Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.08.2014.

Р4 г 855/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р4 г 855/2014
Дана 19.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, судија Драгана Бољевић, као судија појединац, у поступку за заштиту права на суђење у разумном року, решавајући о захтеву АА, чији је пуномоћник АН, адвокат из Београда, дана 19.08.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  УСВАЈА СЕ захтев и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Петим општинским судом у Београду у предмету П. бр.1435/2000, а сада се води у предмету Првог основног суда у Београду под бројем П.бр.5207/14, повређено право подносиоца захтева АА, из Београда на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

НАЛАЖЕ СЕ Првом основном суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак у предмету П.бр.5207/14 окончао у најкраћем могућем року.

УТВРЂУЈЕ СЕ право подносиоца захтева АА, из Београда на накнаду због повреде права на суђење у разумном року у износу од 30.000,00 динара, која ће бити исплаћена из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова, у року од три месеца од дана подношења захтева за исплату.

ОДБИЈА СЕ захтев подносиоца АА, из Београда за исплату износа од још 370.000,00 динара на име накнаде због повреде права на суђење у разумном року.

УТВРЂУЈЕ СЕ право подносиоца захтева АА из Београда на накнаду трошкова поступка у износу од 30.000,00 динара, која ће бити исплаћена из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова, у року од три месеца од дана подношења захтева за исплату.


О б р а з л о ж е њ е

Подносилац захтева је 25.02.2013. године поднео уставну жалбу Уставном суду због повреде права на суђење у разумном року у предмету који је вођен пред Петим општинским судом у Београду П.бр.1435/2000, а који се у моменту подношења уставне жалбе водио под бројем П.бр.41145/2010 у Првом основном суду у Београду, и у том моменту био у Апелационом суду у Београду ради одлучивања о жалби против првостепене пресуде. Навео је да поступак траје 13 година и да је то време више него довољно да се ова правна ствар реши. Предложио је да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу и утврди да је у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П.бр.41145/2010 повређено његово право на суђење у разумном року гарантовано чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, као и да обавеже Републику Србију да му исплати износе од 400.000,00 динара на име накнаде штете због повреде Уставом зајемченог права и од 75.000,00 динара на име трошкова заступања од стране адвоката.

Уставни суд је дана 15.07.2014. године, уз допис број ІІР-183/2014 од 15.07.2014. године, доставио Апелационом суду у Београду спис Уж-1505/2013 са уставном жалбом подносиоца, како би Апелациони суд као надлежни редовни суд спровео поступак и донео одлуку о захтеву подносиоца АА за заштиту права на суђење у разумном року.

Поступајући у смислу члана 8.а и 8.б Закона о уређењу судова (“Службени гласник РС”, број 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-други закон, 78/11-други закон, 101/11 и 101/2013), Апелациони суд у Београду је прибавио спис Првог основног суда у Београду П.бр.5207/14 (који се у истом суду раније водио под бројем П.бр.41145/2010, а пре тога у Петом општинском суду у Београду под бројем П.бр.1435/2000), извршио увид у наведени спис и утврдио:

АА1, правни претходник подносиоца захтева, АА2, АА3 и АА4 поднели су 29.05.2000. године тужбу Петом општинском суду у Београду против тужених Републике Србије и Општине Вождовац ради утврђења права сукоришћења катастарске парцеле аа. Према наводима тужбе, парцела је, као национализовано грађевинско земљиште, изузета из поседа земљишно-књижног власника АА5 17.08.1981. године и дата на коришћење Општини Вождовац, иако је АА5 преминуо _. године, па није могао бити странка у поступку. Осим тога, он је наведену парцелу претходно поклонио по пола својим синовима АА6 (уговором из 1954. године) и АА7 (уговором из 1964. године) који, иако сувласници, нису учествовали у поступку изузимања из поседа. Према наводима из тужбе, тужиоци су правни следбеници синова ранијег земљишно-књижног власника.

Прво рочиште у овој правној ствари заказано је за 19.03.2001. године и одложено на молбу законског заступника тужене Општине Вождовац, да би у периоду до 18.09.2002. године било заказано још 6 рочишта. На рочишту од 18.09.2002. године, а након што је пуномоћник тужилаца обавестио суд да је тужилац АА1 преминуо, пуномоћнику тужилаца је наложено да уреди тужбу у року од 15 дана тако што ће као тужиоце означити све правне следбенике покојних АА6 и АА7. Исти налог поновљен му је и дописом суда од 01.11.2002. године. Тужиоци су 09.01.2003. године доставили поднесак којим су као тачно лично име једне од тужиља означили АА8, уместо АА8А, изложили наводе о правном следбеништву покојних АА6 и АА7, правних следбеника ранијег земљишно-књижног власника, али као тужиоца и даље означили АА1. Решењем од 23.07.2003. године тужба је одбачена као неуредна са образложењем да тужиоци нису поступили по налогу суда да доставе извод из матичне књиге умрлих за преминулог тужиоца, нити су уредили тужбу и означили његове правне следбенике. Наведено решење је укинуто решењем Окружног суда у Београду Гж 926/2004 од 04.02.2004. године, и предмет враћен Петом општинском суду 20.02.2004. године на даљи поступак. Суд је након тога, 25.08.2004. године, наложио тужиоцима да доставе доказ о смрти тужиоца АА1 и налог поновио 21.09.2004. године. С обзиром да тужиоци по налогу нису поступили, суд је доказ затражио од матичара Општине Вождовац 21.10.2004. године, тражење (с обзиром да по њему није поступљено) поновио још четири пута до 25.02.2005. године и, по пријему (13.04.2005. године) извода из матичне књиге умрлих за тужиоца АА1, преминулог 20_. године, прекинуо поступак 22.04.2005. године.

Предлог за наставак поступка тужиоци су ставили 24.03.2008. године, означавајући да је заоставштина преминулог тужиоца АА1 расправљена решењем Петог општинског суда у Београду О.бр.587/05 од 05.04.2005. године, и за наследнике оглашена његова деца АА и АА9, који су и преузели поступак. Решењем од 07.10.2008. године поступак је настављен. Рочиште заказано за 27.11.2008. године одложено је на предлог тужилаца, који су суд обавестили да ће уредити тужбу, с обзиром да ће у парницу уз тужиоце ступити и АА10, један од наследника покојног земљишно-књижног сувласника АА7, по праву представљања иза његовог покојног сина АА11. Поднеском од 08.12.2008. године тужиоци су обавестили суд да тужби приступа и АА10 и поставили тужбени захтев с обзиром на новонасталу процесну ситуацију, изјашњавајући се и о приговорима тужених. На следећем рочишту одржаном 25.12.2008. године суд је одредио извођење доказа саслушањем тужилаца у својству парничне странке и главну расправу закључио 06.04.2009. године. Пресуда којом је усвојен тужбени захтев достављена је странкама крајем августа 2009. године, а предмет прослеђен Окружном суду у Београду 27.10.2009. године ради доношења одлуке о жалбама тужених.

С обзиром на организационе промене у судству које су ступиле на снагу 01.01.2010. године, предмет је ради одлучивања по жалби преузео Апелациони суд у Београду. Апелациони суд је 22.09.2011. године вратио спис Првом основном суду ради допуне поступка (достављања жалбе тужене Републике Србије тужиоцима на одговор). По повратку списа (24.01.2012. године), Апелациони суд је 18.10.2013. године укинуо пресуду и спис вратио 28.03.2014. године Првом основном суду на поновно суђење.

На рочишту одржаном 10.06.2014. године пуномоћник тужилаца је обавестио суд да је тужиља АА12 преминула _.2010. године и тражио рок ради означавања њених правних следбеника као тужилаца. Поднеском од 12.06.2014. године означено је четворо нових тужилаца (правних следбеника покојне тужиље) и тужба преиначена постављањем евентуалног тужбеног захтева за исплату новчане накнаде за изузето земљиште. Наредно рочиште (20.06.2014. године) одложено је због штрајка адвоката; следеће је одржано 03.07.2014. године и, на предлог оба пуномоћника тужилаца, одложено за 26.09.2014. године. У спису постоји и писана наредба заменика вршиоца функције председника суда од 06.05.2014. године свим судијима Првог основног суда у Београду за хитно и прекоредно поступање у предметима у којима поступци трају преко 10 година рачунајући од дана подношења иницијалног акта, као и за решавање тих предмета и експедовање одлука из суда најкасније до 15.11.2014. године.

Одлучујући о захтеву, имајући у виду да је тужба у овом предмету поднета 29.05.2000. године и да поступак траје – од подношења тужбе 14 година и 8 месеци, а од момента када је подносилац преузео поступак (24.03.2008. године) - 6 година и 4 месеца, Апелациони суд закључује да трајање поступка, већ само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Законом о парничном поступку (“Службени лист СФРЈ”, бр.4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ”, бр.27/92, 31/93, 24/94,12/98,15/98 и 3/02) који је важио у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10). Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09) било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10), што је прописано и сада важећим Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/2011, 49/13 - одлука Уставног суда, 74/13 - одлука Уставног суда и 55/14).

Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђени Уставом почео 08. новембра 2006. године (дан проглашења Устава Републике Србије), полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Апелациони суд је стао на становиште да су у конкретном случају испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка. Међутим, полазећи од става да је право на суђење у разумном року лично право сваког грађанина, Апелациони суд сматра да се постојање повреде Уставом гарантованог подносиочевог људског права на суђење у разумном року може утврђивати само у погледу времена у коме је подносилац захтева учествовао у поступку. У конкретном случају подносилац захтева преузео је поступак 24.03.2008. године и од тада је странка у поступку због чијег трајања тражи утврђење повреде права на суђење у разумном року, па је за његов захтев од значаја период после 24.03.2008. године..

Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која се односи на прихватљив период времена потребан да се расправе сви аспекти конкретног случаја у правичном поступку и донесе правилна одлука о праву странке, чиме се отклања неизвесност о томе да ли странци то право припада или не и успоставља правна сигурност, појам разумног трајања судског поступка зависи од низа чинилаца. Чиниоци од којих зависи трајање судског поступка пре свега су везани за сложеност чињеничних и правних питања у конкретној правној ствари и за процесну сложеност поступка, затим за понашање подносиоца захтева као странке у поступку, што подразумева и понашање његовог пуномоћника и осталих тужилаца који су у конкретном случају, с обзиром на природу стављеног тужбеног захтева, нужни и јединствени супарничари, за значај који право о коме се расправља има за подносиоца, као и за поступање надлежних судова, и других државних органа који уређују рад судова и посредно утичу на њихово поступање. Апелациони суд је стога испитивао да ли су и у којој мери наведени чиниоци утицали на трајање конкретног парничног поступка.

Поступак који се води по захтеву подносиоца и осталих осам тужилаца односи се на правно сложену ствар, а сложеност појачава и околност што је од момента настанка спорног односа – изузимања национализованог земљишта из државине ранијег земљишно-књижног власника до подношења тужбе протекло скоро две деценије током којих су преминули и наследници ранијег земљишно-књижног власника, а мењали су се и закони у тој области, па и читав правни систем. Поступак је и процесно сложен због више странака и на страни тужилаца и на страни тужених. Овакву сложену правну ствар додатно је усложила и чињеница да је током поступка, осим тужиоца који је преминуо пре него што је подносилац ступио у парницу, преминула и тужиља АА12 (20.03.2010. године) и да су у поступак ступила и четири њена наследника, као и нови тужилац АА10.

Оцењујући поступање надлежних судова, као и њихову дужност да обезбеде да се избегне непотребно одуговлачење и да се спрече радње које имају за циљ да се поступак одуговлачи а предузму радње у циљу спровођења поступка без одуговлачења, иако је подносилац ступио у поступак 24.03.2008. године, Апелациони суд је посматрао и поступање судова до тада, па констатује да је суд прву радњу (заказивање првог рочишта) предузео после скоро 9 месеци од пријема тужбе (29.05.2000. године), да је затим тужбу одбацио (23.07.2003. године) пола године по пријему поднеска (09.01.2003. године) којим су тужиоци поступили по налогу за уређење тужбе и да је и после пријема другостепеног решења (20.02.2004. године) којим је укинуто решење о одбачају тужбе, суд прву радњу предузео после дуже од пола године (25.08.2004. године) налажући тужиоцима да доставе извод из матичне књиге умрлих за тужиоца АА1. Почев од првог, рочишта су до 18.09.2002. године заказивана (седам рочишта) редовно и у прихватљивим временским размацима, али суд на њима није изводио доказе, с обзиром да је предузимао мере ради прибављања доказа о смрти тужиоца (тужиоци то нису били сами учинили нити су поступили по налозима суда да то учине), а по прибављању тог доказа прекинуо поступак.

У периоду након што је тужилац преузео поступак, који је период релевантан за одлучивање о захтеву подосиоца за заштиту права на суђење у разумном року, суд је донео решење о наставку поступка после скоро пола године (07.10.2008. године), али је затим до закључења главне расправе (06.04.2009. године) заказао и одржао оба рочишта у прихватљивом периоду и пресудом окончао првостепени поступак.

Полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Апелациони суд је ценио и чињеницу да је поступак пред другостепеним судом, укључујући и време које је било потребно да се организује нова судска мрежа и започне са радом апелационих судова, трајао од 28.10.2009. године до 30.09.2011. године (када је спис враћен Првом основном суду ради достављања тужиоцима и жалбе тужене Републике Србије) и затим од 24.01.2012. године до 28.03.2014. године, што је такође допринело трајању овог поступка. Међутим, од повратка предмета из Апелационог суда, Први основни суд поступа са нарочитом пажњом у поступку, заказујући рочишта у кратким роковима и старајући се да се изведу предложени и потребни докази.

Како само кашњење и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број 2/1997/786/987 од 16.12.1997. године, став 40.), Апелациони суд је утврдио да постоји и допринос подносиоца трајању поступка.

Оцењујући понашање подносиоца, Апелациони суд је утврдио да су тужиоци, и у периоду пре него што је у поступак ступио подносилац захтева, допринели да поступак траје дуже него што је то потребно. Стање у списима и каснији налози суда указују да је тужба била неуредна већ у моменту подношења јер у поступку нису учествовали сви правни следбеници синова ранијег земљишно-књижног власника, који су нужни и јединствени супарничари у оваквој правној ствари, да је до прекида поступка био означен тужилац који није могао бити странка у поступку јер је преминуо, о чему тужиоци нису доставили доказ иако је њихов пуномоћник о томе обавестио суд, нити су поступили по налозима суда да то учине. Коначно, због смрти тужиоца суд је поступак прекинуо решењем против кога тужиоци нису изјавили жалбу, иако је у том моменту већ била расправљена заоставштина преминулог тужиоца.

И у периоду који је од значаја за оцену захтева подносиоца за заштиту права на суђење у разумном року (почев од подношења предлога за наставак поступка 22.04.2008. године) постоји допринос подносиоца дужем трајању поступка, имајући у виду да радње у поступку које пуномоћник предузима у границама пуномоћја имају исто правно дејство као и да их је предузела сама странка (члан 86. ЗПП) и да су свих девет тужилаца нужни и јединствени супарничари код којих се дејство парничних радњи које су извршили други супарничари односе и на оне који те радње нису извршили (члан 210. ЗПП). На првом рочишту (27.11.2008. године) које је одржано после наставка поступка, пуномоћник тужилаца тражио је одлагање како би у поступак ступио још један тужилац и тужбени захтев био постављен у складу са новонасталом процесном ситуацијом, што је узроковало и потребу да се тужени изјасне о тужбеном захтеву постављеном 08.12.2008. године. Потом је, иако је имао скоро два месеца на располагању (од пријема позива до рочишта заказаног за 10.06.2014. године) пуномоћник тужилаца на рочишту обавестио суд да је и једна од тужиља преминула, и то четири године раније (20.03.2010. године) и тражио рок ради означавања њених правних следбеника.

С обзиром да је реч о имовинско-правном спору у коме девет тужилаца захтева утврђење права сукоришћења катастарске парцеле чија је површина мања од 10а, као и на околност да је правна заштита затражена тек после две деценије од изузимања парцеле из државине ранијег власника, као и на понашање тужилаца током поступка, Апелациони суд налази да за подносиоца захтева овак поступак није од пресудног значаја.

Ипак, према оцени Апелационог суда, правна и процесна сложеност конкретног поступка, организационе промене у судству, као и честе измене закона, па и понашање странака, немају претежни утицај на дужину трајања поступка. Околности да на заказаним рочиштима нису извођени докази, да су процесне радње суда предузимане у размаку од пола године и дуже у односу на претходна догађања у предмету, допринеле су да предметни поступак траје 6 година и 4 месеца у односу на подносиоца и да није окончан у оквиру граница разумне дужине трајања.

Према члану 8.б Закона о уређењу судова, на поступак за заштиту права на суђење у разумном року сходно се примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку, а тај Закон упућује (члан 30. став 2.) на сходну примену Закона о парничном поступку у оним областима које нису регулисане Законом о ванпарничном поступку.

Како је у парничном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П 5207/14 повређено право подносиоца захтева за суђење у разумном року, Апелациони суд је одредио износ од 30.000,00 динара као примерену новчану накнаду за нематеријалну штету која, сходно члану 8.б Закона о уређењу судова, подносиоцу захтева припада због повреде права на суђење у разумном року. Постојање нематеријалне штете у конкретном случају се претпоставља јер претерано дуг поступак изазива код странке стање узнемирености, непријатности и живота у продуженој неизвесности о исходу судског спора. Висину накнаде суд је утврдио имајући у виду све околности конкретног случаја, применом одредбе члана 232. ЗПП, уз истовремено уважавање економске моћи Републике Србије, односно животног стандарда грађана и економских и социјалних прилика у друштву.

За новчани износ преко досуђеног, захтев подносиоца од још 370.000,00 динара је одбијен, јер је у том делу превисоко постављен. Досуђеном накнадом од 30.000,00 динара, која је у свему примерена околностима конкретног случаја и представља одговарајућу сатисфакцију за подносиоца захтева, уз одлуку којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и изречену меру убрзања поступка, што је примарни циљ овог поступка, остварују се сврха и циљ који треба да се постигну заштитом права на суђење у разумном року.

Апелациони суд сматра да су изречене мере (утврђивање повреде права на суђење у разумном року, права на новчану накнаду нематеријалне штете и мера убрзања поступка) одговарајуће околностима случаја и сврсисходне и да ће њима бити постигнут циљ заштите прописан одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, односно чланова 8.а и 8.б Закона о уређењу судова, а то је да у наставку поступак буде окончан доношењем одлуке о тужбеном захтеву тужилаца у што краћем року, при чему изречене мере не задиру ни у независност судова, зајемчену одредбом члана 142. став 2. Устава, ни у право и дужност судије да независно врши судијску функцију, зајемчено одредбом члана 149. Устава, а тиме ни у право подносиоца и странака у конкретном поступку на правично суђење пред независним и непристрасним судом, такође зајемчено одредбом члана 32. Устава.

Подносиоцу захтева, који је био заступан преко адвоката, утврђено је и право на накнаду трошкова поступка у оквиру постављеног захтева, на основу члана 163., 153. и 154. ЗПП, у вези са чланом 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку и чланом 8.в Закона о уређењу судова, чија је висина одређена применом Тарифног броја 23. став 1. у вези са чланом 15. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

          Судија
          Драгана Бољевић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)