Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.09.2018.

Р 113/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р 113/18
20.09.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Ловорке Стојнов и Весне Миљуш, чланова већа, у поступку по предлогу Установе за заштиту деце и омладине покрајине Корушка, Република Аустрија, коју заступа адвокат АБ и противника предлагача АА, коју заступа адвокат АБ1, уз учешће колизијског старатеља мал. ММ и ММ1, адвокат АБ2, ради издавања хитног налога за враћање деце у Аустрију, решавајући о сукобу надлежности Основног суда у Лазаревцу и Вишег суда у Београду, у седници већа одржаној 20.09.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

За поступање у овој правној ствари је стварно надлежан Основни суд у Лазаревцу.

О б р а з л о ж е њ е

Установа за заштиту деце и омладине покрајине Корушка је преко свог централног извршног органа покренула поступак за издавање хитног налога за повратак деце у Аустрију по одредбама Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце од 16.10.2017. године. Основни суд у Лазаревцу је решењем Р3 10/18 од 12.02.2018. године са исправком од 19.02.2018. године одбио предлог на основу члана 13Б Конвенције о грађанским аспектима међународне отмице деце налазећи да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио децу психичкој трауми и физичкој опасности да би их тиме довео у неповољан положај. По жалбама предлгача и колизијског старатеља деце ово решење је укинуто решењем Вишег суда у Београду Гж 6702/18 од 04.04.2018. године због битних повреда одредаба парничног поступка и предмет је враћен Основном суду на даљи поступак. Поновни поступак је окончан решењем Р3 243/18 од 05.07.2018. године одбијањем предлога из истих разлога као и у ранијем поступку. Виши суд у Београду је решењем Гж 14779/18 од 17.08.2018. године поступајући по жалбама предлагача и колизијског старатеља деце укинуо ово решење уз враћање предмета Основном суду на даљи поступак.

Основни суд сматра да није стварно надлежан за даље поступање по предмету с обзиром на забрану вишеструког укидања из члана 383 став 4 ЗПП која се по одредби из члана 30 став 2 ЗВП сходно примењује и на ванпарнични поступак.

Поступајући по истакнутом сукобу надлежности у смислу члана 24 Закона о уређењу судова у вези члана 22 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11...55/14) Апелациони суд је одлучио као у изреци из ових разлога.

Према стању у списима мал. ММ рођена _. године и мал. ММ1 рођен _. године су деца АА и АА!. Рођени су у Аустрији, обоје су држављани те државе и тамо су имали пребивалиште. Од 12.07.2017. године се налазе са мајком на територији Лазаревца. По прописима Републике Аустрије, деца су привремено измештена из породице и одлуком суда и аустријске социјалне службе смештена у установу социјалне заштите – СОС Дечије село Мозбург, а предлагач је одлуком аустријског суда одређен за привременог старатеља. У Аустрији се води судски поступак о старатељству. Установа је дозволила да деца преспавају код родитеља, што је мајка искористила и без сагласности установе али и без сагласности другог родитеља је довела децу у Лазаревац. У Лазаревцу има адекватне стамбене и социјалне услове за збрињавање деце, али није их уписала у предшколску установу или у школу, по њеним наводима због тога што деца нису у довољној мери савладала српски језик и због нерегулисаних питања у вези старатељства. Отац редовно шаље издржавање. Мајка одбија да врати децу у Аустрију, сматрајући да су у установи били изложени нехуманом поступању, а мал. ММ1 и злостављању од других штићеника.

Првостепени суд вештачењем утврђује да је мал. ММ1 доживео снажну трауму у установи, да је принудно одвајање од родитеља и смештање у непознату и деци ненаклоњену средину неповољно деловало на децу и да би их враћање у исто окружење поново повредило и неповољно утицало на њихов даљи развој. Предлагач оспорава не само резултат већ и поступак вештачења, а према образложењу донетих одлука, суд који је одлучивао о жалби сматра да је повређено право предлагача на расправљање у поступку по предлогу и да околности из чл. 13 ст. 1Б Конвенције нису довољно испитане.

Основни суд сматра да налог за хитан повратак детета представља мериторну судску одлуку без обзира што се иста према врсти поступка доноси у облику решења и да се на њега сходно примењују одредбе из члана 387 став 3 и 4 ЗПП, због чега виши суд у поступку по жалби није могао да врати предмет основном суду на даљи поступак већ је морао да донесе одлуку о предлогу. Апелациони суд се не слаже са схватањем да је одлука о предлогу за издавање налога за хитан повратак детета мериторна одлука.

Законом о ратификацији Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, али ни другим посебним законом нису прописана правила поступка пред редовним судом за примену Конвенције, па се на основу члана 1 став 2 ЗВП у поступку издавања хитног налога примењују опште одредбе ЗВП. Правила парничног поступка се не примењују непосредно јер се не ради о спору за заштиту повређеног или угроженог личног, породичног, имовинског и другог грађанског права. Налог за хитан повратак детета се по члану 19 Конвенције не сматра мериторном одлуком о било ком питању у вези са правом на старање. Циљ Конвенције је да обезбеди што хитнији повратак незаконито одведене или задржане деце у некој држави уговорници и да обезбеди да се право на старање по закону једне уговорнице поштује у другој држави уговорници ( чл. 1 Конвенције).

Мериторном одлуком се сматра судска одлука којом се коначно уређује неки правни однос, или одлучује о неком личном, имовинском или другом грађанском праву, независно од тога да ли се доноси у облику пресуде или решења. Одлука о предлогу за издавање хитног налога за повратак детета не задовољава овај услов и зато се не може сматрати мериторном.

Налогом за хитан повратак деце по одредбама Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце се не решава ни једно питање у вези старатељства, већ се у смислу члана 3 Конвенције испитује да ли предлагач има право на старање по закону државе у којој је дете било стално настањено до одвођења или задржавања, да ли је одвођење и задржавање било незаконито, а поводом приговора лица, институције или другог тела које се супротставља повратку, да ли постоје околности из члана 13 Конвенције због којих се издавање налога може ускратити. Циљ налога је да се незаконито одведено или задржано дете врати са територије државе на којој се налази, лицу или установи које је на дан одвођења или задржавања по закону или по одлуци надлежног органа друге државе уговорнице имало право на старање о детету.

Налог представља привремену меру посебне врсте којом се од лица које по праву државе молиоца има право на старање, отклања повреда учињена незаконитим одвођењем или задржавање детета, уколико се не докаже да би издавањем налога дете било доведено у неповољан положај.

Насупрот схватању Основног суда, одлука по предлогу за издавање налога за хитан повратак детета није истоврсна са решењем о накнади за експроприсану непокретност. Решење о накнади за експроприсану непокретност је мериторна одлука због тога што се њиме коначно решава имовински однос корисника експропријације и ранијег власника заснован правноснажним актом о одузимању својине у јавном интересу. Налогом за хитан повратак по Конвенцији о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце се без обзира што јој претходи расправљање не одлучује о питањима старатељства, или сличном породичном односу а одредбом из члана 19 Конвенције је изричито предвиђено да се не ради о мериторном одлучивању, што упућује на привремени и процесни карактер одлуке. Забрана вишеструког укидања се не односи на процесне одлуке.

Како се не ради о мериторној одлуци, у поступку по жалби би се на основу члана 30 став 2 ЗВП сходно примењивала одредба из члана 399 став 1 и 3 ЗПП у вези члана 402 ЗПП која прописује да се у поступку по жалби против решења сходно примењују одредбе које се односе на жалбу против пресуде осим одредбе из члана 383 став 4 ЗПП, уколико законом није друго прописано. Решење којим се издаје налог за хитан повратак представља посебну врсту привремене мере, а не мериторну одлуку којом се коначно решава о личном или породичном праву или правном односу. Исто важи и за одлуку којом се предлог за издавање налога одбија. Стога је за даље поступање по предлогу стварно надлежан Основни суд у Лазаревцу.

Из наведених разлога на основу члана 22 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Јакић,с.р.

За тачност отправка
еУправитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)