Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.08.2014.

Р4 г 557/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р4 г 557/2014
Дана 22.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, судија Драгана Бољевић, као судија појединац, у поступку за заштиту права на суђење у разумном року, решавајући о захтеву АА, АА1 и АА2, чији је пуномoћник АБ, адвокат из Београда, дана 22.08.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА СЕ захтев и утврђује да је у парничном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П 21405/2010, а који је раније вођен пред Првим основним судом у Београду под бројем П 49364/2010 и пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П број 3883/97, повређено право подносилаца захтева АА, АА1 и АА2, на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32 став 1 Устава Републике Србије.

НАЛАЖЕ СЕ Вишем суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак у предмету П број 21405/2010 окончао у најкраћем могућем року.

УТВРЂУЈЕ СЕ право подносилаца захтева АА, АА1 и АА2 из Ваљева на накнаду због повреде права на суђење у разумном року у износима од по 100.000,00 динара, која ће бити исплаћена из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова, у року од 3 месеца од дана подношења захтева за исплату.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви подносилаца АА, АА1 и АА2 из Ваљева за исплату износа од још 200.000,00 динара за сваког на име накнаде због повреде права на суђење у разумном року.

УТВРЂУЈЕ СЕ право подносилаца захтева АА, АА1 и АА2 из Ваљева на накнаду трошкова поступка у укупном износу од 62.340,00 динара, која ће бити исплаћена из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова, у року од 3 месеца од дана подношења захтева за исплату.


О б р а з л о ж е њ е

Подносиоци захтева су 21.09.2012. године поднели уставну жалбу Уставном суду због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П број 21405/2010 који је вођен пред Првим основним судом у Београду под бројем П 49364/2010, а пре тога пред Трећим општинским судом у Београду под бројем П 3883/97. Навели су да је до 2010. године поступак трајао пуних 12 година, да је нови поступајући судија, 9 месеци након преузимања предмета у рад, 30.09.2010. године донео решење којим се оглашава стварно ненадлежним и списе доставио Вишем суду у коме још увек није донета одлука о тужбеном захтеву, да рочишта нису заказивана у периодима дужим и од 6 месеци, да су одлагана на неодређено време, да по ургенцијама тужилаца није поступљено на одговарајући начин, да им је председник суда био недоступан и да од тренутка подношења уставне жалбе није донета одлука у меритуму ни после 15 година, због чега су предложили да Уставни суд утврди да им је повређено право на суђење у разумном року, да обавеже противну страну да жалиоцима накнади штету у износима од по 300.000,00 динара, као и трошкове поступка.

Уставни суд је дана 15.07.2014. године, уз допис број ІІ Р 183/2014 од 15.07.2014. године, доставио Апелационом суду у Београду спис Уж 7430/2012 са уставном жалбом подносилаца, како би Апелациони суд као надлежни редовни суд спровео поступак и донео одлуку о захтеву подносилаца за заштиту права на суђење у разумном року.

Поступајући у смислу члана 8а и 8б Закона о уређењу судова (“Службени гласник РС”, број 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-други закон, 78/11-други закон, 101/11 и 101/2013), Апелацииони суд у Београду је прибавио спис Вишег суда у Београду 3П број 21405/10 (који се у Првом основном суду у Београду водио под бројем П 49364/2010, а пре тога пред Трећим општинским судом у Београду под бројем П број 3883/97), извршио увид у наведени спис и утврдио:

Тужиоци АА, АА1 и АА2 поднели су 29.12.1997. године тужбу против тужене општине Звездара са захтевом да суд обавеже тужену да тужиоцима исплати накнаду за изузето из државине неизграђено градско грађевинско земљиште–део катастарске парцеле аа, у износу од 240.000,00 динара. По налогу за уређење тужбе тужиоци су поднеском од 03.02.1998. године тужбу проширили и на Град Београд и новоистакнутим захтевом тражили утврђење да им је, као корисницима неизграђеног градског грађевинског земљишта – дела катастарске парцеле аа на незаконит начин без доношења одлуке о преузимању, одузета државина те непокретности и за исплату припадајуће накнаде у одговарајућем износу. На првом рочишту од 14.04.1998. године тужиоцима је наложено да доставе доказе за своје тврдње, док је првостепени суд одредио прибављање општинских списа и након што их је прибавио заказао наредно рочиште за 05.02.1999. године на коме су тужиоци повукли тужбу у односу на град Београд, а суд обуставио парнични поступак. Решењем Окружног суда од 19.10.1999. године укинуто је решење о обустави поступка и суду наложено да тужиоцима наложи уређење тужбе по чему су поступили и суд (13.01.2000. године) и тужиоци (поднесак од 29.01.2000. године), па је суд на првом наредном рочишту заказаном за 25.04.2000. године поново обуставио парнични поступак. Иако су тужиоци против овог решења изјавили жалбу суд је након тога заказао још осам рочишта (у вези са тражењем општинских списа и здружењем ванпарничних списа истог суда као и са најављаном могућношћу поравнања) да би 10.02.2004. године одбио предлог за доношење допунске одлуке. Решењем Окружног суда од 03.11.2004. године укинута су оба решења (од 10.02.2004. године и 25.04.2000. године) и првостепени суд упућен да наложи тужиоцима да се изјасне о постојању правног интереса за подношење тужбе. Након што су тужиоци поступили по налогу суда (поднесак од 12.01.2005. године) суд је одбацио тужбу 05.04.2006. године али је и то решење укинуто 19.07.2006. године од стране Окружног суда. Општински суд је затим одржао још девет рочишта у периоду од 16.10.2006. године до 14.09.2009. године, током кога су тужиоци више пута исправљали чињеничне наводе тужбе, проширивали тужбу на новог туженог (Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу града Београда – поднеском од 11.12.2006. године) поднели против тог туженог, који се противио проширењу тужбе нову тужбу 29.12.2007. године по којој је поступак спојен 27.05.2008. године, а поднеском од 29.09.2008. године преиначили тужбу и коначно поставили тужбени захтев у односу на тужене Општину Звездару и Дирекцију за грађевинско земљиште и изградњу града Београда и коначно поставили тужбени захтев за исплату износа од 11.000.000,00 динара на име накнаде за фактички изузето грађевинско земљиште. Првостепени суд је одредио извођење доказа геодетским вештачењем на рочишту одржаном дана 14.09.2009. године, а након што им је достављен налаз и мишљење судског вештака од 16.11.2009. године тужиоци су поднели нову тужбу 23.09.2010. године против Општине Вождовац предлажући да се поступак по тој тужби споји са поступком који је у току и тражећи и од тужене Општине Вождовац исплату износа од 4.840.000,00 динара. На рочишту одржаном 30.09.2010. године Основни суд огласио се стварно ненадлежним и по правноснажности решења (03.11.2010. године) предмет доставио Вишем суду у Београду на надлежност 08.11.2010. године.

Виши суд у Београду одржао је шест рочишта почев од 07.04.2011. године до 21.02.2013. године да би 05.06.2013. године обуставио поступак. Решење о обустави укинуо је Апелациони суд 13.03.2014. године, а Виши суд је заказао рочиште за главну расправу за 24.09.2014. године. На рочишту одржаном 05.03.2012. године Виши суд је спојио у поступцима који су били вођени у предмету Првог основног суда у Београду П.82893/10 у коме су исти тужиоци поднели тужбу против Општине Вождовац и у предмету Вишег суда у Београду П.21405/10 тако да се убудуће поступци воде под бројем П.21405/10. У спису постоји писмена наредба вршиоца функције председника Вишег суда у Београду I.Су. Број 2/14-148 од 09.05.2014. године којом се налаже поступајућем судији прекоредно поступање у предметима грађанске материја којима је задужена а у којима поступак траје преко десет година од дана подношења иницијалног акта, што подразумева да мора дати приоритет овом предмету и заказати суђење у интервалима који не могу бити дужио од 20 дана између суђења и да предмет реши и експедује одлуку странкама најкасније до 15.11.2014. године.

Одлучујући о захтеву, а имајући у виду да је тужба у овом поступку поднета 29.12.1997. године и да поступак траје 16 година и 8 месеци, Апелациони суд закључује да трајање поступка, већ само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, број 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и (“Службени лист СРЈ”, бр.27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) који је важио у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права које странкама припадају у поступку (члан 10). Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09) било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10), што је прописано и сада важећим Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/2011, 49/13-одлука Уставног суда, 74/13-одлука Уставног суда и 55/14).

Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђени Уставом почео 08.новембра 2006. године (дан проглашења Устава Републике Србије), полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Апелациони суд је стао на становиште да су у конкретном случају испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања овог парничног поступка.

Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која се односи на прихватљив период времена потребан да се расправе сви аспекти конкретног случаја у правичном поступку и донесе правилна одлука о праву странке, чиме се отклања неизвесност о томе да ли странци то право припада или не и успоставља правна сигурност, појам разумног трајања судског поступка зависи од низа чинилаца. Чиниоци од којих зависи трајање судског поступка пре свега су везани за служеност чињеничних и правних питања у конкретној ствари и за процесну сложеност поступка, затим за понашање подносиоца захтева као странке у поступку, за значај које право о коме се расправља има за подносиоца, као и за посутпање надлежних судова и других државних органа који уређују рад судова и посредно утичу на њихово поступање. Апелациони суд је стога испитивао да ли су и у којој мери наведени чиниоци утицали на трајање конкретног парничног поступка.

Поступак који се води по захтеву подносилаца односи на правну сложену ствар, а сложеност појачава и околност што је национализација грађевинског земљишта и његово изузимање из државине правног претходника подносилаца захтева извршена у дужем временском периоду, према стању у списима, почев од 1965. године до 1991. године, што је било више њених земљишно књижних власника, па затим титулара права располагања, што је непокретност – катастарска парцела цепана и што су само неки од ранијих земљишно књижних власника обештећени, што је та непокретност раније била у једној а затим у другој општини с обзиром на мењање граница општина извршених у међувремену, па је конкретан поступак сложен и чињенично и правно. Поступак је и процесно сложен због више странака и на страни тужилаца и на страни тужених. Овакву сложену правну ствар додатно је усложило и често прецизирање тужбе, повлачење тужбе, проширење тужбе, подношење нове тужбе, што је у погледу сваке радње понаособ изискивало посебно процесно поступање.

Оцењујући поступање надлежних судова, као и њихову дужност да обезбеде да се избегне непотребно одуговлачење и да се спрече радње које имају за циљ да се поступак одугловачи а предузму радње у циљу спровођења поступка без одугловлачења, Апелациони суд констатује да је током овог поступка одржано 26 рочишта што само по себи није доказ сврсисходног и одговарајућег поступања суда ради разјашњења околности које су од значаја за поступање суда а посебно стварне надлежности суда и врсте поступка у коме треба донети одлуку о постављеном захтеву.

Како само кашњење и одуговлачење која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број 2/1997/786/987 од 16.12.1997. године, став 40.), Апелациони суд је утврдио да постоји и допринос подносилаца трајању поступка.

Оцењеујући понашање подносилаца, Апелациони суд је утврдио да су они, као тужиоци већ у моменту покретања поступка поднели неуредну тужбу по којој је било потребно поступати ради њеног уређења и да чињеничне наводе тужбе нису поткрепили доказима због којих им је суд налагао да то учине, да је, шта више, Окружни суд решењем од 19.10.1999. године указао првостепеном суду на неуредност тужбе и наложио му да ту околност отклони, што је све трајало до 29.01.2000. године када су тужиоци доставили поднесак којим су уредили тужбу. Шта више Окружни суд је решењем од 03.11.2004. године наложио првостепеном суду да од тужилаца затражи изјашњење у вези са постојањем њиховог правног интереса за подношење овакве тужбе, с обзиром на могућност да у ванпарничном поступку остваре накнаду за непокретност изузету из државине као и да су бројним поднесцима оптерећивали процесна поступања (05.02.1992. године повукли су тужбу у односу на Град Београд, 11.12.2006. године проширили су тужбу на Дирекцију за грађевинско земљиште и изградњу Београда, која то проширење није прихватила поднеском од 05.04.2007. године; 29.12.2007. године поднели су нову тужбу против Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда тражећи да се поступак по њој споји са поступком по раније поднетој тужби, што је учињено 27.05.2008. године, 29.09.2008. године преиначили су тужбу, а 23.09.2010. године поднели нову тужбу против тужене Општине Вождовац.

С обзиром да је реч о имовинско-правном поступку у коме троје тужилаца захтева исплату накнаде за одузето неизграђено грађевинско земљиште чији је ранији власник била њихова правна претходница која је умрла 1971. године, односно 26 година пре подношења тужбе, Апелациони суд налази да за подносиоце захтева овај поступак није од пресудног значаја.

Ипак, према оцени Апелационог суда, правна и процесна сложеност конкретног поступка, организације промене у судству, честе измене закона, па и Закона о парничном поступку услед којих је промењена стварна надлежност суда за поступање по захтеву подносилаца, па и понашање подносилаца, немају претежан утицај на дужину трајања поступка. Околности да су процесне радње суда предузимане у размаку од пола године и дуже у односу на претходно догађања у предмету, да на заказаним рочиштима нису извођени докази разјасниле све процесне недоумице, почев од надлежности суда, врсте поступка, уредности тужбе, правног интереса за подношење тужбе код околности да се у ванпарничном поступку решавају слични захтеви, допринеле су да предметни поступак траје дуже од 16 година и да није још увек донета мериторна одлука о захтеву.

Према члану 8б Закона о уређењу судова, на поступак за заштиту права на суђење у разумном року сходно се примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку, а тај закон упућује (члан 30. став 2.) на сходну примену Закона о парничном поступку у оним областима које нису регулисане Законом о ванпарничном поступку.

Како је у парничном поступку који се сада води пред Вишим судом у Београду у предмету П.бр.21405/2010 повређено право подносилаца захтева за суђење у разумном року, Апелациони суд је одредио износе од по 100.000,00 динара као примерену новчану накнаду за нематеријалну штету која, сходно члану 8б Закона о уређењу судова, подносиоцима припада због повреде права на суђење у разумном року. Постојање нематеријалне штете у конкретном случају се претпоставља јер претерано дуг поступак изазива код странке стање узнемирености, непријатности живота у продуженој неизвесности о исходу судског спора. Висину накнаде суд је утврдио имајући у виду све околности конкретног случаја, применом одредбе члана 232. ЗПП, уз истовремено уважавање економске моћи Републике Србије односно животног стандарда грађана и економских и социјалних прилика у друштву.

За новчане износе преко досуђених, захтеви подносилаца од још 200.000,00 динара за сваког су одбијени, јер се у том делу превисоко постављени. Досуђеним накнадама од по 100.000,00 динара, које су у свему примерене околностима конкретног случаја и представљају одговарајућу сатисфакцију за подносиоце захтева, уз одлуку којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и изречену меру убрзања поступка, што је примарни циљ овог поступка, остварују се сврха и циљ који треба да се постигну заштитом права на суђење у разумном року.

Апелациони суд сматра да су изречене мере (утврђење повреде права на суђење у разумном року, право на новчану накнаду нематеријалне штете и мера убрзања поступка) одговарајуће околностима случаја и сврсисходне и да ће њима постигнут циљ заштите прописан одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, односно члана 8а и 8б Закона о уређењу судова, а то је да у наставку поступак буде окончан доношењем одлуке о тужбеном захтеву тужилаца у што краћем року, без обзира на то да ли ће се водити по правилима парничног или ванпарничног поступка, при чему изречене мере не задиру ни у независност судова, зајамчено одредбом члана 142. став 2. Устава, ни у право у дужност судије да независно врши судијску функцију, зајамчено одредбом члана 149. Устава, а тиме ни у право подносиоца и странака у конкретном поступку на правично суђење пред независним и непристрасним судом, такође зајамчено одредбом члана 32. Устава.

Подносиоцима захтева, који су били заступани преко адвоката, утврђено је и праов на накнаду трошкова поступка, на основу члана 163, 153. и 154. ЗПП, у вези са чланом 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку и чланом 8в Закона о уређењу судова, чија висина одређена применом Тарифног броја 23. став 1. у вези са Тарифним бројем 17. и члан 15. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

С У Д И Ј А
Драгана Бољевић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)