретности бр. аа2 КО аа3. Тужилац тврди да је његов пок. деда ПП ванкњижни власник предметне кат.парцеле и да је то право стекао по основу уговора о поклону и одржаја. Због тога тужилац тражи да се утврди да у састав заоставштине његовог деде улази ванкњижно право својине на наведеној парцели. Овако постављен захтев признали су друготужени ББ1 и трећетужени ББ2 док је првотужена ББ оспорила захтев тужилаца. Решавајући спорни однос, првостепени суд је у доказном поступку прочитао извод из катастра за кат.парц. аа КО аа3. Према садржини поседовног листа бр. аа2 власник кат.парц. аа је првотужена ББ. Овај доказ је био довољан за извођење закључка да је првотужена ББ пасивно легитимисана да води овај спор. Својство њене пасивне легитимације почива на чињеници да је она формални тј. земљишнокњижни власник предметне парцеле. Стога је спорни однос требало решавати између тужиоца и првотужене ББ.

Уместо да на основу овог доказа одговори на питање пасивне легитимације, првостепени суд је исти превидео и значај дао ванкњижном стању насталом после смрти ВВ. У питању је некадашњи земљишно-књижни власник кат. Парц. аа, који је умро __. године и кога су наследили његова супруга и побочни рођаци у другом наследном реду. По схватању првостепеног суда тужбом су морали бити обухваћена сва лица која су наследила ВВ односно њихови наследници. Спроводећи овај став првостепени суд је извео доказе и утврдио ко су правни следбеници законских наследника ВВ. За та лица првостепени суд је нашао да између њих постоји правна заједница и да су они морали бити тужени како би се расправио својински однос на предметној парцели. Пошто нису тужени сви правни следбеници наследника ВВ, првостепени суд је нашао да се ради о материјалноправном пропусту тужиоца (одн. његовог професионалног пуномоћника), због чега је захтев тужиоца одбијен као неоснован. Услед оваквог схватања првостепеног суда остала су неразјашњена чињенична питања на којима је тужилац засновао свој захтев. Наиме, првостепени суд није хтео да расправља по ком основу и на који начин је деда тужиоца постао власник спорне парцеле, јер су му те тврдње биле ирелевантне код заузетог става да тужбом нису били обухваћена сва лица тј. сви чланови правне заједнице која за објекат има предметну парцелу.

Наведено схватање првостепеног суда важило би да је првотужена ББ један од више ванкњижних власника предметне парцеле. Када се пред судом утврђује својинско право на непокретностима евидентираним у катастру или у земљишним књигама у тим споровима тужба се подноси против лица уписаних у наведене евиденције. Ако та лица нису жива и ако се њихови наследници нису уписали у земљишне књиге као нови власници, само у том случају тужба се подноси против свих ванкњижних власника тј. наследника. Уколико се деси да неки од наследника упише своје право, а неки то не учине, тужба за утврђење права својине се мора поднети против земљишнокњижних власника уколико тужилац претендује да упише стечено право у земљишне књиге. Тужбом могу бити обухваћени и наводни ванкњижни власници, али ће захтев у односу на њих бити неоснован због претпоставке тачности земљишнокњижне евиденције. Уосталом, због јавног карактера евиденција о непокретностима ( и стварних права на њима ), претпоставља се да фактичко стање одговара формалном стању и не тражи се од тужиоца да испитује евентуалне разлике. Дакле, овом тужбом тужилац је тражио да суд у односу на земљишнокњижног власника тј. првотужену ББ декларише постојање права својине тужиоца на непокретности како би таква одлука суда била основ за упис права тужиоца у земљишне књиге; услед чега је тужба поднета у складу са стањем у земљишним и другим јавним књигама. Стога је првотужена пасивно легитимисана да се против ње води овај спор док то својство немају друготужени ББ1 и трећетужени ББ2 ( јер нису формални власници предметне кат.парцеле ).

Имајући у виду наведено, Апелациони суд налази да је због погрешне примене материјалног права првостепени суд пропустио да правилно и потпуно утврди чињенично стање. Међутим, овај пропуст првостепеног суда одразио се на правилност и законитост оног дела првостепене пресуде који се тиче првотужене ББ. Што се тиче осталих тужених, у односу на њих је правилно првостепени суд закључио да је захтев тужиоца неоснован, али из разлога које је дао овај суд. Стога је Апелациони суд одлуку као у ставу І изреке донео у складу са одредбом члана 375 ЗПП. Када је у питању првотужена ББ она је пасивно легитимисана да се против ње води ова парница и у односу на њу првостепена пресуда је неправилна и незаконита, због чега је овај суд у складу са одредбом члана 377 ЗПП одлучио као у ставу ІІ изреке; а укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер иста зависи од коначног решења ове правне ствари.

Најзад, овај суд налази да је првостепени суд погрешно сматрао да је тужбени предлог обавезни елемент тужбе. Наиме, упркос томе што готово у свим случајевима тужилац предлаже како треба да гласи одлука суда о његовом захтеву ( а тај елемент тужбе се и у теорији и у пракси назива тужбеним предлогом ), према одредбама члана 100 и члана 187 ЗПП тужбени предлог није обавезни елемент тужбе. Штавише законодавац и не спомиње тужбени предлог када прописује обавезне и факултативне елементе тужбе. И поред тога тужилац има право да предочи супротној страни и суду своје мишљење о томе како треба да гласи изрека пресуде тј. одлука суда о његовом захтеву. Али суд нема обавезу да се по сваку цену држи тужбеног предлога. Ово се посебно односи на форму тужбеног предлога коју често чине сувишне и непотребне чињеничне констатације иако се правна заштита односи на субјективно право тужиоца. С друге стране, садржина тужбеног предлога може да користи суду да на основу ње сазна шта је захтев тужиоца. Ово нарочито у ситуацији када у реферату тужбе није наведен захтев тужиоца. Читањем тужбеног предлога суд долази до сазнања о предмету одлучивања и изреком пресуде одлучује о суштинском захтеву тужиоца, а не о његовом формалном предлогу. Стога овај суд скреће пажњу првостепеном суду да је у конкретном случају захтев тужиоца садржан у тужбеном предлогу, али да форма тог предлога није обавезујућа и да се ње суд неће строго држати када буде одлучивао о захтеву тужиоца. Дакле, када поново буде одлучивао о захтеву тужиоца, првостепени суд се неће дословце држати тужбеног предлога ( тј. предложеног петитума пресуде ); у супротном изрека пресуде би била оптерећена непотребним формализмом, који би је чинио нејасном и неразумљивом.

У поновном поступку првостепени суд ће позвати тужиоца да се изјасни по ком основу тражи утврђење права својине на предметној парцели. То практично подразумева да тужилац мора да објасни да ли је његов правни претходник постао власник по основу правног посла или по основу одржаја. Уколико тужилац тврди да је његов правни претходник по основу уговора о поклону постао власник спорне парцеле, у том случају је потребно да тужилац докаже постојање тог правног посла и да објасни због чега је његовом деди учињен поклон ( animus donandi ). Ако се тужилац позове на одржај, у том случају потребно је да се изјасни да ли се ради о редовном или ванредном одржају и да у зависности од врсте одржаја докаже да је његов правни претходник имао закониту и савесну државину како би успео са захтевом за утврђење права својине.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)