Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.01.2011.

Р 212/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р 212/10
Дана 13.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, ради неоснованог обогаћења, вредност предмета спора 342.249,87 евра у динарској противвредности, решавајући о сукобу надлежности између Првог основног суда у Београду и Вишег суда у Београду, у седници већа одржаној дана 13.01.2011. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

  За суђење у овој правној ствари СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Виши суд у Београду.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Првог основног суда у Београду П.бр.85323/10, од 03.11.2010. године, Први основни суд у Београду огласио се стварно ненадлежним за поступање у тој правној ствари и предмет, по правноснажности тог решења, уступио Вишем суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду, а у примени одредбе члана 23. став 1. тачка 7. Закона о уређењу судова, као и одредбама чланова 15, 17. и 21. Закона о парничном поступку, сматрајући да је, с обзиром на опредељену вредност предмета спора од 36.613.891,00 динара, односно 342.249,87 евра, за поступање у тој парници стварно надлежан Виши суд у Београду.

Виши суд у Београду није прихватио уступљену стварну надлежност, па је актом П.бр. 21468/10, од 03.12.2010. године, изазвао сукоб надлежности, у примени одредбе члана 22. Закона о парничном поступку, а у вези одредбе члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, сматрајући да је за овај спор надлежан Први основни суд у Београду и то према врсти спора, јер се у конкретном случају ради о издржавању малолетне деце, за који је прописана надлежност основног суда, без обзира на вредност предмета спора.

Апелациони суд у Београду је, решавајући настали сукоб стварне надлежности, на основу одредбе члана 23. став 1. Закона о парничном поступку, оценио да је за суђење у овој правној ствари стварно надлежан Виши суд у Београду.

Тужиља АА је, имајући у виду правноснажну одлуку Високог суда правде у Лондону број 7396, из 1997. године, која је допуњена дана 27.10.1998. године, а којом је разведен брак између парничних странака и обавезан тужени да доприноси издржавању њихове малолетне деце, и која одлука је правноснажним решењем Окружног суда у Београду Р1. 25/08 од 24.06.2009. године, призната као страна судска одлука, поднела тужбу против туженог, са тужбеним захтевом којим је тражила обавезивање туженог да јој исплати на име издатака које је имала за издржавање њихове малолетне деце, обрачунатих за период јануар 2002. до септембра 2010. године (с обзиром да у том периоду тужени није доприносио издржавању њихове малолетне деце), као и на име издатака за плаћену школарину и упис на факултет, које је сама сносила, одређене новчане износе, чији збир на дан подношења тужбе износи 36.613.891,00 динара, односно 342.299,87 евра, а све по основу неоснованог обогаћења.

Апелациони суд у Београду, имајући у виду овако постављен тужбени захтев, као и чињеничне наводе тужбе, односно предмет спора, оцењује да у конкретном случају има места примени одредбе члана 23. став 1. тачка 7. Закона о уређењу судова, којом је прописано да виши суд у првом степену суди у грађанско-правним споровима, када вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије, с обзиром да сматра да се у конкретном случају не ради о спору из одредбе члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, за коју би према врсти предмета спора био надлежан да суди основни суд у првом степену. Заправо, тачно је да се у конкуренцији спорова према врсти спора и вредности предмета спора, стварна надлежност одређује превасходно према врсти предмета спора, и то само када је та надлежност посебно законом регулисана. Међутим, у конкретном случају то није у питању (тужиља тражи накнаду на име издатака које је имала у одређеном периоду за издржавање малолетне деце, а чији један део је требало да сноси тужени), што значи да се ради о новчаном потраживању у грађанско правном спору и то из породично правних односа у области издржавања у вези остваривања права на регрес (члан 165. Породичног закона Републике Србије), као и из облигационих односа у вези стицања без основа (члан 210-218. Закона о облигационим односима), за коју врсту спорова није изричито прописана надлежност основног суда, тј. одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова није прописано да ту врсту спорова суди основни суд у првом степену, да би се у том случају стварна надлежност одређивала према врсти предмета спора, већ напротив иста се има одредити према вредности предмета спора.

Околност што је у одредби члана 23. став 1. тачка 7. Закона о уређењу судова, изричито прописано да виши суд у првом степену суди (између осталог) у споровима о оспоравању или утврђивању очинства и материнства, по оцени Апелационог суда у Београду, не значи да у свим осталим случајевима из породичних односа, као грађанско-правних, суди основни суд у првом степену, с обзиром да таква стварна надлежност основних судова није изричито прописана одредбом члана 22. Закона о уређењу судова, па ни ставом трећим тог члана, на који указује Виши суд у Београду.

Како се у овом случају ради о грађанско-правном спору из одредбе члана 22. став 2. Закона о уређењу судова, за који је надлежан други суд, у конкретном случају по вредности предмета спора која омогућује изјављивање ревизије, за који је надлежност прописана тачком 7. става 1. одредбе члана 23. Закона о уређењу судова, у вези одредбе члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, то је у овом случају надлежан да у првом степену суди Виши суд у Београду, а према вредности предмета спора, јер се, како је то већ изложено, не ради о таквој врсти спора за коју је прописана посебна надлежност основног суда. Ово утолико пре што се не ради ни о издржавању малолетне деце, већ о накнади за учињене издатке за издржавање малолетне деце по основу стицања без основа по правилима облигационог права или по основу права на регрес, а у смислу члана 165. Породичног закона, како је то већ изложено.

Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је оценио да је Виши суд у Београду стварно надлежан да суди у овој правној ствари, а имајући у виду опредељену вредност и врсту предмета спора, па је на основу одредбе члана 23. став 1. и члана 24. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 125/04) са изменама и допунама Закона о парничном поступку („Сл. Гласник РС“ бр.111/09), одлучио као у изреци овог решења.

Председник већа – судија
       Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)