Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.02.2013.

Гж 8711/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8711/12
Дана 20.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, коју заступа пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 16628/11 од 09.07.2012. године, у седници одржаној 20.02.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 16628/11 од 09.07.2012. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 16628/11 од 09.07.2012. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и утврђено да је тужилац АА власник са уделом од ¼ идеалног дела непокретности- троипособног стана аа, што је тужена ББ, дужна да призна и трпи, као и да пресуда има служити као основ уписа права сусвојине тужиоца у регистар непокретности. Ставом другим изреке наведене пресуде, тужена ББ обавезана је да тужиоцу АА надокнади трошкове парничног поступка у износу од 193.600,00 динара, са законском затезном каматом почев од 09.07.2012. године па до исплате.

Против наведене пресуде у целини, тужена је благовремено изјавила жалбу из свих законских разлога.

Тужилац је у одговору на жалбу предложио да се жалба тужене одбије као неоснована.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11) и нашао да је жалба тужене основана.

У поступку пред првостeпеним судом, утврђено је да је правоснажним решењем Другог општинског суда у Београду О. број 628/05 од 02.03.2005. године, на целокупној заоставштини иза покојног ПП, бившег са Новог Београда, који је преминуо _.20_. године, без тестамента, а која се састоји од ванкњижног права власништва са уделом од ½ идеалног дела на троипособном стану аа, оглашена за наследника по закону супруга оставиоца ББ. Утврђено је да је _. године у _ рођен АА од оца ПП и мајке ВВ, а на основу извода из матичне књиге рођених број _, издатог на основу примене Конвенције потписане у Бечу 08.09.1978. године, од стране матичне службе у _. Из власничког листа станова и пословног простора као посебних делова стамбене зграде у _, подигнуте на катастарској парцели број _, која је уписана у лист непокретности _ КО _ 1, првостепени суд је утврдио да је ББ власник троипособног стана аа стамбене зграде са уделом од 1/1.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је усвојио тужбени захтев, закључујући при том да је тужилац током поступка доказао да је син покојног ПП, који је преминуо _.20_. године, без тестамента, да је на основу правоснажног решења Другог општинског суда у Београду од 02.03.2005. године тужена оглашена за јединог законског наследника на имовини оставиоца ПП, те да тужиоцу припада наследни удео од ¼ идеалног дела предметне непокретности, у смислу одредби члана 9. Закона о наслеђивању и члана 20. став 1. Закона о основама својинскоправних односа.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациoни суд налази да се њима основано указује да је побијана пресуда донета уз битну повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, јер су наведени разлози о битним чињеницама у одлуци нејасни и противречни.

Супротно становишту првостeпеног суда, овај суд налази да се из претходно изведених доказа, не може са апсолутном сигурношћу извести закључак, да је тужилац АА, син оставиоца, покојног ПП. Наиме, не може се прихватити веродостојност јавне исправе, извода из матичне књиге рођених, коју је тужилац приложио као доказ да је син оставиоца. Тужилац је приложио фотокопију извода из матичне књиге рођених на обрасцу предвиђеног Конвенцијом о издавању извода из матичних књига на више језика, потписаном у Бечу 08. септембра 1976. године, коју је Република Србија ратификовала Уредбом „Службени лист СФРЈ-Међународни уговори“ број 8/91 од 26.07.1991. године. Чланом 8. став 1. наведене Конвенције, прописано је да изводи носе датум свог издавања на којима се налази потпис и печат органа који их је издао. Имајући у виду да фотокопирани примерак извода који је тужилац приложио, није снабдевен печатом органа који је извод и издао, те с обзиром да се ради о фотокопији исправе, која није оверена од стране надлежног органа, потврђујући на тај начин да је истоветна оригиналу, Апелациoни суд налази да првостепени суд, приликом утврђивања чињеничног стања није правилно применио одредбу члана 8. Закона о парничном поступку, која налаже савесну и брижљиву оцену свих изведених доказа, како сваког доказа засебно, тако и свих доказа заједно. Чињеница је да је између Републике Србије и Републике _ закључен билатерални споразум у погледу ослобођења јавних исправа о личном стању држављана држава потписница од легализације, те да су обе државе потписнице Бечке конвенције о издавању извода из матичних књига на више језика од 08. септембра 1976. године, као и Хашке конвенције о укидању потребе легализације страних јавних исправа из Хага, од 05. октобра 1961. године. Такође, Упутством о начину спровођења измене садржаја образаца, објављеним у „Службеном гласнику РС“ бр. 79/2006 од 22.09.2006. године, спроведена је измена назива држава у обрасцима извода из матичних књига прописаним Упутством о вођењу матичних књига и обрасцима матичних књига, тако да у рубрици „држава“, уместо назива „Србија и Црна Гора“, стоји назив државе „Република Србија“. Како би наведена чињеница била од значаја за одлучивање у конкретној правној ствари, потребно је да се испуне формални услови у погледу аутентичности предметне јавне исправе, посебно имајући у виду да је представљала основу приликом доношења првостепене одлуке, као и да, између осталог и од веродостојности наведене јавне исправе, у смислу одредби члана 230. ЗПП-а, зависи одлука о основаности тужбеног захтева.

Из наведених разлога, првостепени суд ће у поновном поступку правилно примењујући наведену законску одредбу, отклонити учињену повреду поступка имајући у виду наведене примедбе овог суда, и утврдити битну чињеницу у овој правној ствари, која је међу странкама спорна да ли је предметни извод из матичне књиге рођених, који је тужилац приложио у фотокопираном примерку, истоветан оригиналу, као и да ли је оригинал извода из матичне књиге рођених снабдевен печатом надлежног органа који је извод издао, ценећи наводе тужиоца у одговору на жалбу, да на оригиналу јавне исправе постоји суви печат, који се не осликава на фотокопији.

Из претходно изнетих разлога побијана пресуда се применом члана 376. став 1. Закона о парничном поступку морала укинути. Такође је укинута и одлука о трошковима поступка, имајући у виду да зависи од одлуке о главној ствари.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)