Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.02.2012.

Гж 15135/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15135/10
23.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ и АБ1, адвокат, против тужених ББ, ББ1 и ББ2, које заступа БА, адвокат, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Трећег општинског суда у Београду П 3322/04 од 25.03.2009. године, у седници већа одржаној дана 23.02.2012. године донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П 3322/04 од 25.03.2009. године у ставу првом изреке и одбија се као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражено да се утврди да је стан аа, вангрунтовно етажно власништво на равне делове пок. ПП и тужиоца АА, што су тужени ББ, ББ1 и ББ2, као тестаментални наследници пок. ПП, бивше из Београда, дужни признати и трпети да се такво стање ствари власништва наведеног стана упише уз њихову сагласност у јавне књиге када се за то стекну услови, а у супротном да ова пресуда буде основ за укњижбу, те да завештање пок. ПП од 26.10.2003. године којим је располагала са наведеним станом нема правно дејство у односу на ½ истог.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П 3322/04 од 25.03.2009. године у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке и одређује да свака страна сноси своје трошкове поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег општинског суда у Београду П 3322/04 од 25.03.2009. године ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и утврђено да је стан аа, вангрунтовно етажно власништво на равне делове пок. ПП и тужиоца АА, што су тужени ББ, ББ1 и ББ2, као тестаментални наследници пок. ПП, бивше из Београда, дужни признати и трпети да се овакво право власништва уз њихову сагласност упише у јавне књиге, а у супротном да ова пресуда буде основ за укњижбу, те да завештање пок. ПП од 26.10.2003. године којим је располагала са наведеним станом нема правно дејство у односу на ½ истог. Ставом другим утврђено је да покретне ствари ближе наведене у изреци представљају посебну имовину тужиоца, што су тужени дужни признати, трпети и предати тужиоцу у посед, као и да завештање пок. ПП нема правно дејство у односу на наведене покретне ствари. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиоцу накнаде трошкове поступка у износу од 513.000,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а ("Службени гласник РС" бр. 125/04 и 111/09), који се у овом случају примењује на основу чл. 506 став 1 Закона о парничном поступку („Сл. Гласник РС“ бр. 72/11) и нашао да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл.361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац и сада пок. ПП закључили су брак _. године. Пре закључења брака, 06.09.1988. године пок. ПП је решењем предузећа "АА", у коме је била запослена, додељен на коришћење стан – гарсоњера аа1, с тим што је претходно, 18.04.1988. године, предузећу "АА" вратила двособан стан у _, на коме је била носилац станарског права након смрти својих родитеља. Послодавац пок. ПП, предузеће "АА", је прибавио право располагања на овом стану на основу уговора о продаји стана од 20.05.1988. године, закљученим са предузећем "АА1" као продавцем. Стан је купљен у изградњи, а анексом уговора од 31.05.1991. године утврђена је коначна цена и површина стана, те предвиђен рок усељења 31.05.1991. године. Изграђена површина стана била је за 1,81м² већа од површине која је пок. ПП (као самцу) припадала према правилнику предузећа "АА", па је пок. ПП својим средствима платила наведену разлику од 1,81м² и по том основу јој је признато лично учешће у изградњи. Након усељења, пок. ПП је као носилац станарског права 28.02.1992. године закључила уговор о коришћењу стана, али тужиоца није пријавила као члана породичног домаћинства. Тужилац и његова сада пок. супруга су од закључења брака водили фактички одвојен живот. Пок. ПП се _. године уселила у спорни стан, а тужилац се вратио у _, где се иначе налазио на привременом раду од 19_. године, с тим што је повремено (за време празника и током годишњег одмора) долазио у Београд и тада би са пок. ПП боравио у стану у ул. аа. Тужилац је наставио да борави у Немачкој и након 19_. године, иако је тада остварио право на пензију. Пок. ПП је са носиоцем права располагања 29.03.1993. године закључила уговор о откупу стана који је оверен пред Другим општинским судом у Београду под Ов. бр. 4881/93. Међу странкама није спорно да је пок. ПП купопродајну цену стана исплатила делом својим средствима, а делом средствима које је позајмила од свог брата, АА1, да тужиоца није обавестила о откупу стана и да приликом откупа није остварила право на смањење откупне цене по основу тужиочевог доприноса за стамбену изградњу из чл. 21 Закона о становању. Није спорно и да је тужилац 1992. године својим средствима у Немачкој купио покретне ствари да би њима опремио стан аа, а које су такође предмет овог спора.

Сада пок. ПП се тешко разболела 2000.године, у јуну 2001. године тужилац и пок. ПП су престали да комуницирају, тужилац је део својих ствари однео из стана аа а пок. ПП је 20_. године Трећем општинском суду у Београду поднела тужбу за развод брака. Према писаној изјави сада пок. ПП од 12.01.2004. године, њен и тужиочев брак већ дуже време није функционисао па су се у 2001. године коначно договорили да се разведу и од тада није имала никакав контакт са тужиоцем. О тешко болесној ПП се све до њене смрти _. године старала њена сестра. Како је ПП преминула у току поступка за развод брака, тужени су као правни следбеници пок. ПП ступили у ову парницу. ПП је _. године сачинила писано завештање пред сведоцима и овим завештањем је располагала спорним станом, као и покретним стварима у стану у корист тужених.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да спорни стан аа представља заједничку имовину тужиоца и пок. ПП, а имајући у виду да је стан откупљен за време трајања брака по нетржишним условима, у складу са одредбама Закона о становању, док су покретне ствари које се налазе у стану посебна имовина тужиоца обзиром да су прибављене искључиво тужиочевим средствима.

По налажењу Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда у делу који се односи на стицање својине на стану не може се прихватити. Према чл. 171 став 1 Породичног закона (који се на основу чл. 357 истог закона примењује у овој парници) имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки (чл.180 став 2 истог закона). Следом наведеног, основна претпоставка за стицање заједничке имовине супружника је постојање заједнице живота, рада и привређивања у браку. Заједница живота је циљ и суштина брака, али се сврха брака може остваривати и у ситуацији када супружници воде фактички одвојен живот, уколико је такав живот последица њиховог споразума. Међутим, брак је истовремено и економска заједница у којој супружници раде и привређују и на овај начин стичу заједничку имовину. Независно од тога да ли супружници фактички живе заједно или одвојено (а одвојен живот је најчешће и мотивисан економским интересима), уколико су њихови имовински интереси одвојени, те уколико свако од супружника одвојено стиче и троши добра и располаже на овај начин стеченом имовином без знања и сагласности другог супружника, тада не постоји заједница рада и привређивања, па самим тим не постоји могућност за стицање заједничке имовине. У овом случају, у браку тужиоца и пок. ПП свако од супружника је одвојено привређивао и управљао својом имовином. Према сагласним изјавама сведока СС1 до СС6, пок. ПП и тужилац нису имали заједнички новац, пок. ПП је имала своја примања, тужилац је није издржавао а ствари које су куповали ради опремања стана су, у зависности од тога ко их је платио, сматрали својом посебном имовином. На ово упућује и чињеница да је тужилац све покретне ствари које је купио у _ (новцем који је тамо зарадио) сматрао својом посебном имовином, а тужени у току поступка то нису оспорили. Према исказу самог тужиоца, он није знао колика су била примања пок. ПП док је радила, то га није занимало пошто је имао своју зараду у _, није знао када је ПП отишла у пензију, нити је знао када је и којим средствима пок. ПП откупила спорни стан. Истовремено, првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да је одвојен живот пок. ПП и тужиоца резултат њихове воље и сагласности, те да стога ова чињеница није од утицаја на другачије пресуђење у погледу утврђивања брачне тековине тужиоца. Међутим, овакво становиште се не може прихватити, обзиром да је, по оцени Апелационог суда, првостепени суд из чињеница које је правилно утврдио извео неправилан закључак о постојању заједнице живота, рада и привређивања тужиоца и пок. ПП као основне претпоставке за стицање заједничке имовине супружника.

Основано се стога жалбом тужених оспорава тужиочев допринос у стицању спорног стана аа. Својина на стану није стечена заједничким радом у току трајања брачне заједнице, него претварањем једног личног стварног права (права закупа) у друго стварно право, право својине. Уговор о откупу стана закључује се под нетржишним условима, јер се откупна цена стана формира према елементима прописаним у чл. 20 Закона о становању и знатно је нижа од тржишне цене, а право на откуп стана по привилегованим условима припада носиоцу права закупа на неодређено време и лицима наведеним у чл. 16 Закона о становању. Када је у току трајања брачне заједнице супружник који је уговорни носилац станарског права закључио уговор о откупу стана, право на стан улази у режим заједничке имовине супружника у смислу члана 171 ст 1 Породичног закона. Међутим, околности под којима је пок. ПП стекла својину на наведеном стану налажу да се стан не може третирати као заједничка имовина, већ наведено правило у овом случају трпи изузетак. Наиме, спорни стан додељен је на коришћење пок. ПП пре закључења брака, тужилац у уговору о коришћењу стана није наведен као члан породичног домаћинства, његов допринос није утицао на откупну цену стана а неспорно је да је пок. ПП стан у целости откупила својим средствима и да тужилац није ни имао сазнања о откупу стана. Чињеница да је пок. ПП била у браку са тужиоцем није утицала на доделу стана, његову структуру нити на смањење откупне цене, а неспорно је и да тужилац фактички није ни живео са пок. ПП у наведеном стану, већ је у њему само повремено боравио приликом доласка из _. По оцени овог суда, основано се стога жалбом указује и да је суд различито третирао покретну и непокретну имовину која је стечена у браку тужиоца и његове пок. супруге, обзиром да је у току поступка утврђено да су све покретне ствари које су предмет овог спора тужиочева посебна имовина и да пок. ПП није имала удео у њиховом стицању, без обзира на то што су и ове покретне ствари купљене за време трајања брака. Имајући у виду да између супружника у време стицања својине на спорном стану није постојала заједница живота и економска заједница и да тужилац није допринео стицању спорног стана на било који начин, противно је цитираним одредбама Породичног закона и начелу правичности да само због чињенице да је стан откупљен по бенефицираним, нетржишним условима у току формалног трајања брака тужиоца и његове пок. супруге, тужилац стекне својину на ½ идеалног дела стана, због чега је у овом делу првостепена одлука преиначена одбијањем тужбеног захтева.

Околност да је првостепена пресуда делимично преиначена утицала је на успех странака у овој парници. Имајући у виду исход другостепеног поступка, и тужилац и тужени су по оцени овог суда делимично успели у овом спору, па је применом чл.161 став 2 ЗПП-а у вези чл. 149 став 2 ЗПП-а, одлука о трошковима поступка преиначена тако да свака страна сноси своје трошкове.

Са изнетих разлога, применом чл. 380 тачка 3 ЗПП-а и 375 ЗПП-а одлучено је као у ставовима првом и другом изреке, а применом чл.161 став 2 ЗПП-а као у ставу трећем изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)