Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.09.2010.

Р 92/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р 92/10
09.09.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа адвокат БА, ради накнаде штете, одлучујући о сукобу стварне надлежности између Првог основног суда у Београду и Вишег суда у Београду, у седници већа одржаној дана 09.09.2010. године донео је

Р Е Ш Е Њ Е

  За суђење у овој парници је стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.

О б р а з л о ж е њ е


  Виши суд у Београду се решењем П 1718/2010 од 22.04.2010. године огласио стварно ненадлежним за поступање у парници и списе је уступио Првом основном суду у Београду.

  Први основни суд у Београду није прихватио стварну надлежност и актом П 70648/10 од 28.07.2010. године је изазвао сукоб надлежности налазећи да је предмет спора накнада штете у вези са објављивањем информације и да је због тога за поступање у смислу чл. 23 став 1 тачка 7 Закона о уређењу судова стварно и месно надлежан Виши суд у Београду.

  Поступајући у смислу чл. 23 став 1 ЗПП Апелациони суд је нашао да је за суђење у овој парници стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.

  Тужба се заснива на тврдњи да је тужени _. године учествујући на трибини „Ко сме да Вас погледа“ изнео неистините чињенице којима је повредио тужиочева лична добра – част и углед, те да је тужилац сазнао за ове изјаве када су објављене на интернет сајту ЈУТЈУБ. Тужбом је тражена накнада штете за психички бол проузрокован повредом тужиочевих личних добара, као тужени је означено физичко лице које је одређеном изјавом повредило тужиочева лична добра и тако тужиоцу проузроковало штету у виду психичког бола. Тужилац не тврди да је тужени објавио спорни садржај на интернету. Тужба је поднета 01.04.2008. године а захтевана је накнада штете у износу од 501.000,00 динара.

  Спор за накнаду штете услед повреде личних добара, у којем је као штетник-тужени означено физичко лице а одговорност за штету заснована на штетниковој изјави (штетна радња) се не сматра спором за накнаду штете у вези са објављивањем информације који би по чл. 23 став 1 тачка 7 Закона о уређењу судова био у стварној надлежности Вишег суда ни када ту изјаву објави неко средство информисања, већ грађанско правним спором између физичких лица у којем се стварна надлежност одређује према вредности спора. Како тужбени захтев гласи на новчано потраживање чија вредност не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (8.226.410,00 динара – по средњем курсу Народне банке Србије 1 евро је на дан 01.04.2008. године вредео 82,2641 динар) која би омогућавала изјављивање ревизије, за суђење у овој парници је на основу чл.22 став 2 Закона о уређењу судова стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.

  Из наведених разлога на основу одредби чл. 23 став 1 ЗПП-а је одлучено као у изреци решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)