Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.08.2014.

Р4 г 591/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р4 г 591/2014
Дана 12.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, судија Марина Говедарица, као судија појединац, у поступку за заштиту права на суђење у разумном року, решавајући о захтеву АА, дана 12.08.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА СЕ захтев и УТВРЂУЈЕ да је у парничном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П.128/2010 повређено право подносиоца захтева АА, на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32 став 1 Устава Републике Србије.

НАЛАЖЕ СЕ Првом основном суду у Београду да у најкраћем могућем року, али не дужем од 4 месеца од дана достављања преписа овог решења, одлучи о тужбеном захтеву у погледу главне ствари и споредних тражења, у предмету П.128/2010.

ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАН захтев АА, за исплату материјалне надокнаде који је поставио у уставној жалби поднетој Уставном суду 13.12.2013. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ захтев АА, да се наложи Првом основном суду у Београду сређивање списа Окружног суда у Београду К.бр.294/91 који су ради увида здружени списима П.128/2010, као и да подносиоцу захтева омогући даље нормално законско заступање у остварењу његових Уставом и законом загарантованих права без пристрасног досадашњег поступања суда и без повлашћеног положаја и односа према Републичком јавном правобранилаштву као заступнику тужене у спору који се пред Првим основним судом у Београду води под П.128/2010.

О б р а з л о ж е њ е

Подносилац захтева је 13.12.2013. године поднео уставну жалбу Уставном суду због повреде права на правично суђење у разумном року по одредбама члана 32 став 1 Устава Републике Србије, а везано за битне повреде из члана 7 Закона о Уставном суду. Навео је да се по његовој тужби поднетој 26.11.1996. године пред Првим основним судом у Београду још увек води парница ради накнаде материјалне штете (изгубљене добити) коју је претрпео због неоснованог притварања и боравка у притвору, те да се због дужине трајања тог поступка већ обраћао Уставном суду који је дана 28.03.2012. године донео одлуку Уж.-2036/2009 којом је усвојио уставну жалбу и утврдио да је у парничном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П.128/2010 повређено право подносиоца уставне жалбе (овде подносиоца захтева АА), на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32 став 1 Устава Републике Србије, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате и наложио Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак окончао у најкраћем року. С обзиром да поменути парнични поступак још увек није окончан, то се и даље повређује његово право на суђење у разумном року, при чему су у поступку присутне и многе неправилности везане не само за поступање суда у погледу заказивања и одржавања расправа и извођења доказа, већ и у погледу уредног вођења списа, сређивања списа, поштовања времена одржавања рочишта одн., започињања рочишта у тачно предвиђеном термином, уредности доставе поднесака и других писмена његовом пуномоћнику и сл. Због свега овога његова права која штити Устав и закон повређују се и даље па је тражио да суд усвоји захтев и утврди повреду Уставом загарантованих права због незаконитог поступања Првог основног суда у Београду али и Републичког јавног правобранилаштва као заступника странке у основном спору, те да обавеже Републику Србију да му исплати материјалну надокнаду у складу са присутним околностима, а у односу на праксу и опште признате норме, као и да понови налог за убрзаним поступањем суда једино и искључиво у складу са Уставом и законом и наложи сређивање комплетних здружених списа предмета, те да му се омогући даљње нормално законско заступање у остварењу његових Уставом и законом загарантованих права без пристрасног досадашњег поступања суда и без повлашћеног положаја и односа према Републичком јавном правобранилаштву као заступнику друге странке у спору.

Уставни суд је дана 15.07.2014. године уз допис број: II.Р.183/2014 од 15.07.2014. године доставио Апелационом суду у Београду спис Уж.1025/2013, како би Апелациони суд као надлежни редовни суд, спровео поступак и донео одлуку о захтеву АА, за заштиту права на суђење у разумном року.

Поступајући по захтеву у смислу члана 8а и 8б Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 116/08...101/2013), Апелациони суд је извршио увид у списе Првог основног суда у Београду П.128/2010, и утврдио да је АА, поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против Републике Србије, ради накнаде штете и навео да је неосновано био у притвору од 26.09.1990. године до 17.05.1991. године и поново од 24.06.1993. године до 24.08.1993. године, да је притваран због сумње да је извршио кривично дело преваре из члана 171 став 1 КЗ РС, да је решењем Првог општинског суда у Београду К.276/93 од 14.07.1995. године обустављен кривични поступак, те да је због неоснованог притварања претрпео материјалну и нематеријалну штету, материјалну у износу од 8.000.000,00 динара због изгубљене добити јер је за време проведено у притвору био спречен да ради у свом предузећу „АА“ и нематеријалну штету у износу од укупно 815.000,00 динара због претрпљених душевних болова због губитка угледа код пословних партнера, претрпљених физичких болова и страха.

Утврђено је и да је подносилац захтева 05.11.2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року да је Уставни суд одлуком Уж.2036/2009 од 28.03.2012. године усвојио уставну жалбу и утврдио да је у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду П.9364/01, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П.128/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, (став први); утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности (став други) и наложио Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак окончао у најкрећем року.

Уставни суд је утврдио све околности које су од значаја за оцену поштовања одн. повреде права АА на суђење у разумном року, а тичу се тока поступка у парници П.128/10 (поступање суда у вези заказивања и одржавања расправа, ажурности доношења и израде одлука, поступања подносиоца захтева као странке у том поступку, као и поступања других учесника у поступку). У том смислу Уставни суд је утврдио да је парница до тада трајала 15 година и 3 месеца и да је још увек у фази првостепеног одлучивања у погледу једног од тужбених захтева постављених тужбом (захтева за накнаду материјалне штете због изгубљене добити), што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Даље је Уставни суд оценио да у парници П.128/10 није било сложених правних питања која би се односила на тужбени захтев за накнаду материјалне штете, ни у погледу утврђивања чињеничног стања, нити су постојала нека спорна питања везана за примену материјалног права, а која би оправдавала разлог дугог трајања парнице. Уставни суд је нашао да је и сам подносилац захтева – тужилац у парници П.128/10, у одређеној мери допринео трајању првостепеног поступка, па је такав свој став илустровао одређеним примерима (неприступање пуномоћника тужиоца на рочишта, што је у неким случајевима доводило и до мировања поступка, немогућност уручења позива пуномоћнику тужиоца јер је био „непознат“ на адреси на којој му је претходно вршена достава, немогућност уручења позива сведоку чију тачну адресу је тужилац доставио 30.11.2004. године, а достава је покушавана почев од 18.11.2002. године и из тог разлога је одлагано одржавање 6 рочишта за главну расправу и др.). Међутим, закључак Уставном суда је био да је дугом трајању парничног поступка одлучујуће допринео првостепени суд и то пре свега Први општински суд у Београду пред којим се поступак водио од подношења тужбе 26.11.1996. године до 31.12.2009. године и који није предузимао све законом прописане процесне мере да се судски поступак ефикасно оконча.

После доношења одлуке Уставног суда предмет је враћен првостепеном суду 04.05.2012. године и од тада је првостепени суд:

-заказао рочиште за главну расправу за 13.07.2012. године на које није приступио пуномоћник тужиоца већ тужилац и тражио одлагање расправе због спречености пуномоћника да присуствује истој
-одржао рочиште за главну расправу 05.09.2012. године, на коме је тужилац остао при предлогу за одређивање вештачења
-одржао рочиште за главну расправу 01.10.2012. године и одредио извођење доказа обављањем вештачења а наредну главну расправу заказао за 21.12.2012. године
-рочиште заказано за 21.12.2012. године није одржано јер су се списи још увек налазили код вештака
-заказивао рочишта за главну расправу за 11.02.2013. године и исто отказао а ново заказао за 29.04.2013. године јер су се списи 11.02.2013. године још увек налазили код вештака
-вештак списе враћа суду 12.02.2013. године
-дана 10.04.2013. године тужилац поднеском износи примедбе на налаз вештака
-дана 11.04.2013. године и тужена доставља примедбе на налаз и мишљење вештак
-рочиште за главну расправу 29.04.2013. године одржано и ново закзано за 09.07.2013. године, ради саслушање вештака у вези примедби странака на налаз и мишљење
-дана 13.05.2013. године вештак доставља писмено изјашњење на примедбе странака
-дана 09.07.2013. године одржано рочиште за главну расправу и на предлог тужене, да би се изјаснила на изјашњење вештака из поднеска од 13.05.2013. године који грешком у Републичком јавном правобранилаштву није достављен правовремено заступнику тужене, рочиште је одложено
-рочиште за главну расправу одржано 31.10.2013. године, али вештак није на истом саслушан јер је отпочињање расправе каснило, па вештак није могао да присуствује због других обавеза
-рочиште 03.02.2014. године није одржано јер су се списи предмета налазила у Вишем јавном тужилаштву
-рочиште 21.05.2014. године одржано, с тим да нису предузете конкретне радње на расправи
-рочиште 12.06.2014. године одржано, саслушан вештак и сведок, пуномоћник тужиоца предложио допунско вештачење, суд је предлог усвојио и одредио извођење доказа допунским вештачењем, а наредну расправу заказао за 01.09.2014. године.

Ценећи поступање првостепеног суда у периоду после доношења одлуке Уставног суда Уж..2036/2009 од 28.03.2012. године, овај суд налази да је првостепени суд поступао у смислу своје обавезе из члана 10 став 2 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/2011, 49/2013 – УС, 74/2013 – УС и 55/2014), али је код чињенице да је тужба са захтевом за накнаду материјалне штете због изгубљене добити поднета 26.11.1996. године (пре 17 година, 8 месеци и 21 дан) и да поступак још увек није окончан, нити је донета првостепена пресуда у погледу тог захтева тужиоца за накнаду изгубљене добити нашао да има места поновном утврђивању повреде права подносиоца захтева на суђење у разумном року, те је захтев усвојио и одлучио као у ставу првом изреке овог решења имајући у виду одредбу члана 32 став 1 Устава Републике Србије према којој свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама.

Приликом одређивања рока у коме ће бити окончан поступак П.128/10, Апелациони суд је пре свега имао у виду дужину досадашњег поступка и тренутно стање у предмету (до сада изведене доказе), као и правне радње које је потребно извести да би се све релевантне околности утврдиле, правилно и потпуно, до степена вероватноће којим се отклања свака разумна сумња, па је наложио првостепеном суду да у најкраћем могућем року предузме све мере како би парнични поступак П.128/10 окончао, с тим што је дужину поступка пред првостепеним судом лимитирао на период од највише 4 месеца, налазећи да је то реалан и разуман рок у коме поступак може бити окончан.

Апелациони суд сматра да је изречена мера којом је наложено окончање поступка П.128/10 у најкрећем могућем року, али не дужем од 4 месеца, адекватна околностима случаја и сврсисходна с обзиром на трајање тог поступка и да ће њоме бити постигнута сврха заштите права подносиоца захтева на суђење у разумном року, прописана чланом 8а и 8б Закона о уређењу судова, односно чланом 32 став 1 Устава Републике Србије, а то је да се у разумном року одлучи о правима подносиоца захтева.

Други захтев АА – да суд обавеже Републику Србију на исплату материјалне надокнаде, није усвојен из разлога што подносилац захтева није пружио ниједан доказ на основу којег би било утврђено да је претрпео материјалну штету, колико износи штета и да је штета у узрочној вези са повредом права на суђење у разумном року. Код повреде права на суђење у разумном року нематеријална штета се претпоставља јер је претпоставка да претерано дуг поступак изазива нематеријалну штету странци због стања узнемирености, непријатности и живота у продуженој неизвесности о исходу судског поступка. Странка може због дужине поступка да трпи и материјалну штету, али се постојање материјалне штете не претпоставља већ мора бити доказано као и њена висина и узрочна веза између настанка материјалне штете и повреде права на суђење у разумном року. Подносилац захтева, на коме је био терет доказивања у смислу члана 7 став 2, 228 и 231 став 2 и 3 ЗПП, није пружио доказе да је због дужине трајања поступка у парници П.128/2010 претрпео материјалну штету. С тога је овај захтев неоснован па је као такав одбијен.

Захтев подносиоца у делу којим тражи да овај суд Првом основном суду у Београду наложи сређивање комплетних здружених списа и омогући му даље „нормално“ законско поступање у остваривању његових Уставом и законом гарантованих права, без пристрасног досадашњег поступања суда и без повлашћеног положаја и односа према Републичком јавном правобранилаштву као заступнику друге странке у спору, одбачен је јер излази из оквира надлежности суда у поступку који спроводи на основу члана 8а – 8в Закона о уређењу судова.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци решења.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:    С у д и ј а
Против овог решења жалба је    Марина Говедарица,с.р.
дозвољена и може се поднети
Врховном касационом суду у
року од 15 дана од дана пријема
решења. Жалба се подноси преко
овог суда.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)